ЕВО КО ЈЕ ВУК ДРАШКОВИЋ! Од ЧЕТНИКА и великог Србина, до НАТО плаћеника и издајника
9 марта 2018
Не би се баш могло рећи да је Вук Драшковић толико ефикасан у потрази за “друштвеним путовима”.Не бих се том особом ни сада бавио да назначеним поређењем није нанесена неправда реченом магарету, паметној животињки коју су и стари Римљани користили када им је требало трасирати неки пут кроз непроходне горске крајеве: магарац им је својим спорим ходом непогрешиво “проналазио” будућу трасу замишљеног пута.
Познанство
Упознао сам тога момка почетком априла 1986. године, у Удружењу књижевника Србије, на протестној вечери којом је обележен излазак из двомесечног затвора једног универзитетског професора из Новог Сада, али је тај скуп искоришћен и да се подржи Петиција 2.016, “последњи напор” србског народа са Косова и Метохије “да легалним начином” заштити “право на животе” својих породица. А тај “последњи напор” био је у поменутој Петицији врло јасно дефинисан:
“…Окупиран је део Југославије, простор нашег историјског и националног бића, а геноцид фашиста над нама Србима на Косову и Метохији стекао је право грађанства…
Деценијама траје брутални притисак шиптарских шовиниста над нама и нашим породицама, имањима, гробљима и светињама, на жалост, намерно или случајно то је скривано и заташкавано. Ни њихова отворена побуна 1981. године, противно свакој памети, није допринела да власти ове земље зауставе остваривање идеологије која по методама и циљу припада фашизму. Остваривање етнички чисте територије, а Косово и Метохија то скоро јесу, је основа фашистичке доктрине.
Посебна трагедија је у томе, што уместо радикалних мера супротстављања, власти на Косову и Метохији је маскирају социјалистичком идеологијом.
Док се над нама врши терор из дана у дан, свуда и на сваком месту, институције власти у Покрајини остају пасивне… (а) терор над Србима се свакодневно појачава наочиглед Европе и целог света, на срамоту Југославије… Због тога захтевамо (између осталог – ИП)… “гаранцију остваривања наших основних људских права по Уставу СФРЈ и међународним конвенцијама, а која су нам апсолутно одузета”.
А Вук Драшковић је те вечери изговорио и следеће:
“Нисам овде вечерас да бих честитао слободу професору Драгољубу Петровићу. Он није изашао из затвора, он је само променио ћелију… (Мора бити да је афористичар Александар Баљак размишљао слично кад је написао да “живот у слободи не може да се опише. То је требало доживети”). Није ухапшен Коста Булатовић, но ми сви. Тај транспарент, исписан тежачком руком вијорио се неколико дана у Косову Пољу, па је по директиви уклоњен… Откуда нам право да славимо слободу Драгољуба Петровића, или било кога у Србији и Југославији, ако до нас допире јаук мученика са Косова… где је окупиран један део наше домовине… Само голема невоља може принудити сељака да остави плуг и крене у бунт. Четири и по деценије тежак трпи терор, ослепљивања, силовања, паљења… у пустој нади да ће се нешто десити… Челом је додирнуо само дно људског понижења и дубље се нема куд…. Европа и свет су збуњени, ништа не разумеју: како да шиптарска мањина спроводи геноцид над српском већином… Наседају лажима из Тиране, сервиране из Ватикана и Техерана… Остадоше по страни чак и Вождова Топола и Његошево Цетиње… Од сваког напуштени мученици дошли су у Београд и разговарали са представницима непостојеће југословенске државе… Отуд их испрати мука, овде их дочека полиција… Њима се више ништа не може замерити. Ако хоће да се извуку, могу само да промене име”.
Зорану Глушчевићу који је председавао томе скупу остало је само да Вуку захвали “на овим ужасним речима од чије тежине не можемо умаћи”.
Драшковићу годи “хашки документ”
Већ на самом крају октобра 1991, паралелно се одвијају и политичке и војне активности. Хрватске оружане снаге безуспешно покушавају да србски Вуковар претворе у упориште за своју замишљену експанзију ка истоку, до Тисе и до Земуна, увек рачунајући и са неком помоћи са стране. Безуспешан је и усташки напор да се србске одбрамбене линије потисну и код Осека, и у Барањи, и код Винковаца. Притисак Европске заједнице на Горана Хаџића и Милана Бабића, предводнике србских области Славоније, Барање и Западног Срема и Крајине, да на преговорима у Паризу прихвате концепт специјалног статуса за србске области био је безуспешан. Јавности је остало непознато о каквим се притисцима тамо радило, али су и Бабић и Хаџић по повратку у Београд “открили” да су их на прихватање специјалног статуса приморавала неидентификована лица из Београда.
Са своје стране, Вук Драшковић, лидер најјаче опозиционе партије у Србији, тражио је од Слободана Милошевића да ставове Европске заједнице прихвати “као основу за мирно решење српско-хрватског ратног сукоба и агоније свих у Југославији”, чиме би се ставила тачка “на погибељну политику која Србе гура у рат против свих, а Србију претвара у гето без иједног савезника у Европи и читавом свету. Хашки документ не нуди све што желимо и тражи нешто што и не желимо, али он не значи пораз Србије, нити српског народа”. То “нешто што и не желимо”, ван сваке сумње, била је Драшковићева сагласност да се србски народ са подручја брозовске Хрватске поново стави под јурисдикцију усташке Хрватске и препусти још једном геноциду.
О каквом се то “хашком документу” радило, може се видети из наредних редака.
Слободан Милошевић дао је 9. октобра 1992. године један повећи интервју Радио-телевизији Србије, у коме га је новинар подсетио да је пре скоро годину дана, 5. новембра, одбио да у Хагу потпише мировни план лорда Карингтона, назван Уговорне одредбе за конвенцију. Одлучујући се на такав корак, Милошевић се, заправо, држао закључака Народне скупштине Републике Србије, одржане два дана раније, у присуству чланова Владе и неких других истакнутих личности из политичког живота Србије. Иако је седница била затворена за јавност, србске карте за ту хашку сеансу биле су отворене. Република Србија, готово плебисцитарно, ставила је до знања урби ет орби да никакви притисци и ултиматуми, када се ради о гаранцијама за слободу и сигурност србског народа у бившој Брозовој Хрватској, неће бити прихваћени. Јасно је речено да се “решења за остварење трајног мира и опстанка српског народа у садашњим административним границама Хрватске не могу наћи у оквиру надлежности власти Хрватске”, те се тражи да хашки документ утврди гаранције и модалитете за пуну заштиту србском становништву на територијама на којима одвајкада живи.
Такође, Милошевић је истог дана примио и представнике Српске православне цркве (СПЦ), који су изложили став да се не смеју прихватити никакви ултимативни захтеви усмерени на истребљење србског народа са њихових вековних огњишта на савременим хрватским просторима. Истовремено, био је то и позив Светог архијерејског сабора СПЦ и руководству Србије и свим Србима да се максимално заложе за пружање заштите и свестране помоћи угроженим србским крајинама; само је Вук Драшковић, у ненаменском одговору на тај позив, изјавио за енглески Бибиси да ће у Србији избити побуна уколико Милошевић одбије да прихвати Карингтонов мировни план.
Милошевић је, дакле, одговарајући на питање да ли је његово прошлогодишње одбијање био погрешан корак, изјавио да се “радило о питању части, целе нације и виталног интереса српског народа. Да смо прихватили да се Југославија избрише, и да се разиђемо онако како нам је сугерисано, преко два милиона Срба било би онемогућено да има прави ослонац какав је нашао у Савезној Републици Југославији. Када би се поновила таква ситуација, опет бих исто поступио, јер част није роба која се може размењивати”.
Петнаестак дана раније, о том документу говорио је на београдској телевизији и Радован Караџић. Рече, да је, неким чудом, Милошевић потписао онај документ из Хага – била би то катастрофа за све Србе”. Ту је констатацију поновио још једном, пошто се неки гледалац укључио таквим питањем, не знајући да је Караџић већ о томе причао.
Караџићев одговор директно је супротан ономе што Вук Драшковић говори: “Саветовао сам српском председнику: потписуј хашки документ!” Вук вели да би се потписивањем тога папира избегао рат у Босни и сви би србски проблеми отпали.
У свему томе необично је и то што је лорд Карингтон тих дана такође причао о хашком документу, ваљда правдајући се због повлачења с места председника европске Конференције о Југославији (мада није искључено да су га отуд “повукли”). Он тврди да би Милошевићев пад био пад Србије, пад Крајине и пад србске Босне. То би био и крај србског питања.
По свему, прихватање “хашког документа” није долазило у обзир, утолико пре што су хрватске војне снаге у међувремену кренуле у опсежну акцију по Западној Славонији, с основном намером да се спроведе систематско и немилосрдно истребљење србског становништва са тог подручја. После ултиматума хрватских власти да се сви Срби иселе из својих кућа током наредних четрдесет осам сати, преко десет хиљада припадника хрватских паравојних и војних формација одмах је започело са злостављањем и убијањем србског становништва и разарањем и уништавањем свега што је србско. Била је то “права” прилика да се деценијама (од настанка пароле о “братству и јединству”) сузбијана али неприкривена хрватска мржња према Србима искаже на изразито нељудски начин.
Уверавајући да је требало потписати “хашки документ”, Вук Драшковић залагао се баш за то.
Видљиво је то и из једног ранијег писма којим се лорду Карингтону обратио Српски покрет обнове из Београда, онај који је, током претходних петнаестак месеци вишестраначја у Србији, најжешће словеначке и хрватске сепаратистичке потезе и антисрбске политичке ставове пропраћао притисцима на србску владу да прихвати којекакве федералне, конфедералне, симетрично-конфедералне, асиметрично-федералне и разне друге геометријске прогресије. Овога пута, потписник те поруке Вук Драшковић ауторитативно предлаже Лондонској конференција о Југославији да Српској Крајини “неопходно” гарантује конфедерални статус. “Та Хрватска може да буде само конфедерални савез две равноправне републике: српске републике и хрватске републике”, а новинарима визионарски изражава уверење да ће се, вероватно са годинама, Српска Крајина у Хрватској “развести” од Хрватске и склопити федерални или конфедерални “брак” са Србима у Босни и Херцеговини, а исто ће учинити и Хрвати у Босни и Херцеговини са Хрватском, “и онда ћемо можда добити унитарну државу Срба и Муслимана”.
Било како било, Драшковићево је мишљење да хрватске снаге користе ситуацију што србски народ нигде у свету нема заштите и што је “Србима наметнута омча око врата”. Ту омчу, каже он, “Србима око врата намакао је и чврсто је држи, не ни Козирјев, ни Буш, ни Мејџор, него режим српског председника г. Милошевића. Г. Панић не чини ништа, или бар за ових педесет дана (од самог почетка јула 1992, до Преображења – ИП) није учинио ништа да размахне по том чвору, да пукне та узица око српског врата и да на тај начин убрза остварење свих оних принципа које је изложио кад је дошао из Америке у Београд”.
Што би значило да су Вуку Драшковићу и његовом Покрету обнове, наводно србском, Панићеви мондијалистички и брозовски погледи, у сваком случају: антисрбски, ближи срцу од стварних интереса србског народа.
Вук Драшковић митингује
Као што је било и предвиђено, у Београду је 9. марта 1992. године одржан велики митинг србске опозиције; тешко је рећи колико је људи на њему учествовало, али је, према проценама појединих дописника шпанских листова, тамо било око 30.000 људи. Вук Драшковић, неприкосновени предводник наводно Српског покрета отпора и стварни инспиратор овога скупа, изјавио је да је “велики подвиг што се јуче, после онаквог застрашивања, испред Храма Светога Саве окупило онолико десетина хиљада људи. За мене, јуче их је било неколико милиона”. Према речима Драгољуба Мићуновића, вође Демократске странке, одржани митинг био је “прекретница у политичком животу Србије”, пошто ће “власт убудуће опозицију морати да прихвати као конкурента и партнера у налажењу излаза из кризе”. На конференцији за штампу, он је још додао да је власт, вишедневним ширењем страха, учинила да је центар Београда изгледао као аветињски град. “Застрашивање је кршење једног од основних људских права, па ћемо судовима поднети тужбе против оних који су плашили народ и клеветали организаторе митинга”. Обећао је такође да ће тужба због клевете бити поднесена против председника Социјалистичке партије Србије Борисава Јовића и секретара исте партије Петра Шкундрића, а против Министарства унутрашњих послова због узнемиравања јавности.
Било како било, бечки лист Стандард, врло заинтересован за промене у Србији (до којих митингом није дошло), записао је да се “оваква прилика неће ускоро указати: Србија је на међународном плану прикована за стуб срама, а код куће влада привредни, културни и морални хаос”, због чега је “природно да, у таквим околностима, грађани траже промену власти”.
У Србској Крајини није се о митингу много говорило. Ипак, тек да ствар не прође неопажено, влада Републике Српске Крајине упутила је кратак апел србским опозиционим вођама да се на најављеним деветомартовским демонстрацијама уздрже од свих активности које би могле штетити србској ствари у целини. Нешто опширнији били су барањски борци, Милорад Бошковић из Новог Чеминца и још тридесеторица, који су се, озлојеђени “митиншким” догађајима у Београду, обратили Вуку Драшковићу отвореним писмом:
“Председниче Српског покрета обмане, зашто позивате своје људе у пропаст – на обуставу рада, обуставу школе и свега што нас води ка томе? Ми борци Барање, а и сви остали ратници са првих ватрених линија, знамо да је и овако тешко, а камоли да се још потпуно обустави рад. Ми борци ратујемо, али и радимо, јер без рада нема живота. Председниче СПО, лако је позвати људе да не раде. Пробајте да их позовете да раде и узму пушку и дођу на прве ватрене линије, да помогну својој браћи.
Немојте да их позивате да руше Београд и да пљачкају. Ако то желе, зовите их да оду на линију према Осијеку, па нека ту на рушилаштво, бранећи српски живаљ, узврате рушењем. Председниче Српског покрета обмане, ми добро знамо да у вашим редовима нема великих Срба. Углавном су то српски непријатељи. Заједно са њима разбијате ово наше Српство, које је сада сложније него икад. Ја и већина мојих сабораца делимо исто мишљење, па је зато крајње време да схватите шта радите и Ви и Ваши истомишљеници.
Морамо да признамо да ми борци Барање, Славоније и Западног Срема тешко можемо да верујемо било коме, јер српски народ је веровао у Тита и био заведен, због чега смо и дошли у ову ситуацију. Морамо да будемо искрени и кажемо да вама поготово ништа не верујемо, јер сматрамо да радите против српског народа. То је наше мишљење и на то имамо право. Ми знамо ону стару: да нам не би Вука Бранковића – ствари би се одвијале много другачије, а и рат би се пре завршио”.
Они су од Драшковића очекивали и одговор, али га није било.
Вук Драшковић за нови Нирнберг
На дан у коме су у Србији држани парламентарни избори, 31. мај 1992, Драшковић је организовао демонстрације. Била му је то лепа прилика да изјави како “ускоро следи Нирнбершки процес за политичаре и новинаре који су криви за рат”. Ништа необично за Драшковићеву логику, али се десило да је немачки министар спољних послова Клаус Кинкел истога дана поручио да је “разуман предлог да се формира међународни суд за злочине против човечности”. Не зна се ко је коме “позајмио” идеју о стварању међународног суда, још мање ко је издао наређење да се идеја саопшти јавности, са две стране истовремено. Мада се то нигде не казује, очигледно је да и један и други мисле да у “њиховом међународном Нирнбершком суду” треба судити искључиво Србима. Јер, истог тог 31. маја, Драшковић је изразио своју спремност да оде у Сарајево и тамо се, у име Срба, извини (како сам рече: “да би се извинуо”) муслиманима и Хрватима за клања која су претрпели.
Подразумева се да су Драшковићева “клања” извели Срби, чему није противречила ни петиција четрдесет четворо лица учлањених у такозвану Српску академију наука, петиција коју је прочитао књижевник Слободан Селенић, бивши Србин, рођен у Западној Славонији,
“Имајући у виду катастрофу коју доживљава Србија, ми долепотписани чланови САНУ сматрамо да би неодложно требало предузети ванредне мере за излазак из ове несреће и за спречавање још већих несрећа које могу да снађу земљу у најскоријој будућности. У виду имамо следеће: долепотписани академици оценили би као леп гест највишег патриотизма повлачење Слободана Милошевића из политичког живота. Изгубивши преговарачки кредибилитет у целом свету, а својом политичком акцијом и акцијом оних који су га следили у овим околностима, може само да одмогне у покушајима да се Србија врати цивилизованој заједници народа и држава. Такође сматрамо да треба одмах формирати привремену концентрациону владу која би имала два најпреча задатка: да руководи пословима земље до расписивања и спровођења избора за уставотворну скупштину, свим средствима обуздавајући ратна деловања, да ступи у преговоре са институцијама које су донеле санкције према Србији”.
Барем што се изнетих захтева тиче, академ(иј)ски петиционаши нису много одступали од захтева које је неколико дана раније образлагао Вук Драшковић, лидер тада најјаче опозиционе групације у Србији. А како су на те захтеве гледали Срби из расејања, може се видети из писма које је Српски културни форум из Минхена упутио Вуку Драшковићу:
“Гледали смо те 31. маја на демонстрацијама у Београду како водиш ону малу поворку заведених Срба. Тужно и јефтино. У име којих Срба се ти извињаваш… Ако још имаш мало морала престани са политиком ‘у корист српског народа’, а ако ти је до извињења стало, извини се српском народу за своје бесрамне издаје. Ми Срби у Немачкој добро познајемо информације које нам се овде сервирају. Питамо се зашто Немци који нас не воле и никад нас нису волели, тебе величају, воле и само тебе хоће на челу српског народа”.
(Илија Петровић / Васељенска)
KOMENTARI
18 коментара
Оставите одговор
НАЈЧИТАНИЈЕ ВЕСТИ
ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u
НАЈВИШЕ КОМЕНТАРА
Zoran says:
Radio za komuniste u vreme Tita, kuvao kafe tamo onom Titivom komunisti. Covek bez stava. To j eon. Nesto kao i Vucic. Iz istog dela Bosne su.
Zoran says:
Mika Spiljak...njemu kuvao kafu.
evangelist says:
Bio jeste i kafe kuvarica i pepeljara i muštikla, nego se pričalo od početka da je Miki taj Vuk i cipepe glancao. Navodno mu bio savetnik, odnosno tajnica - sekretarica.
Miroslav says:
Ovaj olos je pre skoro trideset godina poceo da dolazi u moje mesto. Vozio je starog keca, prilazili su mu uglavnom neradnici i dzebalebarosi, lako ih je pridobijao glumeci cetnika.Njegov zadatak je tada bio da budi srpski nacionalizam, vec tada je bio strani placenik.On je po meni bio najveci ratni huskac, a mi smo u to vreme odlicno ziveli.Za svoj zivot i kasnije steceno bogatstvo, njegovo i zenine familije, treba da bude zahvalan Milosevicu, koji da je bio ozbiljan drzavnik, sklonio bi ga pre devetog marta...
Drago says:
Svjetska budaletina, a srpska sramota od čovjeka.
Velika Metla says:
Од оца Видака,комуњаре,бољи и није могао бити,па све и да је хтео! Него,на сву срећу ово пашче се није наследило! Такав пасји накот се неће више кретати по србској земљи! Види се какав је "пример"дао,поготово омладини! А то је да (не)човек може у свом бедном и јадном назови животу бити све и свашта,од комуњаре,националисте,монархисте,издајника,родољуба(а родољуб прави није никада ни био),социјалисте,либерала.............,ма нема шта то пашче није било! Једино НИКАДА ЧОВЕК НИЈЕ БИО,НИТИ ЋЕ!
CG says:
A Dana dovela na hiljade Crnogoraca na funkcije u Bg, i rodbine i ostalih
Velika Metla says:
CG,то није Данина грешка,него домаћина у чију кућу су се и населили!
miki says:
Ne sekiraj se Vuce , kako ste usli ti i tvoja zena u politiku tako cete i da izadjete ali bez stecene imovine i finansija na racunima. Naravno na robiju sa kolegama iz DOS-a i G-17.
Gojko says:
Ajde gospodo da ne spominjete tu bljuvotinu od čoveka.Njegove osobine se u mom kraju zovu " ljudska korozija". Čestiti hercegovci on i šešelj pa nije ni čudo kakva nam je država danas.
evangelist says:
Krajnji peoizvod njegovog delovanja trebalo je da bude da srbije više nema. Međutim on i dalje radi na tome, odnosno pokvareno blati srbe i srbiju jer sada ne može ništa bolje. Bogu hvala, svako od nas će dobiti pravedno po delima svojim.
Pera says:
Nisam imao snage da procitam ceo tekst o toj skotini. Secam se samo kada ga je budalcina milosevic potkupio, dajuci mu Beograd za pljackanje, tada su jedne novine napisale da od pijacne takse i parkinga vladaoci Bgda imaju 2 miliona evra ! Kod mene na dorcolu dao svom crnokosuljasu park na kome je to djubre izgradilo objekat. U zgradi preko puta parka je dao opet svojim ubicama da izgrade radnje u prizemlju zgrade koje su bile na stubovima. Kad je predsednik kucnog saveta napisao tuzbu sudu zbog uzurpacije, dosao mu je jedan placenih spljostenog nosa na vrata sa kasikarom i naredio mu je da povuce tuzbu, jer ce u suprotnom da mu ubacu u stan bombu. Jos se secam da su opet jedne novine napisale da su pokradena sva nafta koju je Bgd imao kao ratne rezerve. Molim redakciju da ubuduce pise vise o ljudima, a manje o demonima koji se maskiraju ljudskim izgledom !
Trifun says:
Tipican primjer kako se postaje Hrvat ustasa, monstrum svog vlastitog roda. To je nasa tragedija jer imamo isuvise likova poput njega koji svoju ljubav prema svom narodu na kraju okrenu u monstruoznu mrznju, svako iz svojih razloga, ali svi oni su psihicki labave osobe, bez vjere. Nema nazad.
Milutin says:
Велеиздајник је од свог места секретара постао велеиздајник СРБА И СРБИЈЕ РАДЕЋИ ЗА ФАШИСТЕ И УБИЦЕ СРБА И СРБСКЕ ДЕЦЕ ИЗ ТРУЛЕ АМЕРИКЕ А О ТОМЕ ЈЕ И ПРЕД СМРТ ИЗЈАВУ ДАО КОМНЕНИЋ КОЈИ ЈЕ ИСПРИЧАО ДА ЈЕ КАСНО СХВАТИО ИЗДАЈУ АПОСЛЕ ТОГ СХВАТАЊА ДОБИО ЈЕ И ДОКАЗЕ О БВЕЛЕИЗДАЈИ ДРАШКОВИЋА ШТО ГА ЈЕ ТЕШКО ПОГОДИЛО.
Slavica Jovanovic says:
Београд – Писмо је објављено у „Српским новинама – Огледало“. И Вуку бих помогла Обраћам Вам се са молбом да у Вашем цењеном листу објавите мој чланак у рубрици писма. Дочекала сам пензију са навршених 65 година и пуним радним стажом (и поред више соматских обољења). Виђала сам Вука Драшковића често на неуропсихијатријској клиници у ул. Др Суботића бр. 6, који је долазио код покојног Др Веселина Савића, шефа одељења на коме сам радила. Вук то најбоље зна због чега је посећивао Др В. Савића. Вероватно из више разлога. Не знам да ли је и Дана то чинила, не сећам се да сам је виђала. Критеријуми психијатријски и неуролошки, као услов за стицање инвалидитета Прве категорије су ми веома добро познати (ја сам специјалиста за неуропсихијатрију), стога предлажем, па можда и захтевам, да се изврши ревизија њене инвалидности. Можда се не бих тога сетила да дневна штампа није пуна Даниних и Вукових изјава о томе како би она била најпогоднија и најбољи директор државне безедности, јер би она разјурила, ухапсила, ликвидирала, демонтирала ”Милошевићеву злочиначко-терористичку” државну безбедност. После сваке изјаве овог брачног пара, уверена сам да они испуњавају све услове за инвалидност из психијатријског домена. Постављам себи питање, каква је то ова наша власт. Влада, скупштина, председници многобројних партија да толеришу, што је недопустиво у једној, заиста правној, држави. Мислим да је тај Вук на погрешном месту и хитно би требало да се нађе где му је место. Страхујем за српски народ, да ће оболети од Вуковог и Даниног вируса, што је познато као колективна психоза. Стога је неопходна превентива, коју треба да предузме министар здравља. Ако је код Дане установљена инвалидност Прве категорије, онда је она неспособна за обављање било какве активности, поготову од државног значаја. Патолошка мржња неизмереног интензитета доминира њиховим психичким функцијама. Она је дубоко уткана у њихова бића. Стога, спасимо младе нараштаје од таквих људи. Усмеримо их ка истинским вредностима, како би били здрави и способни да очувају ову напаћену Србију. Јединог ми брата, од 16 година, убили су четници на најсвирепији начин, а није био гоља, пробисвет, без биографије. Био је херој, који је пао за слободу свога народа. Када сам постала лекар специјалиста, један број четника сам лечила, јер код мене никад није постојала патолошка мржња и мржња уопште. Ако треба, и Вуку бих помогла!!! Др Бранка Јекић, Београд
Slavica Jovanovic says:
Подсећање : Драшковић позива Милошевића у рат и поздравља народ ‘’ папиним поздравом ‘’ Вршац ( Србија ) јул 8 Морамо бити спремни за догађаје у Хрватској , где су већ почели да пале , да руше , да кољу Србе - рекао је на промоцији Српског Покрета Обнове у Вршцу лидер покрета Вук Драшковић . Председник извршног одбора странке Милан Комненић позвао је Милошевића да стане на мегдан Туђману . а ако тако буде , најавио је он , СПО ће бити десно крило Милошевићу у борби против Туђмана и Рачана . СПО са скупа у Вршцу , упутио је захтев председнику Србије да ‘’ озбиљно закорачи преко Дрине , јер Србија није од Хоргоша до Драгаша , него свугде где су српске јаме , тамо где је проливена српска крв ‘’ . Како су пренели хрватски медији Ратовао би и у Хрватској - Вук Драшковић .
Slavica Jovanovic says:
Да ли је Ибарску исценирао СПО да се отараси опасног сведока Команданта гарде Звонка Осмајлића који је уцењен на 270.000 ДЕМ од стране Туђманове владе, а онда су се ствари отргле контроли ? Подсећања : Отворено писмо- тестамент Војводе Новице Ранђеловића ‘’ Вуче ајмо у Хаг ‘ "Србским новинама ОГЛЕДАЛО" 01.12. 2004. године објављено је отворено писмо сарадника "Огледала" Новице Ранђеловића, где он позива Вука Драшковића да се предају Хагу, под насловом "ВУЧЕ АЈМО У ХАГ". Убрзо потом, аутор текста господин Ранђеловић је под чудним околностима умро! Потписница овог текста је била новинар "Србских новина Огледало" и од више поузданих извора дошла до информације да је Новица Ранђеловић највероватније од чланова СПО отрован, да не би против Вука Драшковића, сведочио у Хагу, а кога због одређених "заслуга" и сарадње са њима а против интереса Срба, штити Запад! Кликни за увећани приказ "Српске новине Огледало" су по други пут објавиле ово писмо у броју 77 среда 05.јули 2006.године на страни 24 и 25. Међутим, у јавности се знало за то писмо, али ретко ко је знао да је Ранђеловић под мистериозним околностима одмах после објављивања писма напречац умро! То писмо су преузели многобројни листови. Ко стоји иза смрти Новице Ранђеловића? На ово питање није тешко дати одговор. Али се нико није усудио да пита, јер је Драшковић у свим службама и структурама имао своју корумпирану мафију, која је радила за стране обавештајне центре. Да ли је Новица Ранђеловић уклоњен као опасан сведок по Вука Драшковића?! који је Драшковићу био камен око врата. Вук Драшковић се удварао Хагу, прогонећи све српске хероје и за испоруку Срба Хагу један је од најодговорнијих. Нико их није прогонио и тражио колико Вук Драшковић, чијим су залагањем многи Срби завршили у Хагу, а многе су вратили у лименим сандуцима. Зато да им се и он не придружи и испуни ово тестамент – писмо Новице Ранђеловица ?! Вука Драшковића што пре послати у Хаг! Јер ако је неком тамо место, онда он тамо треба да остане доживотно! И да одговора за сарадњу са многим криминалцима, са страним службама, за подвођење и силовање Српкиња, за пљачкање Србских кућа! Драшковића иначе финансира нарко- мафија и црногорска и шиптарска, а један од његовог обезбеђења био је познати нарко- дилер! ОТВОРЕНО ПИСМО Војвода Новица Ранђеловић у отвореном писму позива Вука Драшковића ВУЧЕ, АЈМО У ХАГ! Командант Србског комитског покрета који је заједно са Вуковим ратницима војевао по Хрватској, позива Вука Драшковића, врховног команданта Српске гарде да се заједно, добровољно предају хашком трибуналу и докажу да нису криви по командној одговорности. Господине Драшковићу, обраћам ти се са муком, болом и тешком мучнином у стомаку, изазваном твојим недоследним изјавама и поступцима, који не могу да нађу границе са којима би се граничиле. Да ли се граниче са незрелошћу, са малоумношћу, са издајством, или, пак, са слугењарством неком одређеном газди, или, можда, са удворништвом до чланкова, не могу одредити. Вуче Драшковићу, сећам се 1991. године, када си, користећи туђе новце, кренуо да формираш Српску гарду. Сећам се Белога, ти си га заборавио, сећам се Гишке и Госпића, и на њега си пљунуо. Њих си само величао и уважавао док си користио њихова средства и док су ти били од користи. Сећам се твојих говора на њиховим гробовима, сећам се како си својим говорима палио и дражио српску младеж, да су српске границе свуда тамо где су србски гробови, где су српске цркве и црквишта… свуда тамо где је са усташког ножа капала србска крв, ту су српске границе… Млади Срби – добровољци, гутали су сваку твоју реч, која им је грејала срца и палила крв да крену у одбрану српске нејачи, србских домова, србских цркава преко Дрине. То, са њихове стране, било је уреду. Они су били патриоте, отажбинољупци, а ти, ти си био профитер, и то двоструки ратни профитер – материјални и политички, а посебно што си био ратни хушкач – по мерилима које сада ти прокламујеш. Када си својим демагошким говорима запалио – пробудио љубав српске младежи према нацији и отажбини, решио си да то и уновчиш, да формираш своју партијску војску, Српску гарду. Ко је дао идеју за оснивање српске гарде? У рану вечер 4.6.1991. године, ти си свој план изложио Белом и Гишки. Они су то са одушевљењем прихватили. Прихватили су да то и финансирају. Нећу да улазим, нити, пак, да износим из којих су извора та средства. Ти се, Вуче, њих двојице само по средствима финансија сада сећаш. Данас бивши припадници Српске гарде, одлазећи на њихове гробове, проклињу дан када су упознали тебе и Дану. Њих двојица и цела Србска гарда служили су СПО-у, теби и Даници, као алиби, јер је гарда својатана, упркос пацифизму који сте ви проповедали. Ти си спремио гарду за преузимање власти, како ти то рече: "власти која се ваља по улици". У том циљу си хтео и на скупштинском заседању 2.7.91. године да прогураш предлог о оснивању Српске војске, која ће у "једном даху да порази усташе". Када ти предлог није прошао, твоја Србска гарда постала је паравојна формација, прва у Србији. Ти си и даље стајао и својатао гарду као партијску војску и око 1. септембра 1991. године је шаљеш у Хрватску, тачније на фронт код Госпића, под командом Божовића-Гишке. На сав глас си се, Вуче, гардом поносио, поносио си се њиховим борбама, погибијом Гишке и раније Белога. Формирао си паравојне формације, слао их на фронт, а са друге стране, позивао на сав глас на дезертерство из регуларне војске. Средства која су пристизала за гарду си задржавао, не дајући их онима којима су била намењена. Ко је Вуков командант Ли Господине Вуче Драшковићу, позната је твоја заборавност, па бих те зато подсетио да се сетиш како беше име право – Командант Ли, односно, ко то беше Командант Ли у Србској гарди, задужен за пребацивање и упућивање бораца у Славонију? Данас је тај командант највећи поборник растурања државне војске, државне тајне полиције, а некада је и сам био припадник и једне и друге, а за време командовања у Србској гарди био је уредник, а сада је у партијском гласилу СПО-а (србска реч). Да те подсетим, његово име и тада и сада је Богољуб Пејчић. Значи, командни трио у Србској гарди је био – Врховни командант и идеолог Вук Драшковић, Комесар – кадровик Даница Драшковић, Организациони командант Ли – Богољуб Пејчић. Данас сте сво троје велики противници војске и тајне полиције. Ваш је циљ напад на све што је србско, да би себе оправдали, а тебе спасли Хага и командне одговорности. Када је Ђорђе Бозовић Гишка погинуо у Госпићу, ти си покушао његову јуначку смрт да умањиш и припишеш је као убиство, организовано од стране војске – још тада си почео да рушиш ауторитет војске. Када је убијен Бели, 4.8.1991. године, ти и Даница сте побегли на море, у Будву, и тамо остали око месец дана. Обећао си да ћеш 9. октобра организовати демонстрације уколико се не открије убица Белога, то си обећао на митингу у Крагујевцу 15.9.1991. године. То обећање ниси одржао. Ниси одмах ни вратио БМВ БГ-10-16, који ти је Бели позајмио, него тек после четири месеца, и то тек када сте га слупали и направили штету од 15.000 ДЕМ. Зашто си, Вуче, одустао од потраге за убицом Белога? После Гишке, за команданта је постављен Лаиновић, човек који је осам пута био на ратишту и пар пута је рањаван. Засметао је теби и Дани зато што је одбио твој и њен захтев да довлачи оружје у Београд и покушај да Српску гарду одвоји од странке која је требала да за неког "деветог" заврши прљав посао, па, ако успе, било би: "То је наша војска", а ако не, "Ми са гардом немамо никакве везе", тако си говорио ти. Страначка војска – паравојна формација Зашто су, по речима посланика Марковића, сви спискови гарде – гардиста, уништени? Твоја паравојна формација је у то време имала на ратишту око 850 бораца и сви су примали наређења од Лаиновића и твог Штаба. Баш због твог захтева да гарда довлачи оружје у Србију, пуковник Шпановић (частан србски официр) је и замрзнуо одлазак на фронт твоје паравојне формације. Штаб гарде, на челу са тобом и Даном, хтео је партијску војску са туђом децом на фронту, у грађанском рату и крвопролићу. Ти си, Вуче Драшковићу, са својом паравојском, званом Србска гарда, започео 3. септембра грађански рат у Хрватској, са усташама и ЗНГ-овцима. Зато и тебе, као врховног команданта Српске гарде, качи командна одговорност, а још више што је твоја гарда садејствовала са војском (ЈНА). На Светога Саву 1992. године, гарда је регистрована као удружење и уселила се у Теразије бр. 3. Ти , Вуче, и функционери СПО-а, више не идете ни на један гроб својих гардиста. Зашто? Да је Србска гарда страначка војска, цитираћу привременог команданта Ђорђа Божовића: "Видите, Србска гарда је војна организација, чији састав понајвише чине чланови СПО, Ројалистичког блока и Демократске странке… Тренутно нас има око 60.000, а спремних да сваког часа ступе у борбу има 7.000 бораца… Ти људи су прошли најтежу обуку. Обука се врши на неколико пунктова, а воде је најспособнији инструктори… Гарда се ствара по узору на француске легионаре, америчке ренжере и јеврејски Мосад… Од наоружања поседујемо све врсте пешадијског наоружања и 40 минобацача марке “Стинжер”. Тренутно у иностранству чека једна већа испорука оружја, па ћемо се потрудити да и то стигне на права места." Закључујем, Вуче, наређивао си команданту Лаиновићу да довлачи оружје са ратишта у Србију, у иностранству си имао лагере наоружања, које је требало да стигне на права места. Зашто ти је требало то наоружање у Србији? Од кога ти је то наоружање на лагерима у иностранству? Ко је то финансирао? Закључујем, припремао си се за грађански рат, увозио си оружје, по принципу Шпегеља, значи концепција заједничка за покретање грађанског рата и разбијање државе, а са тим иде и крвопролиће, убиства, разарања и ратни злочини… Где је ту командна одговорност, где је ту одговорност за припремање и подстрекивање грађанског рата? Претио си у Новом Пазару: "Ко понесе турски барјак овом србском земљом, остаће и без барјака и без руке." Говорио си да ће само име "Србска гарда" психолошки натерати Хрвате на капитулацију… Која је то, Вуче, одговорност? Где погибоше часни србски борци, припадници Српске гарде, Небојша Симић, Степан Шаманић, Раде Ловрић, Зоран Трбојевић… Док је оружје певало своју песму смрти, коју је делимично и твој штаб компоновао, дотле су ти сви били добри. Док си се њиховом храброшћу китио и на рачун њихове крви профитирао, били су ти добри. Патриоте, борци, хероји, хваљени, а сада? Када ти је неко рекао (вероватно онај, или они који су ти и давали оно оружје на лагерима по иностранству) – одричи се свега што је србско, па и Српске гарде – ти си то учинио и почео си да пљујеш на све србско, почев од СПЦ, па до србских генерала. Све на суд инквизиције, сви, сви, сви … а ти? И ти! Ти си, Вуче, стално био дволичан. Говорио си да се мора прекинути са ратом, јер ће бити крви до колена, а са друге стране, формирао си Српску гарду и слао је на фронт. Туђе паре и наша крв Твоја паравојна формација је финансирана из иностранства, међутим, постављам ти отворено питање: Да ли су, и у коликој мери, средства стизала до бораца којима су и била намењена? Само једна помоћ из Швајцарске, и то прва, од 20.000 швајцарских франака. Затим друга, од 30.000 франака у лековима. А трећа по вредности, највећа, где заврши она? О томе сведоче Јовица Михаиловић, Горан Бјелић и Драган Теофановић. Твоја ратнохушкачка демагогија привукла је и људе из иностранства, конкретно Србина Xерија Спасића из Канаде, који славно погибе у Ласлову. Гинули су борци Српске гарде часно, за српство и себе, а ти, ти си профитирао. То значи да си ратни профитер, ратни хушкач, оснивач паравојне формације, изазивач националне мржње и нетрпељивости, подстрекивач и потпирач грађанског сукоба на просторима бивше Југославије. Ти си одговоран за ратне злочине на просторима Хрватске, које су починили припадници Српске гарде. Командант гарде Звонко Осмајлић је уцењен на 270.000 ДЕМ од стране Туђманове владе. По тзв. командној одговорности, ти си, као оснивач, идеолог и врховни командант, одговоран, и као такав, сада, да би спасио себе од те одговорности, шаљеш друге (неодговорне) у Хаг. То је, Вуче, мизерно и кукавички. Одувек си био кукавица и лицемер. Посебно си одговоран за смрт бораца, чланова Српске гарде. Одговоран си за безброј рањених бораца и велики број инвалида. Бринеш ли сада о њима, да ли их обилазиш ти и "комесар кадровик" Даница Драшковић? Не, свих њих сте се одрекли! Сада се њих стидите, а завели сте их и послали на кланицу! То је кривично дело! То је издаја! Одвео си их, својим обманама, својим борбено-хушкачким говорима, на бојиште, у рат, за који сада трубиш да је био бесмислен. Ондашњи режим је тврдио да Србија није у рату. Ти си тврдио да то није тачно. У праву си био, ти си Србију уводио у рат, својом приватном партијском војском. Твоје страначно гласило "Србска реч", или, тачније речено "Антисрбска реч", било је пуно националних усклика, борбених поклича, позива на обрачун са другим народима у бившој СФРЈ. Ти си, Вуче, тада био "Србин", велики Србин. Сада си министар спољних послова државне заједнице. Неко је давно рекао: "Свако време има своје идиоте и сваки идиот има своје време." Твоје време најзад је дошло. Можеш сада свим Србима да ј… мајку, како ти газде кажу. Можеш да пљунеш на све и свакога, пљунуо си на своје команданте, пљунуо си на своју војску, пљунуо си и на себе, на своју посвету од срца написану на свом роману, који поклони генералу Павковићу "националном јунаку за успешну одбрану српства…". Тако онда написа. А сада? Сви, сви, сви у ХАГ Вуче, теби је место, пре свих, пред свим судовима овога народа, па онда и тзв. међународним трибуналом у Хагу. Ти, који, као "велики Србин" добро мислиш и желиш Србима, не дозволи да Србија буде твој талац. Иди тамо и објасни тим србским инквизиторима да српске патриоте не би прешле Дрину, да није било твојих ратнохушкачких говора, твог убеђивања да је српство у опасности од повампиреног усташтва, од нових Јасеноваца, Пребиловца, Голубњаче…, и тиме скини љагу са србског имена. Нека "свет" схвати да је Вук крив, а не његови команданти, који више нису живи. Зашто? Били би они данас добри сведоци против тебе, јер су од тебе примали директна наређења. Ти си их, из само теби познатих разлога, повео у рат против Хрвата и муслимана. Генерали то нису, њих је у рат отерала службена обавеза, њих је у тај крвави посао послала врховна команда, а позвали су их терористи, сецесионисти и непријатељи српства, који су хтели насилно отимање србских територија, насилно протеривање Срба са својих огњишта, одвајање од своје вере, своје цркве и својих црквишта. Генерале је на посао одбране отерала власт у којој си био ти и твоја странка – покрет. Они су командовали државним оружаним снагама, а ти паравојним. Они из народног рачуна и за државни интерес, а ти из личног рачуна и за страначки интерес. Па, где је ту и чија одговорност? Да ли је ти видиш? Видиш је, Вуче, али не смеш да је видиш, газда ти је то забранио, и да не би погрешио, написао ти је: "генерали су криви и морају у Хаг… Генерали у Хаг, сви, сви, сви … повлачимо тужбу против НАТО, одмах, одмах, одмах…" Ја сам, Вуче, 16.6.1991. године, формирао Србски комитски покрет и са својим борцима отишао на фронт код Госпића 8.9.1991. године. Тамо је већ била Србска гарда. Мој Комитски покрет није био страначка војска. Тражио си више пута, преко Звонка Осмајлића[/б], да се ујединимо. Ја на то нисам пристајао, јер то је било неспојиво и то из више разлога. За разлику од твојих, моји конанданти јединица – чета су сви живи. Твоји команданти су сви мртви, а ти, као врховни командант, попут друга Тита, остаде једини жив – и ту ми нешто смрди. Њихова смрт много скрива, другачије би ти сада говорио да је бар неко од њих жив. Предајмо се Карли Касније смо, опет са твојом гардом, на многим ратиштима широм Хрватске и Босне заједно садејствовали без проблема. Моји борци Комите и ја, имали смо доста проблема са полицијом ондашњег режима Слободана Милошевића. Претрес станова, спречавање одласка преко Дрине, хапшења, привођења. Са мном су више пута разговарали и забрањивали ми организован одлазак на ратиште. Значи, нас, Комите, Србија није организовала и слала у рат, то је била наша лична ствар, одлазили смо у Крајину и Српску као добровољци – цивили. Тамо смо се стављали под команду њихове војске и наоружавали. Твоји борци су били у скупоценим униформама, које ни регистрована војска није имала, наоружани модерним пешадијским наоружањем обучавали се у више логора, добијали оружје из иностранства, обучавали их специјални инструктори… Војска која све то има, а паравојска је, како се то зове? По чему би могао да буде одговоран њен врховни командант, стратег и идеолог, која је и каква намена те и такве војске, зашто она служи и може да послужи? Како се кажњавају њени оснивачи у нормалној земљи? Вуче Драшковићу, врховни команданте Српске гарде – паравојне формације у држави која је имала регуларне оружане снаге и није била у рату ни са једном државом, ТИ и ЈА, као командант и оснивач Србско-комитског покрета, паравојне формације у миру и у држави која је имала регуларне оружане снаге и није била у рату ни са једном државом, добровољно ћемо се пријавити, ТИ први, а ЈА други, за одлазак у Хаг. Тамо ћемо доказати да нисмо одговорни, ни по једној тачки по којој би "требало да одговарамо" по тзв. командној одговорности и да наши борци нису криви што су учествовали у грађанском рату на просторима бивше СФРЈ, већ смо их ми на то навели нашим говорима и убеђивањем да је српство угрожено од повампиреног усташтва и xихада, да то није било тачно, да смо их лагали да су Срби били угрожени, јер Срби нису били угрожени, Срби нису протерани, Срби нису затварани у логоре, српске куће нису спаљиване, српске цркве нису рушене, ни један Србин није убијен, ни један, ама баш ни један, све су то била самоспаљивања, самоубиства и добровољни одлазак из Хрватске и Босне у мајку Србију. Тиме ћемо, Вуче, доказати да остали Срби нису криви, а да тиме престају да буду таоци разноразних команданата и командне одгоВорности. Овако ти, Вуче, вичеш: "Држ′те лопова". Наша је то света дужност. У противном, Вуче, сматраћу те као ратног профитера, ратног хушкача (јер, профитирао си тих година као велики Србин, велики националиста), као обмањивач српске националне омладине (а то си већ и доказао) и, на крају, као издајник по више основа. То ћу ја доказати. Грешан си, Вуче, и срећа је овога народа да твоја неће још дуго горети. То је наговестила и она воштаница у манастиру Хиландар. На крају, натераћеш ме да се упитам, а и неке да питам, откуд сад такав човек, који је одговоран (по командној одговорности) на месту министра, а остали командно одговорни у Хагу? Неко је одавно рекао: "Најгора је она птица која своје гнездо прља." За поједине људе ова, демократска, Србија требало би да буде, не само као начело, већ као институцију ОСТРАХИЗАМ, тј. удаљавање из националног јавног живота. Нарочито за оне који су, са гледишта очувања интереса, начела и установа србског друштва и државе – штетни. Овако, испада да србски народ не разликује добро од зла, неисправно од исправног, корисно од штетног. Данас је теже живети за српство него гинути за српство. Данас треба више куражи да се заузме став, него борбени положај. Војвода "Лужнички" - Новица Ранђеловић Командант Комитских одреда, оснивач
Pingback: Демонстрације 9.3.1991. - Бунар Блог