ЕВО ШТА ВАС ЧЕКА АКО СТЕ ПРИЈАТЕЉ АМЕРИКЕ: Пустош, крв и смрт

ЕВО ШТА ВАС ЧЕКА АКО СТЕ ПРИЈАТЕЉ АМЕРИКЕ: Пустош, крв и смрт

18 априла 2024

Од Јужног Вијетнама, преко афричких држава, па све до Украјине и Израела, деценијама се већ потврђује да је Хенри Кисинџер итекако био у праву када је спољнополитичке односе САД описао тврдећи да је „бити амерички непријатељ опасно, а бити амерички пријатељ фатално“.

Непријатељима је, дакле, са овом земљом, далеко лакше – увек знају на чему су и припремљени су на најгоре. Савезници ове државе, а поготово они који се преваре и поверују америчким обећањима, то своје поверење касније жестоко плате.



То су протеклих дана схватили и Израелци, када се сазнало, не само да је Вашингтон дозволио да их Иран нападне, иако је унапред знао за такве планове, већ и да је Бајден, у приватном разговору са Нетанјахуом рекао да Америка неће учествовати у узвратном нападу на Иран.

Није ово први пут да је америчко савезништво варљиво и превртљиво, и историја спољнополитичких односа пуна је америчких забијања „ножа у леђа“ земљама сарадницама.

Прича отприлике увек креће исто: обећава се помоћ „до гроба“, а онда, када земља савезница пред тај гроб стане, Американци се повуку… а евентуално касније још лопатом потабају свежу хумку.

Бежанија из Авганистана

Још се памти брука и бежанија из Авганистана, која се завршила њиховим повлачењем и враћањем талибана на власт, још пре него што су амерички војници стигли до својих домова.

Огромне цивилне жртве и земља испуњена пустоши и сиромаштвом – биле су потпуно обесмишљене. Њихови дојучерашњи савезници из авганистанске власти остављени су на цедилу без обзира а то што је Американцима јасно да су неспособни да се одупру, те да је процена америчких обавештајних служби наводно била да би авганистанска влада могла пасти у року од шест месеци од одласка америчких трупа. Није издржала ни цео месец.

Тежину издаје на својој кожи највише су осетили авганистански војници који су након повлачења САД мучени, убијани, или се придружили талибанима. Исто тако, и милионима долара вредна војна опрема пала је у руке талибанима.

Американци као „чаи ланг“

У снагу и непоколебљивост америчког пријатељства својевремено је веровао и Јужни Вијетнам. Колико су били у праву, најбоље показује чињеница да Јужни Вијетнам данас и не постоји.

Америка је, наиме, од почетка подржавала јужновијетнамску страну, шаљући јој новац, залихе и војне саветнике, а онда је почело да се дешава управо оно што на својој кожи сада осећају Украјинци – рат је постајао све скупљи, а домаћа опозиција том сукобу све већа. САД су започеле тајне разговоре са представницима Северног Вијетнама у Паризу, а затим, како би натерале Сајгон да прихвати тајно договорени споразум са Ханојем, обећале јужној страни огромну војну помоћ. Када је 1973. потписан мировни споразум између Сједињених Држава и зараћених страна америчке снаге су се потпуно повукле, а обећање о помоћи је „заборављено“.

И дан-данас, Вијетнамци тако, за Американце користе израз „чаи ланг“ – што значи да их виде као коцкаре, који након изгубљене игре беже, не плаћајући своје дугове.

Потпаљивање ватре за колачиће

Пред сличним сценаријом налази се и Украјина. Викторија Нуланд и други амерички јастребови потпаљивали су ситуацију током пуча на Мајдану (и на ватри побуне пекли чак и колачиће), а затим учинили све да Украјинце увуку у крвави рат против Руса.

А онда, када је руска ратна машина почела да меље, како украјинске војнике, тако и америчко оружје и новац, врло брзо Америка је окренула плочу и од бесконачно понављане изјаве да ће Кијев подржавати до победе – дошла до обећања да ће им помагати „колико год може“. Пакет помоћи, од кога, како тврде Украјинци, зависи њихов опстанак, већ месецима стоји у Конгресу, без изгледа да ће скоро бити усвојен. Изгледа да Бајден, као и многи други амерички председници пре њега, опет пушта низ воду савезника.

Можда би било боље да су Украјинци учили од Грузије?

Јер, америчко охрабривање антируске политике у тој земљи и „пујдање“ власти Тбилисија на Јужну Осетију није добро прошло.

Независност је ова кавкаска република стекла после краткотрајног рата 2008. године, након напада Грузије, у ноћи 8. августа. Русија је, штитећи становнике Јужне Осетије, увела војску и током пет дана сукоба поразила грузијску војску.

САД су за то време седеле скрштених руку, гледајући како Руси јачају моћ на територији.

Курди немају пријатеља сем планина

И Курди су, рецимо, баш на америчком примеру, видели да је истинита њихова изрека да „немају других пријатеља осим планина“.



Без обзира на то што су, америчким трупама помагали у борбама против Исламске државе, Бела кућа је 2019. године саопштила је да ће Турска, иначе архинепријатељ Курда „ускоро наставити са својом дуго планираном операцијом у северној Сирији“, а америчке снаге „неће подржати нити бити укључене у операцију“ и „више неће бити у непосредној област“.

Након одлуке САД да повуче своје трупе из северне Сирије, Турска је започела војне операције против курдских трупа у региону. Да ли је ово још један доказ да је бити амерички пријатељ једноставно – фатално?

Или је можда бољи показатељ случај Панамe, из 1989. године, када се такође видело како то изгледа „с ђаволом тикве садити“? Некадашњи шеф државе Мануел Норијега, познат, иначе, као „амерички човек“ све до тренутка док за САД није постао „непоуздан савезник“ па је Буш, наредио његово свргавање и то уз 24000 војника. Сви пријатељи пролазе кроз топло-хладне фазе пријатељства, али ово је, рекли бисмо, баш екстрем.

Ломљење пружене руке

И Либијци добро знају да Американцима не треба веровати. Јер, иако они никада нису ни били савезници, скупо их је коштало чак и „отопљавање“ односа са САД.

Гадафи је крајем 2003, након збацивања Садама Хусеина са власти у Ираку, објавио да је његова земља имала активан програм оружја за масовно уништење, али да је решио да дозволи међународним инспекторима да дођу у његову земљу да би га надгледали и уништили.

Пружену руку Моамера Гадафија, Америка је буквално сломила. Некадашњи либијски лидер таман је почео да поправља односе са прекоокеанском силом, и једно време је чак важио и за америчког савезника против исламског тероризма и као надзорника илегалне миграције у Европу.

Током Арапског пролећа прогласили су га „лудаком склоним геноциду“.

Знамо како се све завршило.

Разлога да се боје наклоности Америке, имају дакле и Владимир Зеленски и Бенјамин Нетјанаху.

Одавно је већ портпаролка руског министарства спољних послова Марија Захарова, упозорила на добро познату црту америчке спољне политике.

„Треба одати Сједињеним Америчким Државама, које су по питању подршке својим савезницима, доследне до детаља – издају, а да не трепну“, рекла је Захарова.

На недоследност америчких обећања, упозорила је и главна уредница мреже „Расија сиводња“ Маргарита Симоњан.

„То је другачија политичка етика, другачији начин комуникације са сопственим бирачким телом. Можете рећи шта год желите, штавише, можете чак и потписати шта год желите. Данас си нешто потписао, сутра си већ повукао. Колико пута су то урадили пред нашим очима?“, упитала је.

(РТ Балкан)

KOMENTARI



Један коментар

  1. milorad5 says:

    amerika je makijavelizam do extrema,zato sad za tu tvorevinu nema nazad...ta republika će nestati,možda čak i u groznom krvoporliću...u najboljem slućaju doćiće do cepanja na nekoliko delova relativno mirnim putem,ako ne onda će biti gradjanski rat tamo i već se vide obrisi na horizontu koji najavljuju raspad...sve što je skuvano drugima odande sad će se vratiti tamo,da se prokrčka...preterali su sa hamburgerima i coca-colom po mom mišljenju,ipak je život nešto veće i plemenitije od roštiljanja,ali to sve zavisi od sorte ljudi koju posmatrate,oni tamo su takvi...rusi su drugačiji,a kinezi tek nevidjeno....na žalost amerika je primer šta znači velika moć u rukama MORALNIH PATULJAKA...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u