ЕВО ШТА ЈЕ СВЕТСКА ЕЛИТА договорила у Минхену!

EVO ŠTA JE SVETSKA ELITA dogovorila u Minhenu!

10 marta 2017

1050851752

Nemački grad Minhen – mesto vredno pažnje u svetskoj istoriji najnovijeg vremena.

U novembru 1923. godine ovde se odigrao takozvani „pivnički puč“ pod rukovodstvom Adolfa Hitlera i generala Eriha Vilhelma fon Ludendorfa. To je bio prvi – tog puta neuspešni – pokušaj Nacional-socijalističke partije Nemačke da dođe na vlast.

Kroz petnaest godina, u septembru 1938. godine, Velika Britanija, Francuska, Italija i Nemačka su u Minhenu potpisale sporazum, koji će kasnije ući u istoriju pod sramnim nazivom „Minhenska izdaja“.

Britanski premijer Čemberlen je doputovao u London iz glavnog grada Bavarske i još na aerodromu, mašući listom hartije (istorija prećutkuje da li je to bila kopija sporazuma ili ne) izjavio: „Doneo sam vam mir“. Novinari su se, kao i uvek, svojski potrudili i pojačali su citat neuspelog pregovarača. On je tobože rekao da je postigao „mir za sva vremena“.

Nevil Čemberlen se održao na vlasti još godinu i po dana, ustupivši mesto Vinstonu Čerčilu u maju 1940. kada je požar Drugog svetskog rata već besneo širom kontinentalne Evrope.

Nacizam je bio zgnječen gusenicama ruskih tenkova 1945. međutim ni epohalni susret na Elbi, ni uzajamna uveravanja u prijateljstvo, ni propaganda savezništva u Moskvi, Londonu i Vašingtonu nisu sačuvali svet od novog rata – hladnog.

Blok NATO je bio formiran 1949. godine, Nemačka se definitivno podelila na dva dela i nad našom planetom se nadvila pretnja nuklearne apokalipse, koja umalo što nije izbila 1962. godine u toku Karipske krize.

Godinu dana kasnije, 1963., u Minhenu je održana prva konferencija o bezbednosti, koja se tada zvala konferencija za vojna pitanja. Sa pravne tačke gledišta taj forum je nezavisan prostor za razmenu mišljenja između političara i eksperata raznih zemalja, koji se okupljaju da bi učinili svet bezbednijim i predvidivim.

Devedesetih godina na konferenciju su počeli da pozivaju predstavnike Rusije i Kine, kao i drugih država koje nisu ulazile u evroatlantsko bratstvo. Minhenski skup tada je konačno postao ono što je ostao sve do sada – glavni međunarodni forum za pitanja globalizacije.

I dok se u Davosu razmatraju uglavnom makroekonomska pitanja, u Minhenu se na dnevnom redu nalaze, po pravilu, geopolitička pitanja.

Pre deset godina, u februaru 2007. u Nemačkoj se čuo čuveni minhenski govor Vladimira Putina, koji mnogi zapadni analitičari smatraju za događaj koji je pokrenuo rusku „frondu“ protiv globalnog svetskog poretka.

Zapadni političari i eksperti su na različite načine odreagovali na taj govor. Neko je savetovao da se Moskvi da malo više privilegija u zamenu za pripajanje liberal-globalističkom paktu, a neki su potencirali nespojivost „Putinove Rusije“ sa „istinskim zapadnim vrednostima“.

Slična diskusija se vodila u to vreme i u samoj Rusiji – da li da se uklopimo u globalni Zapad, ako nam obezbede privlačniji uslovi u „jedinstvenom domu čovečanstva“, ili da objavimo tom „domu“ bojkot.

U avgustu 2008. godine u Južnoj Osetiji je izbio sukob. Kandidat na mesto predsednika od Republikanske partije SAD je tada bio senator iz Arizone Džon Mekejn, koji je ubeđivao američke birače u to da su svi oni „sada Gruzijci“.

Mekejn je katastrofalno izgubio na izborima od demokrate Baraka Obame, ustupivši mu svih devet klasično neodlučnih država – od Nevade do Floride. Četiri godine kasnije Mekejnov partijski saborac Mit Romni je napredovao nešto više, uspevši da održi pobedu u Severnoj Karolini.

Obama, koji je pokušao da deluje kao mirotvorac i koji je čak uputio u Moskvu dugme „restartovanja“, na kraju krajeva je doveo odnose sa Rusijom u takvo stanje da se nekoliko poslednjih godina vladavine Buša-mlađeg više nije činilo toliko lošim.

Ali sve vreme, dok je dobitnik Nobelove nagrade za mir bio gazda u Beloj kući, Mekejn nije prestajao da kritikuje predsednika-liberala za njegovu „popustljivost“ i da zahteva sve oštriji pritisak na Rusiju.

Problem jastreba iz Arizone i svih ostalih „standardnih“ republikanaca je bio u tome što oni nisu imali ni najmanje šanse da pobede na predsedničkim izborima 2016. godine, tim pre pored Hilari Klinton, koja je uživala podršku tada aktuelne administracije, Holivuda i svih mejnstrim medija.

U suštini, Džon Mekejn, Lindzi Grejem, Džeb Buš, Marko Rubio i mnogi drugi kandidati na najviši državni položaj od „slonova“ su predlagali otprilike isto što i Hilari, ali samo uz manji porez na biznis. Pobediti sa takvim izbornim programom je bilo nerealno.

Tu se iznenada razotkrilo da je birač u SAD i u mnogim drugim zemljama Zapada razočaran zbog globalizacije, zbog stalnih ratova na Bliskom istoku i zbog namere elite da obnovi hladni rat sa Rusijom.

Na republikanskim preliminarnim izborima i na opštim izborima pobedio je kandidat koji je govorio ranije nezamislive reči – o odustajanju od takozvane slobodne trgovine, o važnosti očuvanja nacionalne države, o ograničavanju nekontrolisane migracije, o protekcionističkom modelu ekonomije i – o, užas! – o izglađivanju odnosa sa Putinom.

Pobeda Donalda Trampa nije bila jedini udarac po globalnom svetskom poretku 2016. godine.

Britanci su izglasali izlazak iz EU, Italijani su odbacili ustavnu reformu premijera Rencija, a na predsedničkim izborima u Austriji umalo što nije pobedio desničarski evroskeptik Norbert Hofer.

Na sve to je Turska – u svakom slučaju u kratkoročnoj perspektivi – prevazišla postojeće nesporazume sa Rusijom, a premijer-ministar Izraela – velikog saveznika SAD! – izrazio svoju potpunu podršku novoizabranom američkom lideru.

Globalističku elitu 2017. čekaju nova iskušenja. Izbori u Francuskoj i Nemačkoj – su glavna.

Ako bi nečemu i mogao da bude posvećen forum u Minhenu to su bila pitanja spašavanja globalnog projekta ili, kako se izrazio Džon Mekejn, „očuvanja Zapada“.

Američku delegaciju na konferenciji bezbednosti formalno je vodio potpredsednik SAD Majkl Pens.

U svom govoru, on se veoma disciplinovano pozivao na svog šefa, uveravajući slušaoce da on sve garancije saveznicima iz NATO daje upravo u Trampovo ime, ipak, ako je verovati agenciji Associated Press nisu baš svi evropski političari i eksperti poverovali u ta uveravanja.

Sve je u redu, sve je kao uvek – to je, u suštini, govorio Pens. Ali, politička elita Zapada odlično shvata da ništa nije u redu, u svakom slučaju, za nju. Po prvi put proteklih decenija – ne tamo neki delovi sveta, već evropske i američke prestonice izlaze van njene kontrole.

Upravo zbog toga desetominutni apelujući govor Džona Mekejna bio je shvaćen u Minhenu kao svojevrstan manifest otpora antiglobalističkom pokretu.

Senator iz Arizone još u prvim sekundama svog nastupa označio je lidera ovog suprotstavljanja: „Ne razume svaki Amerikanac tu važnu i isključivu ulogu koju igraju Nemačka i njen uvaženi kancelar Angela Merkel, u očuvanju ideje i suštine onoga, što mi zovemo Zapad“.

Po svoj prilici, prvi put za poslednjih sedamdeset godina član zvanične delegacije SAD je na međunarodnom forumu izjavio da budućnost zapadne civilizacije ne zavisi od „lidera slobodnog sveta“, koji sedi u Ovalnom kabinetu.

U nastavku Mekejn je rekao: „Već skoro četiri decenije ja dolazim na ovu konferenciju. Ali, ne mogu da se setim godine kada bi njen osnovni cilj bio važniji i neophodniji nego sada. U suštini mi razmatramo da li će Zapad preživeti. Ranijih godina pokretanje takvog pitanja bi izazvalo pravednu osudu zbog preuveličavanja opasnosti i alarmantnosti. Ali, ne i ove godine!

Posvetivši nekoliko minuta „zajedničkim vrednostima“, a takođe opisu „70-godišnjeg perioda mira, stabilnosti i napretka bez presedana“, zasnovanog na zajedničkom sistemu bezbednosti, senator je prešao na kritiku političara koji su uputili izazov globalnom svetskom poretku. I mada ni jedno ime u govoru nije pomenuto, praktično svi svetski mediji su njegov govor nazvali antitrampovskim.

Mnogo je bilo rečeno o „netrpeljivosti“, „nacionalizmu“, „potajnoj mržnji“ prema različitim manjinama, „odustajanju od univerzalnih principa“ u korist „spone krvi i vere“. Ali, prema mišljenju Mekejna, glavna opasnost je u tome što je suviše mnogo građana zemalja Zapada „spremno da flertuje sa idejama autoritarizma i da razmatra njegovu moralnu ekvivalenciju“ u poređenju sa liberalnim vrednostima.

U nastavku je Mekejn faktički obećao da spoljnopolitički program Trampa nikada neće biti realizovan: „Ja znam da mi živimo u opasnim vremenima, no Ameriku ne treba otpisivati!“.

Te reči su bile dočekane aplauzima, a kamere vodećih međunarodnih televizijskih kanala su se tog momenta zaustavile na licu ukrajinskog predsednika Petra Porošenka.

Senator je nastavio: „Mi ne treba ni jedni druge da otpisujemo… Da, mi moramo da budemo svesni granica svoje sile i vlasti, ali mi ne smemo da sumnjamo u pravednost i vrline Zapada!“.

U zaključku je Mekejn izjavio, da „odbija da prihvati slabljenje postojećeg svetskog poretka“, i pozvao je sve prisutne da se priključe beskompromisnoj borbi za njegovo očuvanje. Svoj nastup je završio rečima: „Ko će, ako ne mi?“.

U suštini, 2017. godine u Minhenu je proglašen novi globalni dnevni red.

Od sada ujedinjeni Zapad i svi njegovi saveznici ne samo da mogu nego i moraju da se uključe u borbu protiv „populističkih“ vlada i političkih lidera svuda, gde se takvi pojavljuju, pri čemu „sitnice“ poput nemešanja u unutrašnje poslove moraju da budu zaboravljene, u svakom slučaju – za neko vreme.

I prvi cilj novog minhenskog udruživanja mora da postane Donald Džon Tramp – ili će Amerika kroz neko vreme biti „otpisana“.

Po svoj prilici, u ovom konkretnom slučaju, Mekejn ne preuveličava.

(Autor: Dmitrij Drobnjicki, za Fakti.org prevela: Dušanka Đelekar)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. kuka says:

    Ovaj minhenski cirkus uopšte ne razumem. Sačekaću ja da me o njemu Rusi "dezinformišu", kako reče Tereza Mej. Rusi odlično objašnjavaju.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *