Ево зашто би АМЕРИКА изгубила рат!

Evo zašto bi AMERIKA izgubila rat!

3 avgusta 2016

1-3545678Predstavnik američke „Plejstejšn armije“ od 90 kilograma i 9.000 kalorija dnevno brzo bi u Vijetnamu izgubio život.

Američka vojska nije prosto prenaduvena, ona pati od toliko mnogo boljki da im se ne vidi kraj. Suština njenog problema je u sistemu baziranom na korumpiranoj vojnoj kulturi. Mnogo je potencijalnih uzroka takvog stanja, među kojima se kao najvažniji izdvajaju hrišćanski fundamentalizam koji prožima vojsku, prezir prema obrazovanju, rasizam, nepoznavanje političkih prilika, ekstremizam i uvlakački odnosi.

Onima koji znaju šta je prava borba i pravi rat gledanje američkih jedinica stvara glavobolju. Nakon Vijetnama ratni veterani napustili su vojnu službu i Pentagon je pokrenuo program za koji je verovao da će dovesti do nove visoko plaćene „profesionalne vojske“. Za vijetnamski poraz su okrivljeni oni koji su se borili. Vojska je na kraju rata obrisala sve ratne veterane, kako mi je rekao komadant Prvog korpusa general Herman Nikerson, koji je nagovestio da je spreman da zbog mene napravi izuzetak.

Danas je vojska sastavljena od onih koji su u Vijetnamu, uz dobru hranu i klima uređaje, služili u luksuznim objektima povlačećih ešelona, prepunim seksualnih perverzija i kukavičluka. Ti ljudi su činili gradivni materijal onog što je poručnik Dejvid Hekvort nazvao „naparfemisanim pentagonskim princezama“.

POZADINA

U uvodnim danima Drugog svetskog rata opšta korupcija i tipična „vojna kultura“ primorale su načelnika američkog generalštaba generala Maršala da sprovede čistku u armiji, otpuštajući hiljade oficira i postavljajući mračnog potpukovnika Ajzenhauera na čelo glavne komande za Evropu. Danas nemamo generala Maršala iako je general Dempsi bio počeo da radi svoj posao pre nego što je bio primoran da ga napusti, zajedno sa ministrom odbrane Čakom Hejgelom, takođe vijetnamskim ratnim veteranom.

Danas se o ratu uči u školi. Oficire podučavaju drugi oficiri koji su o ratu čitali u knjigama, videli ga na televiziji ili imaju iskustvo koje se meri u minutima ili satima, stečeno tokom kratkotrajnih insceniranih pozorišnih operacija ili eventualno u okviru lažnog rata protiv terorizma. Takvi su dokazano beskorisni, predstavljaju pretnju za sebe i druge, skloni su haluciniranju, fabrikovanju događaja i predstavljaju moralno porozne ratne kriminalce koji ne znaju za osećaj griže savesti. Da li je moj sud previše oštar? Mislim da nije.

Pogonsko gorivo savremenih ratova su glamur, plaćenici i profit. Kad nema torture i ubistava dronovima, onda su tu specijalne operacije, gde visokoplaćene jedinice na osnovu navodno proverenih obaveštajnih podataka ubijaju civile ili borce za slobodu, često u ime terorističkih organizacija Al Kaide i ISIS.

Uprkos uloženim bilionima i preobimnim rezervama funkcionalnog naoružanja – u koje spadaju i avioni F35, koji predstavljaju beskorisne „crne rupe“ i gutače novca – Amerika gubi ratove jer ne poseduje ratnički duh. Kad govorim o gubljenju ratova, mislim na Irak-1, „napuštanje“ i celokupan prevarantski Bušov i Blerov lažni rat protiv terorizma.

ZABORAVLJENA VIJETNAMSKA LEKCIJA

Borio sam se u Vijetnamu, u ratu u kojem je Amerika pobedila tek nakon godina razornih žrtava. Ovo je ključna razlika između Vijetnama, pravog rata sa pravim ljudima, u odnosu na medijsku verziju ratova, koja je usledila 50 godina kasnije, i trenutne debakle.

Oni koji su išli u Vijetnam, bar u početku, bili su regrutovani. Oni koji su se borili u Vijetnamu bili su visoko obrazovani, za razliku od današnjih vojnika. Ključna reč ovde je „borili“. Vojska obučava i one kojima je potrebna institucionlna zaštita da prežive, koji traže strukturu i potčinjenost autoritetu koje obično ne mogu da pronađu u spoljnom svetu.

Danas takvi upravljaju Pentagonom, ratnim fakultetima i vojnim akademijama.

Oni koji su u vojsku došli kao dvogodišnji regruti ili rezervisti sa dve godine aktivne službe – a ja sam bio jedan od njih – ne kvalifikuju se za programe obuke, ali bez obzira na kvalifikacije, uvek dobijaju uloge u borbenim misijama.

Za četvorogodišnjeg regruta ispodprosečne inteligencije postojala je jednaka šansa da dobije posao vozača kamiona, kuvara, radarskog tehničara ili obaveštajnog analitičara. Kao što američki humorista Džim V. Din često kaže: „Takve stvari ne možeš prosto da izmisliš“.

Štaviše, samo vrhunski spremni borci, naviknuti na ekstreman fizički napor u uslovima džungle mogli su da prežive borbu u Vijetnamu. Jedina prilika da prođete kroz tako nešto bila je na borbenoj liniji, kako sam se i sam uverio. Vrhunska fizička sprema nije značila mnogo u uslovima svakodnevnih borbi protiv Vijetkonga i Severnovijetnamske armije, boraca koji su živeli na šolji pirinča dnevno i bili sposobni da ne spavaju danima.

Predstavnik američke „Plejstejšn armije“ od 90 kilograma i 9.000 kalorija dnevno brzo bi izgubio život. Visok nivo vojne korupcije u SAD uskraćivao je trupama pristup hrani, potrepštinama, čak i municiji, čineći da odredi marinaca, „najbolji od najboljih“ u Vijetnamu, žive od zemlje, baš kao i borci Vijetkonga.

PRAVI LIDERI

Postojao je rezon koji je imao smisla iako su marinci imali između 300 i 400 odsto više mrtvih i ranjenih u Vijetnamu nego u Drugom svetskom ratu. Evo u čemu je bio štos koji su naučili od Vermahta u Drugom svetskom ratu.

Zbog klimatskih uslova, samo mali deo regruta, oni najobrazovaniji i najinteligentniji, proveli su dovoljno vremena na teretnu kako bi bili u mogućnosti da prežive vrućinu i nedostatak hrane i vode. Kad bi oficir ili viši regrut otišao na teren sa regularnim jedinicama, one bi se brzo porazboljevale. Tipične operacije u kojima su učestvovali visoki činovnici izvođene su u blizini glavnih štabova sa klima uređajima i dobrom hranom „za nekolicinu“ ili su se brzo vraćali nazad.

Ipak, kad su pisani izveštaji o ovim neuspešnim misijama, medalje su deljene šakom i kapom, opet „nekolicini“ njih koji su imali neverovatne priče o heroizmu i fiktivnoj konfrontaciji sa neprijateljem, koji se zapravo nalazio na nekom drugom mestu.

Sve to je za posledicu imalo stvaranje malene vojske samodovoljnih jedinica koje su, kao i Nemci u Drugom svetskom ratu, samostalno birale sopstvene lidere i delovale u malim odredima. Takve jedinice su popunjavane mešavinom iskusnih veterana i njihovih zamena, dok je „terenski“ trening podrazumevao učenje veština iz stvarnog života, a ne salutiranje i „ljubljenje zadnjica“ po američkim vojnim akademijama.

Na kraju, kad su izginule desetine hiljada ljudi, a odustajnje od rata nije bilo opcija, Amerika je otpočela regrutaciju neverovatno nekvalifikovanih kadrova, što je dovelo do incidenata poput Mi Laja (Masakr u Mi Laju je masovno pogubljenje vijetnamskih civila koje je izvršila vojska SAD 16. marta 1968; prim. prev.) i serije rasnih vojnih pobuna, o kojima nikad nije izveštavano i koje su obrisane iz udžbenika istorije.

Komadanti u takvim jedinicama bili su oficiri ROTC (rezervni oficirski trenažni korpus; prim. prev.) iz ruralnih fakultetskih zajednica. Broj razrešenih oficira usled totalnog kraha njihovih jedinica jedna je od najvećih ratnih tajni, kao i broj oficira koje su ubili sopstveni vojnici.

Još jedna stvar u vezi sa Vijetnamom je jako važna. Obrazovani regruti koji su se istakli u borbenim jedinicama nisu bili prosto „liberalni“, nego često ne samo prosocijalistički nastrojeni već i puni razumevanja za neprijatelja. Obrazovani vojnici su znali da je Amerika prekršila Ženevske konvencije, a svaki idiot je mogao da vidi zlo i korupciju vlade u Sajgonu (glavni grad tadašnjeg Južnog Vijetnama, američkog saveznika, koji se danas naziva Ho Ši Min i najveći je grad u Vijetnamu; prim. prev.). Vijetnamci su ih mrzeli.

KULTURA NEUSPEHA

Hajde sve ovo da stavimo u današnji kontekst. Danas je vojska zamka. Bio sam plaćen 200 dolara mesečno u Vijetnamu kao regrutovani marinac i kasniji podoficir u kopnenom odredu koji je bio deo Specijalnog desantnog tima. Dakle, na samom „vrhu koplja“. Plata mi je iznosila 20 odsto prosečne početne plate za civile.

Danas podoficiri koji služe u Avganistanu mogu biti plaćeni više od 120.000 godišnje, što je za 500 odsto više od plate ovde u SAD, a potrebno je samo da zaštitite proizvodnju i dostavu narkotika, što i jeste glavna američka uloga u Avganistanu, i to zna otprilike svako.

Vojska koristi visoke plate, bitno veće od plata u civilnom sektoru, da regrutuje i zadrži kadrove, ali tamo nema nikakve ljubaznosti. Ti „istrenirani“, čak i preuhranjeni regruti, koji piju zatrovanu vodu i na kojima se eksperimentiše opasnim vakcinama (da, postoji i mračna strana) najverovatnije će provesti godine „služeći“ kao podrška američkoj spoljnoj politici.

Američka politika se svodi na trajni rat, trajnu okupaciju zarad podrške terorizmu i trgovini ljudima i narkoticima. Treba reći istinu, jer, ako kažemo bilo šta drugo, podržavamo laži koje su odavno raskrinkane.

Zamka se ogleda u tome što su plate visoke, a šanse da poginete u borbi male. Problem je što niko ne preživi. Porodice koje upadnu u zamku zavisnosti od vojnog života i novca postanu nevoljni robovi paternalizma, kontrole i kontinuiranih angažmana. One postoje (vojne porodice) da bi podržavale beskrajne ratove i sopstveno uništenje. Retko koja vojna porodica preživi.

U tom procesu tip onog što Amerika naziva „ratom“ ugrađen je u američku dušu; glamurozne specijalne operacije za medije koje se nikad ne vode protiv neprijatelja koji predstavlja legitimnu pretnju Americi. Prava pretnja je bila i još uvek jeste ono što vojska oličava – de facto vanredno stanje koje traje već dve decenije, totalni nadzor, kontrola medija, opadanje životnog standarda, beznadežni i idiotski politički teatar i kultura nerealnosti, čak i fantazije, koja je zamenila zdravo razmišljanje.

Gordon Daf je marinac, ratni veteran iz Vijetnamskog rata koji se decenijama bavio problemima veterana i ratnih zarobljenika i savetovao vlade o pitanjima bezbednosti. Glavni je urednik i predsednik upravnog odbora magazina „Veterans Today“

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

KOMENTARI



5 komentara

  1. Mitar says:

    OVO SU RATOVI SAD KOJI SU ODNELI 20 MILINA ŽIVOTA ! 1950-1953. - Rat u Koreji vodile SAD. Poginulih 2 miliona. April 1961 - SAD vrši invaziju na Kubu. Završeno neuspehom. 1965-1973 godina. - Rat u Vijetnamu. 3.000.000 poginulih Vijetnamaca. Završeno neuspehom. 1964-1973 godina. - SAD napada Laos. Završeno neuspehom. 25. oktobra, 1983 - juni 1985 – SAD napada Granadu. Decembar 1989 – SAD napadaju Panamu. 17. januar - 28. februar, 1991 - Kuvajt "Pustinjska oluja". 24.03. do 10. 06. 1999 agresiju na Srbiju i Crnu Gori predvodi SAD sa NATO alijansom od 19 država vrši 26.000 naleta agresorskih aviona radi bombardovanja, lansirano je 415.000 projektila, 350.000 kasetnih bombi i 50.000 granata i municije sa osiromašenim uranijumom. 7. oktobra 2001 SAD vrše invaziju na Avganistan i proglašavaju pobedu nad talibanima.Totalni poraz. 20. marts 2003. SAD vrše invaziju na Irak i poroglašavaju pobedu. Totalni poraz. Mart 2011. napadaju Libiju gde je i sada haos. 2011 počinju rat u Siriji koji i danas traje sa 500.000 žrtava.

  2. Voka says:

    @Mitar...zaboravio si da pomeneš SADiste za "oluju" kad su rvacke NDH hijene klale i proterale našu braću iz Republike Srpske Krajine...

    • milojko says:

      Mi smo humani vojnici!M mi ne koljemo ljude, pa makr bili i ččetnici.Pobegli su sami za boljim životom.

  3. ilija says:

    svakog rata srbi izvuku debeli kraj jer je ubaceno medu srbe izdajnici sa srbskim imenom zato se srbi napadaju sva deca sto u pokredena srbske nacije za vreme tite i jugoslavije to su deca skolovana protiv srbske drzave toje problem srbskoj odbrani

  4. Pingback: Evo zašto bi AMERIKA izgubila rat! | hamdočamo

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *