ЕВО ШТА СРБИНА чини Србином!

EVO ŠTA SRBINA čini Srbinom!

17 aprila 2017

1. „Srbi sva tri zakona”

Među srpskim intelektualcima postoji teza, čiji je najglasniji zagovornik bio Vuk Stefanović Karadžić, da suštinu srpskog nacionalnog identiteta čini srpski jezik. On je u studiji „Srbi svi i svuda”, napisanoj 1836, a objavljenoj u knjizi „Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona” (1849), tvrdio da su pravi Hrvati samo čakavci i kekavci ili kajkavci, dok su štokavci u stvari Srbi.

No, iz te njegove studije vidi se da to nije bilo tačno. On u njoj napominje da samo oni „zakona Grčkoga” (pravoslavne vere) sebe zovu Srbima ili Srbljima, a da „ostali ovoga imena ne će da prime”. On kaže da muslimani sebe smatraju pravim Turcima, „premda ni od stotine jedan ne zna Turski”.

Za katolike kaže da sebe „zovu po mjestima u kojima žive”: Slavonci, Bosanci (ili Bošnjaci), Dalmatinci i Dubrovčani, a da ih književnici zovu Iliri ili Ilirci. Vuk dodaje da ih pravoslavci zovu još i: Bunjevcima (u Bačkoj), Šokcima (u Sremu, Slavoniji i Hrvatskoj), Latinima (oko Dubrovnika i po Boki Kotorskoj), a „u prijateljskome razgovoru” i Kršćanima.

Da ne bi bilo zabune, on dodaje da se „Srbi zakona Rimskoga ne će Srbi da zovu”. Prema tome, on sâm priznaje da faktički ne postoje Srbi „sva tri zakona”, već samo „zakona Grčkoga”. Njegovo mišljenje o postojanju „Srba sva tri zakona” nije odražavalo stanje na terenu. Ono je plod njegove želje, a ne stvarnosti. Stvarnost je bila drugačija od njegovih želja.

Danas je jasno da je Vuk bio u zabludi tražeći u jeziku merilo za razlikovanje Srba od Hrvata. Ilirski pokret je svojim prihvatanjem štokavskog narečja kao hrvatskog književnog jezika isključio takvo deljenje. Samim tim religija je ostajala jedino merilo, ma koliko Vuku izgledalo da bi se tome ’inostranci mogli nasmijati’.Vukov stav o postojanju „Srba sva tri zakona” ovako komentarišu Pavle Ivić i Jovan Kašić u knjizi „Istorija srpskog naroda” (2000): „Ovakvo gledište je počivalo pre svega na romantičarskom poimanju jezika kao temelja narodnosti i na Vukovom odbijanju, sa pozicija obrazovanog Evropljanina i antiklerikalca, da se pomiri sa presudnom ulogom religije pri nacionalnom opredeljivanju. Uz to se među Vukovim pobudama svakako nalazila i želja da se rašire granice srpstva.

Vuk je, naravno, znao da verska podeljenost nije sprečila obrazovanje nemačke, holandske, mađarske, slovačke i drugih nacija. Ipak, na tlu srpskohrvatskog jezika istorijski uslovi su bili drukčiji”.

2. Religija kao vododelnica nacija

Pored Ivića i Kašića, tezu da je kod nas ključna vododelnica naroda zastupaju i mnogi istoričari. Tako npr. Sima Ćirković u knjizi „Srbi među evropskim narodima” trezveno objašnjava:

„U prošlosti se u razgraničavanju među narodima najveći značaj pripisivao jeziku, i to do mere da je etnička zajednica izjednačavana sa zajednicom onih koji govore jedan jezik. U narodu čija se istorija ovde kratko opisuje [Srbi] reč jezik takođe se dugo upotrebljavala u značenju naroda. I kod njega je bila poznata i raširena legenda o nastanku sedamdeset dva naroda prilikom mešanja jezika tokom građenja Vavilonske kule.

Ali, baš na balkanskom tlu, među Srbima i njihovim južnoslovenskim susedima, pokazalo se da na podlozi jednoga jezika, jednog dijalekatskog kontinuuma, može izrasti više etničkih zajednica; da podeljenost po drugim kriterijima (verskim, političkim) može uticati na diferencijaciju i razgraničenje među jezicima.

Važnija se pokazala, kako je odavno uočeno, verska granica koja je razdvajala katoličke Hrvate od pravoslavnih Srba i obe te hrišćanske grupe od njihovih islamizovanih sunarodnika, koji su dugo smatrani za ’Turke’.

Verska granica se ne nameće toliko razlikom u dogmama, koliko velikim kompleksom kulturnih obeležja koja se s vremenom oko jedne veroispovesti kristališu. Ostajući u istoj jezičkoj sredini Srbinili Hrvat, koji bi primio islam, promenio bi u značajnoj meri način života i ambijent. Tadašnje razlike nisu uporedive s međuverskim razlikama u modernim društvima”.

Istoričar Milorad Ekmečić takođe ističe da je na Balkanu ključna vododelnica nacija religija. U knjizi „Dugo kretanje između klanja i oranja” (2008) on zapaža da su sve „balkanske nacije – izuzev albanske – omeđene granicama istovetne religije i njene crkvene organizacije”.

Pišući o bosanskohercegovačkom ustanku (1875-1876) on piše: „Ono što je opšteprihvatljivo za celu nauku, jeste istina da iza svih tih procesa izgradnje nacionalne svesti stoji religija kao vododelnica nacije”.

Uskoro dodaje: „Posle Berlinskog kongresa religija kao vododelnica nacije na južnoslovenskom prostoru cveta u velike političke ideologije”.

Drugi istoričari takođe podupiru tu tezu. Radoš Ljušić u jednom intervjuu (Arena, 18. maj 2010) saglasio se sa Ekmečićevom tezom tvrdeći da je „vera postala vododelnica kod balkanskih naroda” i da „Srbi nisu, poput Albanaca, prihvatili da naciju mogu činiti pripadnici triju vera istog etničkog porekla”.

Tezu o religiji kao ključnoj vododelnici nacija kod nas zastupa i politikolog Darko Tanasković. U jednom intervjuu (Politika, 26. septembra 2010) on tvrdi: „U periodu stvaranja modernih nacija za naš prostor je ključni kriterijum za nacionalno razvrstavanje etnički i jezički bliskih narodonosnih grupa postala verska pripadnost. Zbog toga je gotovo potpuno ukinuta mogućnost da Srbi budu, kako je govorio još Vuk Karadžić, ’svih triju zakona’, što je umnogome suzilo opseg srpskog nacionalnog (samo)određivanja”

Pored istoričara i politikologa, i sociolozi se slažu da je religija kod nas ključna vododelnica nacija. Tako npr. sociolozi Dragan Koković i Žolt Lazar u radu „Nacionalni identitet, etnička distanca i vrednosni sistemi građana Vojvodine” (2006) tvrde „da je tokom dugog vremenskog perioda religijski identitet bio ili ključni elemenat u određivanju etničkog identiteta, ili je sam prerastao u primarni identitet, potiskujući ostale elemente etniciteta u drugi plan”.

Sociološkinja Zorica Kuburić ima isti stav. U knjizi „Verske zajednice u Srbiji i verska distanca” (2010) tvrdi da je religija „značajan činilac etničkog identiteta katoličkih Hrvata, pravoslavnih Srba i muslimanskih Bošnjaka, koji su svi Južni Sloveni i svi govore gotovo istim jezikom”.

Dobrici Ćosiću, koji nije bio poznat kao religiozan čovek, takođe je bilo jasno da je religija ključni činilac u srpskom samoidentifikovanju. U knjizi „U budućem veku” (2011) zapisao je: „A o opstajanju srpskog etnosa u narednim vekovima, od pravoslavne vere – ne vidim jači imanentni činilac” (str. 61-62).

Pomalo je kuriozna činjenica da je ključni kriterijum za nacionalno razvrstavanje bila religija. Stoga se Radoš Ljušić retorski pita: „Zašto su integrativni procesi kod Srba bili tako slabi, a dezintegrativni tako jaki? Zašto Srbi nisu uspeli da iskuju naciju, poput drugih naroda?” (str. 11). Odgovor na ova pitanja nije umeo da dâ Vuk Stef. Karadžić, ali jeste politikolog Semjuel P. Hantington (Samuel P. Huntington).

3. Civilizacijske razlike

Vuk Stef. Karadžić je znao da vera utiče na nacionalno opredeljenje, ali se sa tim nije mirio. Tim povodom je u studiji „Srbi svi i svuda” izrazio svoje čuđenje: „A kad čovjek pomisli, n. p. da Madžara ima i Rimskoga i Kalvinskoga zakona, pa se svi zovu Madžari; ili: da Nijemaca ima i Rimskoga i Lutoranskoga i Kalvinskoga zakona, pa se svi opet zovu Nijemci; mora se čuditi kako se barem ovi Srbi zakona Rimskoga ne će Srbi da zovu” (str. 3).

Ono što Vuk nije mogao da shvati jeste to da među katolicima i protestantima, uprkos doktrinarnih razlika, ne postoji civilizacijska razlika, dok imeđu katolika i pravoslavnih, i pored dogmatske sličnosti, postoji civilizacijska razlika.

Razlog zašto su Mađari i Nemci, uprkos verskoj divergenciji, mogli da oforme nacije, a Srbi, Hrvati i Bošnjaci, koji govore jedan jezik, to nisu mogli leži u civilizacijskim razlikama. O njima uverljivo govori američki politikolog Semjuel P. Hantington u knjizi „Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka”

(2000). U toj knjizi, on tvrdi da katolicizam i protestantizam, uprkos doktrinarnih razlika, konstituišu jedinstvenu zapadnu civilizaciju, a pravoslavlje i islam posebne civilizacije. Katolici i protestanti više se teološki razlikuju nego katolici i pravoslavni, pa ipak, katolici i protestanti ne konstituišu dve civilizacije nego jednu. Sa druge strane, pravoslavni, koji se od katolika doktrinarno manje razlikuju nego protestanti, ipak konstituišu posebnu pravoslavnu civilizaciju.

Muslimani pak konstituišu posebnu civilizaciju. Imajući to u vidu, jasno je zašto Mađari i Nemci mogu da zasnuju nacije na jezičkom, a ne na verskom principu, a to ne mogu istojezični Srbi, Hrvati i Bošnjaci. Inoverje nije prepreka za formiranje nacije kada su u pitanju katolici i protestanti, ali jeste kada su u pitanju pravoslavni, katolici i muslimani. Razlika je u civilizacijama.

4. Jezik i narod

U naše doba Vukov stav o postojanju „Srba sva tri zakona” pokušava da afirmiše dr Petar Milosavljević. U svojim delima on rado ponavlja Vukovu tezu da svi štokavci govore srpskim jezikom. Ta teza je zasnovana na ideji da za naziv jezika treba uzeti striktno lingvističke kriterijume. Problem je u tome što ti striktni lingvistički kriterijumi nisu podudarni sa etničkim podelama. Sa tim problemom sreo se već Vuk.

U studiji „Srbi svi i svuda” Vuk jasno piše da govornika štokavskog jezika ima tri vrste: oko tri miliona pravoslavaca („zakona Grčkoga”), koji se nazivaju Srbi ili Srblji, i dva miliona onih koji „ovoga imena ne će da prime” (str. 2). Vuk procenjuje da od ta dva miliona ima dve trećina „zakona Turskoga” (tj. oko 1.300.000) i jedna trećina „zakona Rimskoga” (tj. oko 750.000). Dakle, jezički kriterijum nije bio podudaran sa etničkim. To je samosvesno previđao Vuk St. Karadžić, a danas to previđa – svejedno da li svesno ili nesvesno – i Milosavljević.

Još je gore to što Milosavljević, kao i Vuk, na osnovu lingvističkog kriterijuma izvlači kriterijume za nacionalni identitet. Tako on ima sklonost da sugeriše da su svi oni koji govore štokavski zapravo Srbi, iako se takvima ne osećaju (Hrvati, Bošnjaci, Crnogorci, Bunjevci, Goranci). Zasnivajući nacionalni identitet na jeziku, Vuk Stef. Karadžić, sve štokavce proglašava Srbima, „Srbima po pravdi”, a Radmilo Marojević „objektivno Srbima”.

Međutim, jezik nije jedini determinator identiteta. Mnogobrojni narodi govore istim jezikom, a imaju različite identitete. Već je Vuk primetio da ima mnogo onih koji govore srpskim jezikom, a srpskog „imena ne će da prime” (str. 2). Danas ima puno štokavaca koji se smataju nesrbima: Hrvatima, Bosancima (Bošnjacima), Crnogorcima, Bunjevcima, Gorancima. Objektivno, svi oni govore jednim jezikom (u tome se dr Petar Milosavljević, promoter Pokreta za obnovu srbistike, slaže sa Pavlom i Milkom Ivić, promoterima serbokroatistike). Ivići taj jedan jezik nazivaju srpskohrvatskim (ili hrvatskosrpskim), što je sociološki prihvatljivije, a dr Petar Milosavljević samo srpskim, što je lingvistički prihvatljivije.

Najveći problem jeste taj što se kategorije jezika i naroda ne poklapaju. Dok su Ivićevi pokušavali da naziv jezika usklade sa etničkim kriterijumom, tog pokušaja kod Milosavljevića nema.

5. Značaj pisma

Druga srbistička teza, čiji je najglasniji zagovornik nekada bio dr Lazo M. Kostić,a danas Dragoljub Zbiljić, glasi da je srpstvu imanentna ćirilica. Po toj tezi, Srbi su, ako se izostavi prećirilovski period, oduvek pisali ćirilicom. Ali od sredine XX veka, poduticajem jugoslovenstva, Srbi sve više pišu i latinicom. Dr Petar Milosavljević ima suprotnu tezu. On, neopravdano se pozivajući na Vuka St. Karadžića, smatra da je i latinica srpsko pismo, a da suštinu srpstva čini jezik.Nasuprot tome, dr Lazo M. Kostić insistirao je na tome da je samo ćirilica srpsko pismo.U studiji „Ćirilica i srpstvo” (1999) on je tvrdio da su srpstvo i ćirilica „sijamskiblizanci, koji samostalno, jedan bez drugoga, ne mogu da opstanu” (str. 14). Misao je razradio: „Sva naša pismenost i sva naša kultura u njoj je nastala. Mi nemamo u celojsvojoj kulturnoj istoriji ništa pre nje, kao što nemamo ni ma šta van nje. Naša vidnakultura u njoj započinje i ona se u ćirilici ogleda” (str. 33).

Sa tim se ne bi složio dr Petar Milosavljević koji u knjizi „Srpska pisma” (2006) tvrdi da je srpsko pismo i latinica. Ne postoje dva srpska filologa koja će se oko fundamentalnih filoloških stvari složiti. Srpsko je društvo,po rečima Semjuela Hantingtona, „pocepano”.

6. Svetosavlje – entelehija srpstva

Srpski nacionalni identitet obrazuju mnogi činioci, ali su najvažniji jezik, pismo, državnopravna tradicija i religija. Religiju kao činilac nacionalnog identiteta isticali su mnogi istoričari, politikolozi i sociolozi. Međuratni političar Miroslav Spalajković je u „Misiji Srbije” (2010) zapisao: „U svetosavskom pravoslavlju je glavnaduhovna tvrđava Srpstva” (str. 17). Ta teza je raširena i među teolozima. Među drugima, tu tezu je zastupao i beogradski paroh Ljubomir St. Mitrović. U knjizi „Verske lutalice” (1929) on je primetio „da je Pravoslavna vera u nerazdvojnoj vezi sa srpskim imenom” (str. 68).Tu tezu zastupao je i Justin Sp. Popović. On je u knjizi „Svetosavlje kao filosofija života” (1953) poletno izrazio ubeđenje da je svetosavlje „entelehija, vrhovni princip, životvorni princip i sila naše duše, naše istorije, našeg naroda, našeg čoveka”.

Ono što je utemeljilo srpski nacionalni etos je narodna, srpska varijanta pravoslavlja, zvana po utemeljitelju srpske autokefalne arhiepiskopije Sv. Savi, svetosavlje. Pravoslavlje je bilo državna vera srednjovekovnih srpskih vladara. Prema rimokatolicizmu su se odnosili promenljivo u skladu sa trenutnim političkim okolnostima.

U epohi bezdržavlja, potčinjenosti Turcima, Habzburgovcima i Mlečanima, pravoslavlje je bilo ideologija koja je održavala srpsku nacionalnu svest i štitila srpski narod od potpune obespravljenosti. Srpska pravoslavna crkva je čuvala verska,  adelimično i svetovna prava srpskog naroda u doba bezdržavlja (bezdržavnosti). Entelehija srpstva, kako je govorio dr Justin Popović, jeste svetosavlje.

Srpstvo, kao i amerikanstvo, bošnjaštvo, hrvatstvo, crnogorstvo itd., hrani se mitovima, kolektivno nesvesnim, arhetipovima. Srpski mit pothranjuje pravoslavlje. Suštinski, nema srpstva bez pravoslavlja. Osnovu srpskog mita čini mesijanstvo, vera u Božje izabranje (tako Nemanjići opravdavaju svoju vlast) i martirologija, spremnost nažrtvovanje (kosovski zavet). Srpstvo se hrani svešću o postojanju srednjovekovnog „srpskogcarstva” (države Nemanjića, Mrnjavčevića, Lazarevića i Brankovića), o obnovi državnosti pod Karađorđevićima i Obrenovićima.

Kosovski zavet je najkondenzovaniji izraz srpskog mita. U njegovom središtu je opredeljenje za carstvo nebesko. Središnjoj pesmi kosovskog ciklusa srpskih narodnih pesama – „Propast carstva srpskoga” – stoje stihovi koji na najartikulisaniji načinodražavaju kosovsko opredeljenje za carstvo nebesko: Zemaljsko je za malena carstvo,a nebesko uvjek i do vjeka.

U eseju „Vidovdanska etika” (1914) Miloš Đurić objašnjava da filozofija vidovdanskog događaja „znači pretpostavljanje nebeskih vrednosti zemaljskima, podvrgavanje plotskih snaga duhovnima” (str. 61). Suštinsko poslanje srpskog intelektualca jeste to da neguje filozofiju Kosova i veru u „nebesku Srbiju”.

Crnogorci su većinom pravoslavci i štokavci, ali ih od Srba razdvaja sećanje na staru dukljansku državu (prvu nezavisnu državu Južnih Slovena), nezavisnost pod Balšićima i Crnojevićima (Đuraševićima), i obnovu državnosti pod Petrovićima-Njegošima. Crnogorci se dele na one koji ispovedaju srpski zavet (zvali su se, u raznim istorijskim periodima, „bjelaši”, unionisti, federalisti) i na one koji ga poriču („zelenaši”, separatisti, suverenisti).Petar II Petrović Njegoš je bio crnogorski vladika i svetovni polunezavisni vladar, ali je negovao srpsku zavetnu misao, ideju opožrtvovanju (kosovski zavet) i sećanje na srpsku srednjovekovnu državu.

Bošnjaci svoj nacionalni identitet takođe grade na veri o posebnosti. Nekada su nositelji bošnjaštva bili krstjani, kasnije muslimani, ali u oba slučaja nekatolici i nepravoslavci.

Hrvati su nacija koja je svoj identitet gradila ne toliko na jeziku (govorili su ičakavski, i kajkavski, i štokavski − i to i ikavskim, i ijekavskim, i ekavskim narečjem), već na sećanju na svoju srednjovekovnu državu. Danas Hrvati grade svoj identitet nalingvističkom „narcizmu malih razlika” (potencira se da je hrvatska varijanta jednogte istog jezika poseban jezik). Problem je u tome što sve te razlike ne mogu da prikriju lingvističku činjenicu da je štokavski jezik, bez obzira na narečje (ekavsko, ijekavsko,ikavsko, jedan. Potrebni su im bili drugi izvori identiteta. Hrvatstvo se, počevši od XIX veka, zasniva na antisrpstvu i antijugoslovenstvu. Hrvatsko antisrpstvo generiše insistiranje na rimokatolicizmu (reakcija na pravoslavlje), republikanizmu (reakcijana srpski monarhizam), latiničkom pismu (reakcija na srpsku ćirilicu) i federalizmu (reakcija na srpski centralizam). Hrvati su, kako je primetio već u svojim ogledima JovanDučić, zapravo insistirali na separatizmu, a ne na federalizmu.

Osnovna razlika između Srba i Hrvata je u mentalitetu. Hrvatska elita vodi hrvatski narod, a srpski narod vodi elitu. Stoga su Hrvati uvek bili i ostali narod kojimje lako gospodarila plemenitaška, aristokratska džentrija, a Srbi narod neukrotivih, neobuzdanih, slobodoljubivih seljaka.

7. Nacionalne asimilacije

Koliko je religija jak činilac nacionalne identifikacije svedoče i nacionalne asimilacije. Notorna je činjenica da su se pokatoličeni Srbi vremenom i pohrvaćivali.

Aromuni ili Cincari, ostaci starobalkanskog romanskog stanovništva, budući pravoslavni, vremenom su, u zavisnosti od sredine u kojoj su se nalazili, poprimali nacionalnu svest nekog pravoslavnog naroda (Grci, Rumuni, Srbi). U srpskoj sredini oni su sve do XIX veka imali grčku nacionalnu svest (Grko-Cincari), ali su tada posrbljeni. Neki Srbi tog porekla su: Jovan Sterija Popović (književnik), Marija Trandafil (dobrotvorka), Jovan Jovanović Zmaj (pesnik i lekar), Vladan Đorđević (lekar i književnik), Nikola Pašić (političar), Dimitrije Cincar Marković (oficiri političar), Lazar Paču (političar), Stevan Sremac (književnik), Branislav Nušić (književnik), Aleksandar Cincar Marković (političar), Dragiša Cvetković (političar), Aleksandar Vučo (književnik), Konstantin Koča Popović (književnik, oficir i političar), Borislav Pekić (književnik), Toma Fila (advokat), Taško Načić (glumac), Ljubiša Ristić (pozorišni reditelj), Srđan Šaper (muzičar i menadžer) i dr.

To nije bio slučaj sa Jermenima. Budući katolici, oni su u podunavskim zemljama vremenom primali mađarsku nacionalnu svest.

Vlasi su, u zavisnosti od toga da li su pravoslavni ili katolici, vremenom primali hrvatsku odnosno srpsku nacionalnu svest. Šešelji su tipičan primer. Šešelji katolici vremenom su pohrvaćeni (npr. filolog Zlatko Šešelj), a Šešelji pravoslavci vremenomsu posrbljeni (npr. političar Vojislav Šešelj).

Ova tri primera (Cincari, Jermeni, Vlasi) jasno ukazuju na činjenicu da je glavni činilac koji je određivao sve ove asimilacijske procese bila religija.

8. Temelj identiteta – jezik ili religija?

Srbi su se, rečima Sime Ćirkovića, posle 1918. podelili na „zagovornike jugoslovenstva i čuvare srpskih tradicija” (str. XXV). Čak i danas, kada Jugoslavija n epostoji, ta podela istrajava. Jugonostalgija je i danas jaka među Srbima – jača nego kod bilokog drugog južnoslovenskog naroda. Podela se očituje ne samo na idejno-političkom planu (jugonostalgičari i nacionalisti), već i na planu pisma kojim se Srbi služe (ćiriličari i latiničari). Srbi nisu dovoljno integrisana nacija i nemaju jasnu predstavu o svom identitetu.

U suštini, postoje dva koncepta nacionalnog identiteta. Po jednom, kojeg zastupaju posebno književnici i filolozi, temelj srpstva je srpski jezik. Toj tezi ide na ruku činjenica da su se neki nepravoslavci izjašnjavali kao srpski književnici; među njimaje bilo katolika (Matija Ban, Medo Pucić, Ivo Stojanović, Valtazar Bogišić, Petar Budmani, Marko Car, Milan Rešetar, Antun Fabris, Lujo Vojnović, Lujo Bakotić, Ivo Ćipiko, Đuro Vilović, Niko Bartulović, Ivo Andrić, Sibe Miličić), muslimana (Osman Đikić, Hamza Humo, Meša Selimović), mojsijevske vere ili bar jevrejskog porekla (Alfred Rozencvajg narečeni Nenad Mitrov, Pavle Bihalji, Isak Samokovlija, Oto Bihalji-Merin, Moni de Buli, Oskar Davičo, Eli Finci, Erih Koš, Danilo Kiš, David Albahari, Eva Ras) i protestanata (Ljudevit Vuličević).

Po drugom konceptu, kojeg zastupaju posebno sveštenici i istoričari, temelj srpstva je pravoslavlje. Ta je teza plauzibilnija. Neosporno je to da pravoslavlje sačinjava okosnicu srpskog nacionalnog identiteta. Književni jezik Srba i Hrvata danas je isti ,ali ono što ih deli je religija: Srbi su pravoslavci, a Hrvati katolici. Izuzetaka ot tog pravila ima, ali oni samo – kako kaže poslovica –potvrđuju pravilo. Duhovna kičma srpstva je pravoslavlje.

Pokušaj Vuka Stefanovića Karadžića idrugih romantičarskih jezikoslovaca da postave jezik kao principium divisionis nacionalno gidentiteta rušenjem dve Jugoslavije pokazao se iluzornim. Srbija nikada ne može biti potpuno sekularna država, jer entelehiju njenog identiteta čini svetosavlje.

9. Zaključak

Srpski nacionalni identitet sačinjavaju mnogi činioci, ali su najvažniji: jezik, pismo, državnopravna tradicija i religija. Od Mađara nas deli jezik i religija; od Rumuna, Bugara i Makedonaca jezik; od Crnogoraca državnopravna tradicija, a od Hrvata, Bošnjaka, Goranaca i Bunjevaca religija. Među svim tim činiocima najvažniji je religija, jer se po tom činiocu Srbi svrstavaju u istočnohrišćansku (pravoslavnu) civilizaciju.

KOMENTARI



3 komentara

  1. andje says:

    Da, apsolutno, ali ipak nisu shvatili dobro religiju koja ih je navodno podelila. Dakle jedno loše poimanje religije je podelilo sve narode. Ako je religija hrišćanska bez obzira na istok i zapad, Hristos je rekao:"Poznaće vas da ste moji ako se ljubite međusobno." Ali ako se ubijamo međusobno, šta onda? Dakle nismo ni Hristovi ni religiozni niti pojma imamo šta smo osim da se busamo u grudi junačke i ubijamo se u ime čega? Sveti Duh i sva Božija kreacija jeca neizrecivim bolom, dok se đavo smeje i udara recke i table.

  2. goran says:

    Autor ovog teksta je fundamentalni pravoslavac koji govori u prazno. Pitajte Srbe sta je njihov identitet i svi ce vam reci da je to novac. Nema razlike izmedju danasnjeg Srbina i Amerikanca. Kao sto nema izmedju nasih i americkih popova, koji takodje sluze novcu.

    • andje says:

      Tekst koristi više subjektivnih mišljenja da bi dobio konačno objektivno. Zaista ljudi gledaju da nađu razlike ne bi li bili u nečem posebni, ali jesi u pravu da konačno novac čini svoje, ko nije utemeljen u istini lako postaje duša prodana za malu i privremenu vrednost.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *