Ево зашто Европљани не желе да ратују против Русије!

Ево зашто Европљани не желе да ратују против Русије!

23 јуна 2015

NATO-flags-soldiers-1a-LLLLПише: Џуди Демпси

Пју центар (The Pew Research Center) спровео је истраживање о сукобима у Украјини између 6. априла и 15. маја међу 11.116 грађана у осам земаља чланица НАТО (Канада, Француска, Немачка, Италија, Пољска, Шпанија, Велика Британија и САД), као и у Украјини и Русији. Одговори су углавном очекивани. Око 70 одсто испитаника у чланицама Северноатлантске алијансе подржава слање економске помоћи Украјини, док се 57 одсто залаже за улазак ове земље у НАТО мада је у Немачкој и Италији ентузијазам за ову иницијативу много нижи – 36, односно 35 одсто.

Истовремено, 41 одсто испитаника је за слање наоружања Украјини, а 50 одсто подржава предлог о њеном чланству у ЕУ. Међутим, кад је реч о придржавању члана 5 – свете краве, односно кључног принципа на коме почива НАТО а који обавезују чланице да бране савезнике ако су нападнути – резултати су поражавајући. Истраживање међу европским чланицама је показало да се 49 одсто испитаника противи ангажовању њихове земље у одбрани савезника, што указује на одсуство подршке колективној одбрани. Штавише, већина Европљана (67 одсто) – уз изузетак Пољака (49 одсто) – сматра да САД треба бране своје савезнике.

Прочитајте још:

Путин Америци и Европској унији увалио Тројанског коња из Украјине

У Европској унији све више евроскептика

БИВШИ ЕВРОПСКИ КОМЕСАР: Нико не жели да ратује против Русије

Упркос замору од рата у САД и Канади, већина становника у ове две земље подржава употребу силе уколико Русија нападне савезницу НАТО савеза – 56 одсто Американаца и 53 процената Канађана. САД такође предлажу складиштење тешког наоружања и опреме за до 5.000 војника у Источној Европи.

НИ ПОЉАЦИМА СЕ НЕ ТУЧЕ

Британци међу Европљанима највише подржавају употребу оружја у одбрани савезника (49 одсто). Иако чак 70 одсто Пољака доживљава Русију као главну војну претњу суседним земљама, само 48 одсто би подржало оружану акцију у случају таквог напада. Пољска је у фебруару 2015. повећала издвајања за војни буџет на два одсто бруто друштвеног производа, али који је намењен пре свега за јачање сопствене одбране, а не заједничке одбрамбене структуре НАТО. Такође, чини се да је Пољска више заинтересована за развијање ближе војне сарадње са балтичким земљама (такође чланицама Савеза), као и Финском и Шведском (које нису део НАТО), него да у потпуности зависи од Северноатлантске алијансе. Осим сумњичавости Пољака у НАТО као одбрамбени савез, истраживање показује и одсуство поверења у војну подршку САД.

Немци су најмање склони употреби силе у одбрани савезника од напада руских снага (38 одсто). То на неки начин противречи недавној одлуци Берлина о ангажовању немачких војника у вежбама НАТО снага за брзо деловање у Пољској. Реч је о формацији успостављеној у септембру 2014, као претходници која треба да се размести у Источној Европи. Немачка намерава да пошале 1.000 војника од укупно 5.000 колико ће имати ова јединица.

Берлин се претходно противио стварању сталних база НАТО у Источној Европи. Можда је пристанак да пошаље своје снаге на неки начин гест искупљења и компензације. Ако је то случај, онда то доводи у питање изјаве председника, министара спољних и унутрашњих послова о потреби да Немачка покаже већу одговорност за безбедности и престане да користи прошлост као изговор за своју пасивност. Он истиче да су старији Немци мање вољни од млађе генерације да се супротављају Русима. Након реунификације земље 1990. године, „Немачко јавно мњење је и даље подељено. Када је реч о Русији, Украјини и НАТО, Немци у бившем источном (комунистичком) делу имају другачији став у односу на сународнике у некадашњој Западној Немачкој”.

ПРИСТУП ЕВРОПЕ РУШИ НАТО

Брус Стоукс, директор одељења при Пју центру за глобалне економске односе, рекао је за Карнеги да резултати истраживања у случају Немачке „показују да су остали ожиљци из Хладног рата”. На такву позицију Берлина утиче и немачки пацифизам, његов амбивалентни однос према САД (укључујући НАТО), као и дубоко укорењења “Источна политика“ (Ostpolitik), која промовише сарадњу са Русијом. Ови трендови показују рањивост политике канцеларке Ангеле Меркел. Као европски лидер који је успео да окупи чланице Уније око политике санкција против Русије и настоји да подржи веома крхко примирје у источној Украјини, Меркелова је придобила немачко јавно мнење. Међутим, та подршка није занавек, односно не може се узети здраво за готово.

Истраживање Пју центра показује да се тек сваки пети Немац подржава јачање економског притиска на Москву. Истовремено, 29 одсто Немаца се залаже да ублажавање казнених мера Русији, што је највећи број у поређењу са другим земљама у којима је спроведена анкета.

Тешко је проникнути зашто су то толерисале све досадашње америчке администрације. Европа је просперитетна. Треба да има довољно самопоздања у преузимању бриге за своју безбедност као и већу улогу у деоби терета заједничке одбране. Међутим, она не чини ни једно нити друго. Све у свему, обесхрабрујућа страна овог истраживања је да Европљани поново доживљавају здраво за готово САД као гаранта своје безбедности.

Штавише, упркос многим критикама бивших шефова Пентагона, Европљани су развили културу зависности и право на америчку одбрану као дубоко усађени део политичког менталитета. Пошто Европљани сматају да ће Американци да их заштите, зашто би онда требало да јачају одбрану и безбедност? То је крактовид приступ и опасан је по трансатлантске односе.

Што Европљани дуже одбијају да чак размотре употребу војне силе да би одбранили своје савезнике, то ће више слабити смисао НАТО као колективног система безбедности и осећај солидарности. Неумитан исход је крах члана 5. о међусобној одбрани. Онда се поставља питање чему служи НАТО?

Ауторка је аналитичар Карнегија за Европу (Carnegie Europe) и главни уредник блога ове институције (Carnegie Strategic Europe blog)

(за Стандард.рс приредио ДРАГАН ШТАВЉАНИН)

Carnegie Europe/РСЕ

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u