Ево колико је заиста јака ТУРСКА ВОЈСКА!

Evo koliko je zaista jaka TURSKA VOJSKA!

7 marta 2020

Na sirijskom frontu je uglavnom mirno, ako izuzmemo koji artiljerijski hitac kojeg ispale jedna i druga strana u ravnice i maslinike Idliba, bez stvarne namere da se pogodi bilo šta. Možda je ovo trenutak da se osvrnemo na „drugu najveću vojsku NATO pakta“, kako vole zvati turske oružane snage, koje su to samo po broju vojnika, ne po borbenoj snazi, jer odmah moramo navesti Veliku Britaniju i Francusku koje poseduju nuklearna oružja, tako da već pada na četvrto mesto.

Međutim, turskoj vojsci nije mesto čak ni tu, što se videlo u nedavnom borbama i Idlibu, gde su napadi sprovođeni isključivo dalekometnim topovima i napadačkim dronovima, a F-16 su oborili dva sirijska Su-24 i jedan L-39 raketama vazduh-vazduh dugog dometa AIM-120, ne ulazeći u siirjski vazdušni prostor, što je detalj koji je trebalo posebno objasniti, iako je besmislena tvrdnja generala Hulusija Akara da je turski F-16 odgovorio vatrom i oborio sirijski školsko-borbeni avion zato što ga je sirijski pilot napao u vazdušnom prostoru Idliba. Da je bilo tako, onda je ubijeni sirijski pilot imao mazohistike ili suicidalne porive, što nije bio slučaj.



Turci tvrde da su „pobili od 2000 do 3000 sirijskih vojnika“ i „uništili“ su deo vazdušne flote, protuzračne obrane i na stotine tenkova, borbenih oklopnih vozila, haubica, višecijevnih raketnih sustava i teških, srednjih i lakih artiljerijskih oružja. Dokazani gubici su, naravno, višestruko manji, iako ih je bilo, posebno u danu kada je Turska tražila primirje od Moskve da izvuče mrtve i ranjene, što je iskoristila za masovni napad dronovima, artiljerijom i mešanim tursko-terorističkim jedinicama na položaje sirijskih vladinih snaga i Hezbolaha jugozapadno od Alepa. Ta i druge akcije su navodno bile odgovor na sirijske napade na turske položaje u Idlibu, usled kojih je, prema izjavama Ankare, ubijeno više turskih vojnika. U pravilo, narativ Turske je da su Sirijci njih napadali, a oni su „samo odgovarali vatrom u znak odmazde“.

Situacija u sirijskoj provinciji Idlib eskalirala je u januaru, kada su trupe Bašara Al-Asada izvele napad na položaje terorističkih organizacija koje je podržala Turska. Prema analitičarima, Turci su jedva dočekali, samo kako bi NATO pakta. Ali je savez već rekao da neće slati snage u Idlib u okviru petog članka povelje organizacije, koji podrazumeva da, kada bude napadnuta jedna zemlja članica, sve ostale trebaju intervenisati. Odnosno, rekli su Turskoj da probleme mora rešavati sama, a to je prilika da vidimo s kojim bi snagama to trebala učiniti.

Turska vojna potrošnja

U 2018. i 2019. godini su, manje ili više, sve zemlje NATO pakta povećale vojnu potrošnju, ali nijedna kao Turska, čija je vojna potrošnja porasla za 20%, dok su ostale zemlje trošile u proseku samo 10% više od prethodnih iznosa. To se uklapa u celokupnu strategiju turskih vlasti supstitucije uvoza u sektoru naoružanja.

Naime, oko 30% sve vojne potrošnje u Turskoj otpada na kupovinu novog oružja te na istraživanje i razvoj, posebno je značajno da se gotovo trećina, tačnije 28%, svih naučnih istraživanja u zemlji sprovodi u vojno-industrijskom kompleksu. Osim toga, te brojke poslednjih godina stalno rastu.

Za sada je zemlja još uvek previše zavisna o oružju iz uvoza. Na primer, Turska još uvek nema ni svoje tenkove, ni podmornice, ni borbe ne avione i svi su uglavnom američki ili nemački.

Kolaps lire, koji se dogodio sredinom 2018. godine, teško je pogodio kupovnu moć Turske, ali je s druge strane pokušaje stvaranja „vlastite turske“ vojske, što bi povećalo i prihode od izvoza. Do sada su postignuti uspesi u razvoju različitih oklopnih transportera i vojnih kamiona, tenkova, uključujući autonomne, te bespilotnih letelica, iako su prilično skupe, a Sirija i Libija su smanjile turski arsenal ovih važnih oružja.

Brojne „strategije“ koje oblikuju viziju buduće politike Turske, među glavnim ciljevima proglašavaju standardnu „borbu protiv terorizma“, iako na terenu isključivo Kurda, jamčenje unutarnje sigurnost zemlje i jačanje njenih granica, prije svega sa Sirijom, ali i susjednim Irakom.

To objašnjava i klađenje, prije svega, na obrambeno oružje. Osim toga, pokušaj vojnog udara iz 2016. godine igrao je važnu ulogu u prebacivanju fokusa s spoljnjih na unutrašnje pretnje. Ti će događaji kasnije značajno uticati na kvalitetu obuke moderne turske vojske, jer su redovi oficira tada „očišćeni“, a čistka stručnog časničkog kadra i nedostatak borbenog iskustva među aktivnim vojnicima može igrati važnu ulogu u trenutnim i budućim sukobima.

Erdogan je na vrh vojske doveo sebi odane generale vrlo upitnih kompetencija. Tako se ministar obrane, general Hulusi Akar, tokom sukoba u Idlibu pozivao na volju Alaha, a na konferencijama za novinare, osim uobičajenih priča o stotinama ubijanih Sirijaca i svakodnevnom uništavanju sirijske vojne opreme nešto stručnije u vojnom smislu od njega nismo mogli čuti.

U delu koji se tiče „veličine turske vojske“, ona je velika po broju vojnika i Turci su sa svojih 355. 200 „aktivnog“ osoblja su gotovo dvostruko veći od Francuske, koja ima 204. 000, a nakon toga slede Nemci sa 180. 000, Italijani sa 171. 000 i Britanci sa 148. 000 vojnika u aktivnom sastavu.

Ali Turska je inferiornija po vojnoj potrošnji. I to vrlo ozbiljno. Tu ne vredi gledati stopu povećanja potrošnje, već brojke izražene u američkim dolarima. Ujedinjeno Kraljevstvo je 2018. za vojne potrebe izdvojilo 59 milijardi dolara, Francuska 51 milijardu, a Nemačka 50 milijardi dolara. Turska je 2018. godine za ogromnu vojsku, u smislu broja vojnika i personala u ministarstvu odbrane, izdvojila samo 12 milijardi dolara. Čak je i Španija sa svojih 13,5 potrošila više.

Naravno, ove brojke ne govore direktno o snazi ili slabosti vojske, pogotovo jer Turci imaju puno više vrsta oružja od svojih NATO saveznika. Tenkova, na primer, imaju 2300, a Francuzi, Britanci i Nemci zajedno imaju 663 komada. Turska ima 308 borbenih aviona, a Francuzi 208. To jest, naizgled je turska vojska opremljenija od saveznika, a u mnogim rodovima i boljim oružjem.

Ali ipak treba podsetiti da je značajan deo tog oružja tehnički zastareo. Na primer, najmoćniji turski borbeni avion je F-16 Fajting Falkon, razvijen ’70-ih. Isti je slučaj s američkim tenkovima M48A5, kojeg su SAD prestale koristiti sredinom ’90-ih, a Turska ima 750 takvih tenkova, trećinu od ukupnog voznog parka. I svi su u službi, ali možda se mogu pokazati dobrima u ratu protiv Kurda, čak ni protiv njih, dok bi u sukobu s bilo kojom redovnom vojskom lako bili „izbačeni iz stroja“.

Turski saveznici odavno prelaze na modernije oružje, zbog čega i Ankara povećava troškove. Ali je problem što veliki deo novca odlazi na neke redovite stvari, poput osnovnih plaća vojnog osoblja i troškova administracije ministarstva obrane.

Turska i saveznici imaju različitu opremu, kao i različite plate vojnika. Uvek, kada govorimo o vojnoj potrošnji, mislimo na “komade gvožđa”, ali značajan deo novca ide za plaće osoblja. Na primer, ako uzmete borbeni avion pete generacije F-35, jasno je da će pilot za njega koštati puno više od samog avion.

Ovde su brojevi nekih glavnih oružja dostupne turskoj vojsci:

Borbeni tenkovi: 2379, među kojima je 713 Leoparda, 916 tenkova M60 i 750 tenkova M48A5.

Borbeni avioni: 308, među kojima je 27 aviona F-5 Nortrop, 233 avioni F-16 Fajting Falkon i jedan F-35.

Helikopteri: 35, od kojih su trećina njih, odnosno 12 komada, američki S-70A Blek Hok iz ’70-ih.

Bespilotne borbene letelice: 33, sve dronovi Bajraktar TB2 dronovi srednjeg dometa vlastitog dizajna, te oko 60 dronova ANKA, 66 tačnije, ali govorimo o brojkama pre „dronopada“ u Siriji i Libiji, gde je Turaka u jednoj i drugoj zemlji izgubila najmanje po deset borbenih dronova, od kojih po tri do četiri Bajraktara. Podatke je lako naći na interentu i dokazivo oborene turske dronove, za koje postoje fotografije i snimke olupina. Propagandni mediji sirijske i libijske vojske navode i veće brojeve, ali to nije potvrdilo ni Asadovo ni Haftarovo ministarstvo obrane.

Podmornice: 12, od kojih četiri klase Atilaj, a osam klase Prevez/Gir, sve izrađene u Nemačkoj.

Fregate: 12, od kojih su osam njih klasa Gabya, modernizirane verzije američkih brodova proizvedenih od 1975. do 2004. godine.

Procena borbene delotvornosti turskih oružanih snaga težak je zadatak, jer zahteva analizu previše faktora. Ali turska vojska tradicionalno se smatra drugom među zemljama NATO pakta, odmah iza američke. To se više objašnjava i istorijskim razlozima, jer se turska vojska oduvek smatrala elitom društva u zemlji, a manje tehničkom opremom i visokom nivoom školovanja časničkog kadra.

Istovremeno, moral turskih vojnika je danas vrlo upitan, što su više puta nakon 2016. godine primetili čak i lokalni stručnjaci. Krivac za pad morala i želje za borbom su novi zakoni koji su oslabili politički uticaj vojske, a na drugoj strani su povećali ulogu predsednika. Turski oficirski kadar, osim Glavne komande u kojem su postavljeni Erdoganu slepo odani generali, nezadovoljan je novom ulogom u društvu i to se odražava u moralu za potencijalni, ne za stvarni sukob s neprijateljem kojeg izmisli Erdogan, a njemu su neprijatelji takoreći svi. Od Grka do Bugara, od Kurda do Iračana, a Sirijce svih etničkih i verskih grupa da ne spominjemo, s izuzetkom Turkomana na severozapadu arapske zemlje.

Što se tiče saveznika, turski predsednik Erdogan je očito preskočio predavanja iz istorije i ne zna da je Osmansko carstvo imalo moćnu ratnu mašineriju sve dok je porobljene zemlje nije tretirala kao poraženo roblje, već je ostavljalo lokalnu vlastelu na položajima, a oni su zauzvrat učestvovali u turskim vojnim pohodima protiv carstava na zapadu i istoku, na jugu i severu. Erdogan nikada neće imati nijednog saveznika, poput nekih sultana. Jedini saveznik na kojeg može računati, i to apsolutno nepouzdan, su teroristi sirijske Al-Kaide ili organizacije Hadžat Tahrir Al-Šam, potom Islamska stranka Turkestana, Ansar Al-Šarija, Huras Al-Din, Nuredin Al-Zenki, bridaga Sultan Murat i slični, a s njima se ne gradi „novo Osmansko carstvo“ o kojem sanja Erdogan i njegovi obožavaoci.

(logicno.com)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Luka says:

    "Časnićki kadar, modernizarane snage ,jamčenje unutarnje sigurnosti , plaće vojnika ..."U tekstu se radi i o terminologiji koja jednostavno nije srpska ( posebno kada je reč o autentično hrvatskoj reči za oficire a uz to predmetni sadržaj članka je sa mešanim pretežno ekavskim ali i ijekavskim tekstom ? OK bitna je suština jer i u Hrvata ,kajkavci imaju ekavicu npr. ; "Petelinček lepo poje in dozivlje koke svoje "? Ekavski i ijekavski je naravno moguće koristiti ali dosledno - do kraja i samo jedno od toga.Miks nije nešto što je zaista u duhu bilo jednog bilo drugog pristupa . Pogotovu termin "Časnici " je za Srbe po više osnova veoma nepogodan kao novi sinonim za reč oficir. Ta reč je pripadajuća nazivima lica u oružanim snagama Austrougarske NDH i danas RH dok kod Srba ta reč uopšte nema sinonimsko nego negativno ,isključivo istorijsko značenje pa ju je veoma teško zamisliti kao redovno upotrebljivu u istom smislu kao reč -oficir. Reč "Oficir" je tradicionalna internacionalna i takođe istorijska reč ali ne kod Hrvata . Kad god imaju svoju državu (osim Austrougarske )Hrvati aktivaraju termin" časnik".Reč" oficir" koja opisuje prvenstveno vojno lice sa činom u uslovima "obnavljamja svojih državnosti "nikada ne koriste. Zašto bi se to danas posle svega radilo i izvan RH u jednom istina ne i potpuno ekavskom neautorskom(?) zekstu kakav je ovaj?

    • Željko says:

      Uz sve dužno poštovanje postavljam pitanje dali je ovo srpski ili hrvatski sajt? Ako je srpski zašto se koriste termini "protuzračna obrana"? Od kada srbi za reč vazduh koriste reč zrak? Zar nebi trebalo da piše PROTIVVAZDUŠNA ODBRANA a ne protuzračna o rana? Ako je srpski sajt zašto se koristi termin "raketni sustav"? Od kad je reč sustav srpska reč? Zar nebi trebalo da piše RAKETNI SISTEM? Sad otvoreno pitam dali nam ovo neko namerno podmeće i pohrvaćuje srpski jezik, ili naši urednici i lektor ne čitaju članke, a ako ih čitaju onda ne poznaju dovoljno srpski jezik i ne rade svoj posao valjano. Od kad je kod srba oficir postao časnik pa se koristi termin "časnički kadar"? Od kad srbi koriste termin modernizirani sistem? Zar nebi trebalo modernizovani? Mnogo je ovakvih primera a ovo su samo neki od njih. Kad sve ovo pročitam diže mi se kosa na glavi od toga i počinjem da razmišljam da ne čitam više članke na ovom sajtu koji nam polako ali sigurno pohrvaćuje naš srpski jezik. Hvala na pažnji i nadam se da ima onih koji se slažu sa mojim primedbama?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *