Ево у чему је тајна ПУТИНОВЕ СНАГЕ!

Evo u čemu je tajna PUTINOVE SNAGE!

1 januara 2016

899859Piše: Petar Akopov

Pojavu nove političke realnosti svi su priznali posle povratka Krima, uprkos činjenici da je ona postojala već od 2012. godine. U protekloj godini su konačno utvrđene sve karakteristike nove unutarpolitičke situacije, uključujući i novi politički jezik – koncepte i termine, koji su se pojavili tokom trećeg mandata Vladimira Putina.

Činjenica da će politički sistem Rusije nakon Putinovog povratka u Kremlj maja 2012. godine biti reformisan – postala je jasna još 2011. godine. Produženje predsedničkog mandata na šest godina, odobreno još 2008. godine, dalo je Putinu dovoljno vremena i mogućnosti da sprovede ozbiljne promene u bloku pitanja koja se nazivaju unutrašnjepolitičkim: ideologija, izbori, partije, regionalna pitanja.

Neophodnost promena postala je još aktuelnija nakon što je sama Putinova ponovna kandidatura 2011. godine izazvala pravi unutarelitni bunt – prozapadni i liberalni deo elite je odlučio da spreči njegov izbor, pokušavajući da organizuje „bolotni ustanak“.

Logični neuspeh tog ustanka nije otkazao reforme – naprotiv, te sistemske greške u pristupu vlasti koje su i bile jedan od uzroka pokušaja „bolotne pobune“ (pored, naravno, principijelnog neprihvatanja Putinovog kursa od strane polukolonijalne elite) postale su još vidljivije i upadljivije.

Upravo tada je, krajem 2011. godine, zamenjeno rukovodstvo predsedničke administracije, ali ako je imenovanje Sergeja Ivanova bilo potpuno očekivano, smena njegovog prvog zamenika, zaduženog za unutrašnju politiku, bila je neočekivana. Imenovanje Vjačeslava Volodina na mesto Vladislava Surukova ukazalo je na početak novog kursa – putinskog po sadržaju, ali volodinskog po izvršenju.

Umesto administrativnog regulisanja političkog procesa i imitacije rada sa putinskom većinom, čiji je najočigledniji primer bio izostanak, tokom „bolotnih događaja“, masovnog odgovora „Naših“, došlo je vreme da se suočimo sa realnošću.

Upravo želja da se odgaji pravo cveće, a ne da se zaliva veštačko, postala je glavni cilj unutrašnje politike Kremlja u poslednje četiri godine. O tome svedoči i novi politički jezik, novi termini koji su se pojavili u tom periodu. O nekima od njih je pre neki dan govorio politikolog Konstantin Kostin koji je, u stvari, i sam jedan od kreatora „volodinskog proleća“.

Naravno, sam ovaj termin prilično je uslovan, iako se odnosi na promene koje Kremlj uporno nameće „eliti“. Probijanje, prinuđivanje, uzdizanje – svi ovi termini na odgovarajući način opisuju šta treba uraditi da bi se kreirala nova politička situacija.

Glavna snaga ove političke situacije postala je „putinska većina“ – nestranačka, patriotski raspoložena, koja u većoj ili manjoj meri podržava stavove Putina i odobrava njegovu politiku. Postojanje ove većine postalo je ključni faktor ne samo u domaćoj politici, već i u samoj stabilnosti Rusije u teškom periodu transformacije celokupnog svetskog poretka. Upravo nju je, u stvari, imao na umu isti Volodin, kada je u jesen 2014. godine na sastanku sa „Valdajskim klubom“ rekao: „Dok je Putina – biće i Rusije“.

Dok je Putina kao simbola ove većine – i dok postoji stabilno jedinstvo oko potrebe da se brane nacionalni interesi kako unutar tako i izvan zemlje, do tada će i Rusija uspešno prolaziti sve testove.

Narodno jedinstvo u Rusiji je ključna komponenta nacionalne ideje, a u uslovima oluje i bure bez njega je, u principu, nemoguće funkcionisati. Definisanje ovog jedinstva kao „putinske većine“ – samo je konstatacija realnosti.

Formiranje ove većine bilo je utvrđeno posle Krima kada se pojavio još jedan termin – „krimski konsenzus“.

Taj konsenzus je počeo da označava saglasnost većine društva sa Putinovim akcijama. Ovaj fenomen se pojavio u isto vreme sa „ruskim prolećem“, „finim ljudima“ i „vatnicima“ – i značio je oživljavanje ruskog duha u zemlji i njegov efekat na celu teritoriju Ruskog sveta.

Patriotizam kao neosporni temelj svih sporova o budućnosti Rusije (nešto na šta je Putin prethodnih godina uporno pozivao) pobedio je i na političkom dnevnom redu, ali sama po sebi ova pobeda je značila samo početak velikog rada na reformisanju najrazličitijih aspekata našeg života, od školskog obrazovanja do izborne prakse.

Krimski konsenzus se nije pojavio sam od sebe, odjednom – već je od septembra 2011. godine, kada je objavljena odluka o Putinovoj kandidaturi, od zime te iste godine, kada se pojavio njegov predizborni program, nacionalni lider (ovaj termin nije preteran) uporno je gurao svoju liniju, istu onu koja je dovela do Krima.

Sve ove četiri godine Putin se sve direktnije oslanjao na stabilnu „putinsku većinu“ – sa jedne strane, ona je njegov glavni resurs i izvor njegove snage, a sa druge strane, on je realizator volje i mišljenja narodne većine. Resurs podrške Vladimira Putina (koji se formalno naziva rejting) je ogroman i taj resurs on želi da iskoristi za dobrobit zemlje, koristeći ga za prisiljavanje nomenklature (delimično) i elite (u potpunosti) na promene.

Uporedo sa „putinskom većinom“, rame uz rame, već četiri godine stoji termin „nacionalizacija elite“, a to je proces koji je pokrenut zabranom inostranih računa za činovnike i koji se nastavio deofšorizacijom ekonomije, to jest kurs za približavanje elite narodu.

U ovoj politici nije najbitnije oslobađanje elite od „udvorištva“ (tj. od nepoznavanja sopstvenog istorijskog iskustva i težnje ka zapadnom, koje je ponekad ne samo neprimenjivo, nego često i opasno za našu civilizaciju) i kosmopolitizma, iako ni ovaj proces još uvek nije završen, a u ideološkoj sferi je tek počeo.


Najvažnije je približavanje elite interesima naroda u unutarpolitičkom i svetonazorskom smislu, to jest istinsko stavljanje poslovanja te iste nomenklature pod javnu kontrolu, i pridodavanje joj nacionalnog karaktera.

„Nacionalizacija“ se sprovodi u korist većine – i Kremlj na nju primorava elitu ne smo patriotskom ideologijom i borbom protiv korupcije, već i konstantnim podsećanjem na potrebu dijaloga sa javnošću, i pokušajima da se zajedno sa vlastima angažuju i neravnodušni i aktivni građani. Isto kao i žestokim odbijanjem izbornih manipulacija, težnji za povećanjem njihove konkurentnosti i legitimnosti.

Naravno, sve ovo izaziva otpor, ali samo odbacivanje modela „vladajuće stranke“ i prelazak na široku koaliciju različitih snaga u okviru „putinske većine“ daje Kremlju dodatne mogućnosti kako za promociju konkurentnosti, tako i za obnavljanje elite.

Prinudno uvođenje preliminarnih izbora za političke stranke, pre svega, za članove Jedinstvene Rusije, kontrola pokušaja regionalnih vlasti da očiste teren pre izbora, odbacivanje nameštanja izbornih rezultata uz pomoć administrativnih instrumenata -takođe je deo strategije Kremlja. S druge strane, povećanje pritiska odozdo – kroz podršku realnih društvenih aktivista na lokalu, kroz postepeno povećanje moći Putinovog Sveruski narodnog fronta, koji organizuje razne oblike kontrole nad nomenklaturom. Ponovo postaje aktuelan zaboravljeni sovjetski izraz „javna kontrola“, u politički leksikon i format rada ONF su ušli još i termini „akcioni forum“ ili „rating rasipništva“. A naredne godine  i sam „putinski front“ će biti glavni heroj parlamentarnih izbora i njihov potpuno predvidljivi pobednik.

Ovo ni u kom slučaju nije „kult ličnosti“ Putina – predsednik uživa poštovanje i poverenje naroda, ne zato što im se to nameće u školskim udžbenicima ili sa televizora.

Za 16 putinskih godina izrasla je cela putinska generacija – ali o njenom vaspitanju u duhu „ljubavi i odanosti“ nema ni reči. I sam Putin, u skladu sa svojom ličnošću, ne voli udvorištvo i laskanje, i što je najvažnije, Rusi generalno, nisu skloni istočnoj ekstazi prema svojim „liderima““. Ljudi cene ono što vide – šta kaže i šta radi predsednik, u šta veruje, kako komunicira sa ljudima, kakvi su rezultati njegovog rada.

Jasno je da zemlju ne razvija Putin, već narod, ali predsednik dugi niz godina rukovodi državom, za sve te godine ljudi su dobro uvideli njegove kvalitete, shvatili njegovu motivaciju. Naravno, nekome se ne sviđaju ove ili one crte ili stavovi Putina, ali malo ko može sumnjati u njegovu odanost Rusiji i u njegovu želju da uradi sve za njeno dobro.

Štaviše, oni koji godinama pokušavaju da diskredituju Putina na kraju su diskreditovali sami sebe, svojim napadima na ličnost predsednika učinili su za svoju marginalizaciju mnogo više od bilo kakvih optužbi protiv njih koje su stigle od strane Putinovih pristalica.

Putina je, generalno gledano, beskorisno napadati – ne zato što je on od teflona, već zato što se većina njegovih pristalica oslanja na sopstveni utisak i sopstveno iskustvo o predsedniku. Isto tako  beskorisno je i hvaliti Putina – kao što to povremeno pokušavaju da čine, zbog iskrenog divljenja, gluposti ili ulizištva ovakvi ili onakvi likovi. Putinu takve hvale nisu potrebne, jer ruski narod ionako ceni svog predsednika, znajući njegove slabe i dobre strane.

Poverenje i poštovanje prema Putinu – nije njegova privatna svojina, to je politički resurs cele zemlje. Da, Putin dobija dodatnu snagu kada iza sebe oseća tako snažnu podršku, ali ta podrška je uslovljena činjenicom da on radi upravo ono što narod želi.

Njegova snaga, u stvari, leži u činjenici da je i on sam kao osoba prirodni deo te iste „putinske većine“. U to su se svi mogli uveriti 9. maja, kada je Vladimir Putin prošetao Crvenim trgom kao jedan od milion pripadnika „Besmrtnog puka“.

(za Fakti.org preveo: Srđan Đorđević)

KOMENTARI



2 komentara

  1. namćor says:

    Nisam veliki optimista. Da li, iko pametan, ne misli da vec, u pozadini, zlotvori ne "obrazuju" nekog, budućeg lidera Rusije. Pobogu, pogledajte nas. Jedini i isključivi način je da Rusi ZABRANE bilo kome ko nije u Rusiji odgojen i školovan, da se, uopšte bavi politikom. Putin je tu...i on je spas čovečanstva. Ali, budite uvereni, da će globalni, korporativni teroristi učiniti sve da preokrenu situaciju. Jedini način da budu sprečeni je da ustane narod i tu gamad poveša-pobije-iskoreni. Pustiće oni Putina. Oni deluju nevezano za vreme. Znaju da ce Putin jednom otići. Samo, što više svesnih ljude bude bilo tada, teže će oni ostvariti svoje planove. Jer, u tim planovima, nigde nema svesnih i pametnih ljudi.

  2. namćor says:

    Ali, ne treba biti ni baš preveliki pesimista. Nisam ja najpametniji čovek na svetu. Sve što ja vidim, ima ih koji vide bolje..

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *