EVO ZAŠTO RUSIJA nije priznala republike DONBASA
6 novembra 2019
Donbas je u ratu više od pet godina. Donjecka i Luganska Narodna Republika od proleća 2014. trpe agresiju Kijeva, koja nikada nije prestala, iako je rat iz aktivne faze prešao u fazu pozicijskih borbi i bombardovanja delova DNR i LNR od strane ukrajinske vojske.
Armija Donbasa, nekad „narodne milicije“, ne mogu uzvratiti istom merom jer su se ukrajinske snage ukopale u naselja u kojima žive rođaci, prijatelji i poznanici boraca s teritorije koja je proglasila nezavisnost od Kijeva. Donjecku i Lugansku Narodnu Republiku nije priznao niko, čak ni Moskva. Na području ove dve republike, veličine nešto više od 15 000 kvadratnih kilometara je u vreme izbijanja sukoba živelo 3,8 miliona ljudi.
Postoje mnoge verzije zašto Rusija nije priznala nezavisnost narodnih republika. Sudbina i budućnost Donbasa ostaju nerešene pet godina, a na njegovoj teritoriji se nastavlja rat čiji kraj još nije na vidiku. Za to vreme nije pronađeno nikakvo političko ili vojno rešenje za ovaj sukob. Do sada su jedini sporazumi o njegovom statusu, priznati na međunarodnom nivou, oni iz Minska.
Unatoč očitoj beskorisnosti sprovedbe sporazuma, svi koji su uključeni u sukob izjavljuju da za Sporazum iz Minska nema alternative. Naravno, postavljaju se pitanja zašto se sporazumi ne sprovode i zašto, uprkos tome, nisu raskinuti, ili zašto nije predložen neki drugi delotvorniji mehanizam za rešenje sukoba.
Poznato je da je za okončanje bilo kog rata potrebno otkloniti uzroke koji su do njega doveli, bez čega se u osnovi nijedan rat ne može rešiti.
Uzrok sukoba bio je državni udar u Kijevu kojeg su organizovale SAD, a pomogla Evropska unija. Usledio je oružani odgovor Donbasa neonacistima koji su došli na vlast, koji su silom hteli asimilirati celokupno stanovništvo u državu koja je prigrlila ideologiju ukrajinskog kolaboracionista iz Drugog svetskog rata Stepana Bandere.
Izbijanje rata na granicama Rusije je ujedno deo američkih planova za pretvaranje Ukrajine u antiruski mostobran i uvlačenje Rusije u oružani sukob s Ukrajinom.
Uspeh Sjedinjenih Država u Ukrajini je olakšan nemešanjem ruskog vođstva u ono što se događalo u susednoj zemlji, osim dobro poznatih događaja na Krimu. Masovni protesti na jugoistoku, referendum o nezavisnosti i narodni oružani ustanak na Donbasu odvijali su se bez učestvovanja Moskve, a mnogi tvrde i protiv njene volje i želje.
Proces rešavanja sukoba u Donbasu prošao je nekoliko faza, počevši u aprilu 2014. potpisivanjem Ženevskog memoranduma od strane EU, Sjedinjenih Država, Rusije i Ukrajine, kojim je Zapad pokušao zaustaviti masovne narodne prteste na jugoistoku zemlje i razoružati vojsku u Donbasu. Ništa od toga se nije dogodilo, a protesti su se širili. Ukrajinske vlasti ih nisu uspele suzbiti, a do ukrajinske granice je premešten impresivan kontingent ruskih trupa. Zapad je bio uplašen odlučnim postupcima Rusije na Krimu i bojao se širenja kampanje na ceo jugoistok. Štaviše, nije zaboravio kako se Rusija brzo „pozabavila“ Južnom Osetijom i Abhazijom.
Zapad je odlučio delovati odlučnije i 7. maja poslao je svog izaslanika u Moskvu, koga je zastupao čelnik Organizacije za evropsku sigurnost i suradnju (OESS), Didier Burkhalter, koji je Moskvi dao ponudu koja se nije mogla zanemariti, a kasnije ćemo objasniti i zašto. Navodno je Moskva upozorena da bi se Rusija, ukoliko se krimski scenario bude širio, mogla naći u potpunoj međunarodnoj, političkoj i ekonomskoj izolaciji. SAD su to zaista mogle organizovati, ali govorimo o 2014.
Tada je na konferenciji za novinare Vladimir Putin prvi put preporučio odgađanje referenduma u Donbasu, Rusija je povukla trupe s ukrajinske granice i ubrzo priznala rezultate predsedničkih izbora.
6. juna 2014. godine, na godišnjicu savezničkog iskrcavanja 1944. u Normandiji, čelnici Rusije, Nemačke, Francuske i Ukrajine, bez učestvovanja američke strane, složili su se da u „Normandijskom formatu“ zajedno reše sukob u Donbasu. Bio je to uvod u Sporazume iz Minska. Već tada je utvrđeno da se Donbas pod određenim uslovima treba vratiti u Ukrajinu.
Milicije Donbasa i dobrovoljci su se nastavili boriti protiv opremljenije ukrajinske vojske, a sudbina republika već je bila unapred određena.
Nakon pregovora predstavnika Ukrajine i Donbasa je krajem juna sklopljeno primirje, ali je Petro Porošenko prekršio sporazum i pokrenuo napad na Donbas s ciljem likvidacije republika vojnim sredstvima. Bio je vrlo blizu ostvarenja tog cilja. Snage ukrajinske vojske i kriminalne neonacističke skupine bataljona Desnog sektora su verovale da će bez problema poraziti lokalne milicije.
To bi bio ozbiljan strateški poraz za Rusiju, koja nije direktno intervenisala, ali je pružila svu potrebnu pomoć Donbasu, uključujući slanje dobrovoljaca, od kojih mnogi s velikim ratnim iskustvom iz borbi u Pridnjestrovlju, Čečeniji, čak i veterane iz Avganistana. I Donbas je preživeo.
Zašto je Putin popustio i odlučio čekati?
Postoje mnoge verzije zašto Rusija 2014. godine nije poduzela ozbiljne mere za oslobađanje Donbasa, možda i celog jugoistoka, a prema nekima sve do Dnjepra, uključujući grad Odesu. Od svih verzija je najlogičnija da Rusija u to vreme naprosto nije bila spremna za globalno sučeljavanje sa Zapadom.
Sjedinjene Države su tada mogle srušiti ekonomiju Rusije i zemlja ne bi mogla opstati. Rusija je 2014. trebala dovršiti naoružavanje vojske, organizovati proizvodnju komponenti koje su ruskom vojno-industrijskom kompleksu isporučivane iz Ukrajine, pokrenuti vlastiti sastav naplate umesto međunarodnog sustava SVIFT koji kontrolišu SAD, omogućiti izvoz gasa da zaobiđe Ukrajinu, diversificirati privredu i sprovesti supstituciju uvoza, ojačati poljoprivredu i postići samoobnovljivost prehrane i tek onda prihvatiti izazov za moguće globalno sučeljavanje sa Zapadom. 2014. godine je Rusija jednostavno bila u situaciji da nije mogla da dozvoli luksuz punog embarga Zapada i njegovih saveznika poput Australije, Japana, Južne Koreje, Novog Zelanda, Kanade i drugih zemalja iz zapadne orbite. S politikom kakvu je vodila, Moskva je uspela ograničiti štetu na „ciljane sankcije“ koje nisu uništile rusku ekonomiju. Učinak sankcija se osetio 2015. godine, a već 2016. su stvari krenule nabolje. Za rešavanje svih tih zadataka je trebalo vremena i Rusija se tek sada približava rešenju tih problema.
Moskva je diplomatskim putem pokušavala intervenisati, dok je istovremeno pružala humanitarnu i vojnu pomoć Donbasu. Na bivšeg ukrajinskog predsednika Porošenka, iako uzalud, vršio se pritisak za provedbu Sporazuma iz Minska, prema kojima se Donbas trebao vratiti u Ukrajinu. Međutim Porošenko pre, a Volodimir Zelenski sada, kao da teraju najbogatiju i najproduktivniju regiju iz Ukrajine. Nisu sproveli nijednu od odredbi iz Sporazuma iz Minska i stalno prete da će, ako se Donbas ne preda, biti prisiljeni na vojnu opciju.
Ali Porošenko pre i Zelenski danas kao da se ne sećaju kako je ukrajinska vojska poražena u kotlovima u Ilovajsku i Izvarinu, te u blizini Saur-Mogile, kasnije u Debalcevu. Narodne milicije su tada desetkovale ukrajinske trupe, ali nisu planirale dalje borbe i zauzimanje Marijupolja. U svakom slučaju, vojne pobede su prisilile Kijev da sedne za pregovarački sto i potpiše Sporazume iz Minska.
U skladu sa sporazumima, strane u sukobu su Ukrajina i republike Donbasa, a Rusija, Nemačka i Francuska su međunarodni posrednici. Unatoč tome, Zapad čini sve kako bi Rusiju predstavio kao stranu u vojnom sukobu s Ukrajinom i nameće joj sankcije zbog neispunjavanja nepostojećih obveza.
Sporazumi iz Minska formalno teže mirnom rešavanju vojnog sukoba u Donbasu, ali predviđeni mehanizmi ne uklanjaju uzroke koji su doveli do sukoba. Sporazumi su mogli ispuniti samo jedan zadatak, važan u trenutku njihovog potpisivanja, a to je zaustaviti vruću fazu rata.
Sporazumi predviđaju vojne, humanitarne, privredne i političke aspekte rešenja sukoba. Izvodljiva su bila samo prva dva i delomično su sprovedena. Ugovori detaljno opisuju kako se treba sprovesti razdvajanje zaraćenih strana i na kojoj udaljenosti moraju biti određene vrste oružja. Ali ni to nije poštovano i ukrajinska je vojska na mnogim mestima zauzela “sivu zonu” i približila se položajima armije Donbasa. OESS nema nikakvu kontrolu nad situacijom, a granatiranja se nastavljaju na dnevnoj bazi.
Ukrajina vojnim sredstvima ne može zauzeti republike, kao što su u Ukrajini i Sjedinjenim Državama svesni da Rusija to neće dopustiti. Ruska vojska neće biti ni potrebna za ulazak na teritoriju republika, ukrajinske trupe su na dometu ruskih projektila i vazduhoplovstva. Vojska Donbasa moraće samo prihvatiti zarobljenike.
Sukobi i granatiranja Donbasa bi se mogli zaustaviti, ali je za to je potreban pristanak Vašingtona kojem je rat u Donbasu bio potreban kao faktor pritiska na Rusiju. Na početku sukoba SAD su pokušale uvući Rusiju u sukob, ali ona “nije ušla u rat” i očigledno je da sada to neće učiniti.
Situacija se tokom godina menjala. Rusija je nametnut čitav niz sankcija, uključujući i za Donbas, a vojna konfrontacija tamo u ovoj fazi nije ni relevantna za Sjedinjene Države. Stoga prekid neprijateljstava u Donbasu može biti predmet sporazuma Rusije i Sjedinjenih Država, koje odlučuju hoće li i kada zaustaviti ovaj rat.
Moguće je organizovati i delotvornu kontrolu primirja bez učestvoivanja mirovnih snaga. Može se sprovoditi „unakrsni nadzor“ svake strane u sukobu u “sivoj zoni”. Slična šema je primenjena tokom uklanjanja raketa srednjeg dometa kasnih ’80-ih, kada je sovjetska vojska kontrolisala uništavanje raketa u Sjedinjenim Državama, a Amerikanci u SSSR-u.
Na humanitarnom planu je bez ikakvih problema moguća razmena zatvorenika “svi za sve”, jer za to postoje svi preduslovi. Za sada je zamenjeno 35 Ukrajinaca za 35 Rusa, a slične razmene su provedene i u dogovoru Kijeva s Donjeckom i Luganskom. No, još uvek ima ljudi koji neotrebno čame u bivšim zatvorima pretvorenim zarobljeničke centre.
Pitanje amnestije za sukobljene strane još uvek nije rešeno, jer ne postoji mehanizam za procenu stupnja učestvovanja onih koji su bili uključeni u sukob. Za Kijev su do ovog trenutka sviu Donbasu „teroristi i separatisti“, čak i ako se radi o običnim ljudima koji su obavljali poslove snabdevanja jedinica i slično.
U privrednom pogledu, promena vlasti u Kijevu je obećavala da će ukinuti blokadu prometnica i veze s republikama, kao što je bilo pre 2016. i nastaviti trgovinu industrijskim proizvodima i sirovinama. Pre svega, to treba Kijevu, koji kritično zavisi o uglju iz Donbasa. To bi osiguralo nastavak rada velikih poduzeća ukrajinskih oligarha i snabdevanje njihovih proizvoda Ukrajini. Ali ni tu se ništa ne menja, usprkos svim obećanjima Volodimira Zelenskog u predizbornoj kampanji.
Unatoč službenim izveštajima o obnovi industrije i razvoju Donbasa, tamošnja situacija je vrlo teška, a većina preduzeća ne radi. Stanovništvo ima problema s pronalaženjem posla, a ako ga ima, onda su plate male. Zbog mogućih zapadnih sankcija, državne strukture Rusije ne obnavljaju industrije Donbasa, niti se proizvodnja integriše u ruske industrijske strukture. Ipak, stvorene su šeme za poslovanje preko banaka u Južnoj Osetiji i Abhaziji i prodaja onoga što se proizvede, posebno uglja preko „trećih entiteta“.
Glavna preduzeća Donbasa nalaze se pod nadzorom najmoćnije ruske korporacije Rostek. Spoljnje upravljanje preduzećima sprovodi firma Vneštorgservis, posebno stvorena i registrirana u Južnoj Osetiji, na čelu s Vladimirom Paškovom.
Zbog zapadnih sankcija, ruske industrijske strukture ne idu u Donbas, a Vneštorgservis je prisiljen poslovati zaobilaznicama, što zahteva pomoć biznismena sumnjive reputacije, koji u senki sprovode šeme za snabdevanje sirovinama i prodaju proizvoda, ali većina prihoda ne završava u proračunu republika.
Tako u Donbasu postoji industrijski potencijal i mogućnost njegovog razvoja, ali se on ne koristi, dok tokom godina infrastruktura i oprema stare i propadaju, a upravljačke strukture nestaju zbog nedostatka kvalifikovanih stručnjaka. Sve su to problemi koji se moraju rešiti.
Politički, sporazumi iz Minska predviđaju rešavanje sukoba povratkom Donbasa u Ukrajinu s posebnim autonomnim statusom i decentralizacijom države, ali sporazumi nisu predvideli mehanizme kako to realizovati. Mere propisane sporazumima ne uklanjaju uzroke koji su doveli do sukoba, koji bi se trebali ticati ne samo Donbasa, već i cele Ukrajine.
Tako smo došli u situaciju u kojoj je nemoguće vratiti Donbas u današnju Ukrajinu, jer bi, uprkos svim garancijama, decentralizaciji i posebnom statusu, Kijev odmah rasformirao lokalnu armiju, a jedinice lokalne policije ne bi mogle zaštititi stanovništvo od odmazde. Bez rušenja ovakvog sastava vlasti u Ukrajini, zabrane postojeće ideologije i denacifikacije Ukrajine, jedini put Donbasa je dalje odvajanje od Ukrajine. Stoga je politički aspekt Sporazuma iz Minska mrtvo slovo na papiru.
Pobunjeni Donbas jeste neugodan faktor za Rusiju, jer je izgovor za uvođenje sankcija. U početku je ustanak doslovno zbunio Moskvu, kojoj nije bio potreban poput Krima, ni politički, ni ekonomski, ni vojno. Svi razumeju da je u ovoj fazi još uvek nemoguće integrisati Donbas u Ukrajinu, ali je takođe nemoguće priznati nezavisnost i integrisati ga u Rusiju. Zapad samo čeka taj potez Moskve da izvrši još veći pritisak na Rusiju.
Osim toga, priznavanje i odvajanje republika ukida bilo kakvu mogućnost za povratak ostatka Ukrajine u sferu uticaja Rusije, a Moskva i ne krije da joj je cilj ponovno uspostaviti veze s bratskim ukrajinskim narodom, koji trenutno vodi manjina koja povijesno potječe iz austrougarske Galicije i zapadnih ukrajinskih provincija.
Zato je želja ruskog vodstva da “gurne” Donbas u Ukrajinu i ojača položaj proruskog stanovništva, kako bi se sprečio konačni gubitak Ukrajine, logična i razumljiva.
Sjedinjene Države se takođe ne žure da se Ukrajina vrati u sferu uticaja Rusije. Uložili su previše napora u raskol i moraju zadržati svoju odskočnu dasku na samim granicama Rusije. Kremlj danas nema poluga da reši ovaj problem i zato „nema alternative“ Sporazumima iz Minska. Ali isto tako ni Zapad nema alternative i mora se pomiriti s tim da ovakva Ukrajina nije kandidat ni za EU, posebno ne za NATO.
Rusija još u početku oklevala priznati izbor novog ukrajinskog predsednika Zelenskog i počela je preduzimati proaktivne korake u Ukrajini. Na primer, počela je izdavati ruske pasoše građanima DNR i LNR, iako takvi koraci ne govore o mogućem priznavanju Donbasa, a još manje o njegovom uključivanju u Rusiju.
Priznanje nezavisnosti Donbasa ne uklapa se u ruski koncept rešavanja ukrajinske krize, ali odluka o davanju državljanstva građanima DNR i LNR ima dalekosežne posledice i poruka je Sjedinjenim Državama i ukrajinskim elitama da će, ako pređu „crvenu liniju“ i napadnu ruske državljane u Donbasu, oni dobiti rusku zaštitu. Osim toga, to stanovnicima Donbasa uliva poverenje u njihovu budućnost i daje im mogućnost kretanja po teritoriji Rusije, dobijanja posla, obrazovanja, medicinske i socijalne pomoći. Stoga je ovaj korak puno više od običnog „dvojnog državljanstva“, kako ga tumačimo mi u regiji.
Rusiji je zanimljiva cela Ukrajina, možda bez Galicije, ili barem jugoistok s Odesom i pristupom Pridnjestrovlju, ali trenutno nema preduslova za realizaciju takvih ciljeva. Ukrajinske „elite“ su u potpunosti podređene Vašingtonu društvo je demoralisano i dezorijentisano i nema nikoga ko bi vodio narodni pokret protiv Kijeva.
Za sprovedbu ovog plana se verovatno gradi jasna strategija s nizom političkih, ekonomskih i socijalnih metoda i mehanizmima, moguće i vojnih, koji će vratiti teritoriju i ukrajinski i ruski narod na njegovo istorijsko mesto u njegovoj civilizaciji. Za te svrhe će biti potreban svetionik, a to može biti samo Donbas, gdje se zajedničkim naporima mogu formirati reformatorske snage bivše Ukrajine. Donbas bi trebao biti temeljno promenjen i radikalno očišćen od političke i ekonomske močvare u koju je bio uvučen. Trebao bi postati civilizovano i atraktivno središte za ujedinjenje zemalja jugozapadne Rusije. Naravno, to uopšte ne znači promenu granica, već povratak Ukrajine u zajednicu istočnoslavenskih narioda, gde i pripada, a žurba u tom procesu je loš saveznik.
(logicno.com)
KOMENTARI
33 komentara
Ostavite odgovor
NAJČITANIJE VESTI
INTERMAGAZIN NA FACEBOOK-u
NAJVIŠE KOMENTARA
persida says:
Putin je izdao svoj narod u Ukrajini, a Srbi veruju da nece izdati i njih, najgluplji narod. Vazda traze Vodju, Velikog brata, da bi se osetili voljenim. U srpskom narodu inteligenciju imaju samo zene, muskarci su prolupali jer su izgubili SVE RATOVE do sada.
vanja says:
Persido, vrati se svom sporetu i prepusti politiku muskarcima !
persida says:
To upravo radim i vidim gde smo dosli, Srbi su luzeri, daj mi jedan primer vaseg uspeha u istoriji.
Mandrk says:
Persida pise iz fildzana u koji je smjestio Alija.Tijesno ti Persida,a? Koji ste vi jadnici i sprdacina. Jad
Slobodanka says:
On je persida kao što sam ja Slobodanka!
persida says:
Uvek sam mislila da si ti Persida.
persida says:
Alija ti je mozgu, a verovatno i u gacama. Zato samo vidis njega.
Evans says:
Nazalost, ovo je tacno. Zene su danas pametnije od muskaraca u Srbiji, zbog jedne stvari a to je zato sto su majke. Majke stite svoju mladunchad kod svih primeraka zivotinjske vrste pa je tako i sa Srbima! Ali,izmotavanje na stranu, dok smo ranijih vekova, decenija, godina... imali ideju o Srbinu koji ratuje, koji se bori, koji gine, koji rado ide u vojnike, danas imamo Srbina koji NECE rado u vojnike. Nije vise lud kao sto je nekad bio. A sa druge strane tu su ZENE koje su napokon dovoljno hrabre, jake, smele, snazne da kazu VELIKO NEEEE slanju svoje dece, sinova, oceva, brace, rodjaka u rat, da ginu za nekakve vukojebine, za nekakvo stenje i kamenje, za nekakve Kosare,Morine... daleko 500 km od kuce. Ako neko samo proba da napravi neki rat dobice takve batine upravo od zena... da ce i cukunuche da mu bude shashavo!!!
Slobodanka says:
Autor puno toga analizira, ali zaboravlja najvažnije > Da je Ruska Federacija 2014 godine ili kasnije vojno intervenisala u susednoj državi Ukrajini to bi se vodilo kao ratni sukob izmedju Rusije i Ukrajine, i to kao sukob izmedju zemalja crnomorskog regiona. Po konvenciji iz Montrea to bi značilo da Ruska crnomorska ratna flota više ne bi mogla da napušta Crno more kroz Bosfor i Dardanele. Takvu zabranu ratnim flotama zemalja crnomorskog regiona kada se one nadju u ratu dužna je da sprovodi Turska. A da se Turska nadje u ratu ona po svojoj proceni može svim zemljama da zabrani prolaz kroz Bosfor i Dardanele. Znači Rusiji zasad nikako ne odgovara ni da se Rusija nadje u ratu sa Ukrajinom, a ni mogućnost da se Turska nadje u ratu iz bilo koji razloga, a naravno ni da Rusija zarati protiv Turske. ... Pogledajte ovaj tekst od 30.11.2018. nastao nakon ukrajinskog incidenta u kerčenskom zalivu. "Operacija Bosfor: Da bi ostvarili cilj Ukrajinci moraju da objave rat Rusiji" Namera ukrajinskih vlasti da od Turske zatraže zatvaranje prolaza ruskim brodovima kroz Bosfor i Dardanele ne može biti realizovana, jer da bi to uopšte bilo dovedeno u pitanje, Rusiji mora biti objavljen rat, u protivnom svi ruski brodovi, bilo da su trgovački ili vojni, nesmetano mogu da prolaze kroz te moreuze. ... Naime, konvencija o moreuzima Bosforu i Dardanelima, potpisana još 1936. godine u švajcarskom gradu Montreu, nalaže da Turska ima pravo da zatvori prolaze brodova određene zemlje (crnomorskog regiona) samo ukoliko je ta država u ratu." ... UKRAJINA JE POSTAVLJENA KAO MAMAC, OČEKIVALI SU DA ĆE RUSIJA ZAGRISTI TAJ MAMAC I UĆI U KLOPKU. DA JE RUSKOJ CRNOMORSKOJ FLOTI ZABRANJEN IZLAZ IZ CRNOG MORA RUSIJA BI BAŠ PRILIČNO SPORO STIZALA SVOJIM RATNIM BRODOVIMA SA SEVERA OD ARHANGLESKA PA KROZ ATLANTSKI OKEAN DO ULAZA U zapadni deo SREDOZEMNOG MORA KOD GRIBRALTARA PA ONDA IMA JOŠ DOSTA DO ISTOČNOG SREDOZEMLJA DO SIRIJE. Treba imati u vidu da je crnomorska flota i najjača. SIRIJU BI SA LAKOĆOM ODAVNO PORUČKALI DA JE RUSIJA ZAGRIZLA U MAMAC "UKRAJINA".
teoretičar says:
Kad američki novinari, školovani u školama sa prirodnim i naslednim usmerenjem mozga i ostalog, pišu neki članak onda taj članak ozbiljno i obilno balavi na sve strane i pomalo ubacuje kojekakve laži koje tako ne izgledaju. Eto, to je ovaj suludi članak suludog logica dat coma i kud baš danas kada sam čitao meričke novine i članak o Siriji i američkoj kompaniji CONOCO koja je u Siriji od 2016. A članak razvlači u sitna creva stotine imena kojekakvih naftnih sela, izvora, patrola merikanaca, turskog marša i usput siriju naziva "režimetom" neprekidno filujući buđave mozgove. Tako i ovaj članak ozgore. Pa Rusija nije smela, pa nije tela, pa nije u stanju, pa propala bi ekonomija kada bi joj zapad uveo sankcije ...Pa uveo je i koji moj ovaj logic trabunja? Kao nije uveo više sankcija verovatno iz ljubavi prema Rusiji a nije želeo ni da Rusija propadne??? Pa cepo Zapad radi na rušenju Rusije i kada bi to imalo svrhe ili kada bi mogli, uveli bi sankcije propasti, jer naprosto na tome i rade. Ne štede oni rusiju ni najmanje i uvode maksimalno sankcija koliko mogu mada ima još takvih mogućnosti koje su odvratne i pomalo opasne da se čak ni Zapad ne usuđuje da ih uvede. Odgovor Rusije može biti "neproporcionalan". Kao ovaj članak gore, tako pišu svi merički mediji ma o čemu pisali. Davež u sitna creva. Ja se ne sećam kada sam neki članak iz meričkih medija pročitao od a do š, jer je svaki ko jesenja kiša. Predugačak, dosadan, napadan, providan, podmukao... Tako nisam ni ovaj članak ozgore čitao do kraja, mada mi trebalo više od pola članka nerviranja da shvatim šta ne valja. Kad ja tako zabrazdim i opalim dvesta trista gluposti zanoseći se kako sam pametan, ja se bar izvinem i pokušam ljigavo da se povučem, ali ovaj logic je ljigaviji od moje najgore ljigave teorije dese puta. Rusija ne sme, pa bojala se, pa nije htela da dobije sankcije, pa nije smela, pa samo što nije krepala...Uf.....................ove tačke su psovke najgore vrste koje mi Srbi imamo. Aj da vidim dal će iko ovo gore što se vabi na logic progutati?
teoretičar says:
Izvini Persice, nisam znao da ćeš ti prvi progutati ono govno od članka gore. Pa kud si zatelebo, Persida?
teoretičar says:
Samo Kinezi mogu da jedu sve organsko a ti nisi Kinez, Persice!
persida says:
Ne gutam, najcesce pljucnem.
Kulak says:
Glup članak.Autor sve nešto zaobilazi, a neće da kaže ono bitno. Rusija ne sme ovo jer se boji ovoga, Rusija ne sme ono jer se boji onoga.A jedina je istina da Rusija teritorijalno graniči sa Donbasom, a u Donbasu žive Rusi i ruskojezični ukrajinci koji žele biti deo Rusije.Problem je u tome što je u Rusiji na vlasti Vladimir Putin koji provodi politiku koju mu diktira moskovski židovski lobi.Bio sam više puta u Rusiji, rekli su mi to svi moji prijatelji Rusi i znam da je to tako.Da se pita Ruse,rusofilski i ruskojezični gradovi Harkov, Dnjepropetrovsk i Odesa bi već odavno bili oslobođeni, a neonacističke banderovske bande likvidirane.Cela obala Azovskog mora bila bi oslobođena,pa se ne bi iz Mariupolja pucalo po civilima u Donbasu.Kakvu politiku moskovski židovski lobi čija naređenja izvršava Vladimir Putin vodi prema Donbasu, sve se bojim da Rusi i ruskojezični tamo ne dožive sudbinu kakvu su doživeli Srbi u hrvatskoj.Ne daj Bože da to bude tako.
persida says:
Kulak, isto to sam i ja pisala, mozda ne u detalje, ali slazem se sa tobom sto posto. Samo ne razumem zasto mene napada na desetine citalaca, a tebe zbog iste stvari ne napada niko. U cemu je stvar?
Portopranco says:
Etnički Rusi čine 65% stanovništva Donbasa, a svi ostali koji žive u Donbasu su ruskojezični.Dakle, to je 100% rusofilsko stanovništvo koje historijski, kulturološki i lingvistički pripada ruskom svijetu.Donbas uz to i teritorijalno graniči sa Rusijom.I tom i takvom Donbasu predsjednik Rusije Vladimir Putin neće aktivno da pomogne, već se izvlači na frazu da je to "unutrašnje ukrajinsko pitanje".Šta onda da očekuju Rusi u Odesi, ruskojezičnom gradu puno zapadnije na Crnom Moru koji se oduvijek smatrao i nazivao RUSKOM TVRĐAVOM zbog snažnih rusofilskih osjećaja njegovih stanovnika? Kad Putin neće da pomogne Donbas, kako očekivati da ukloni fašističke banderovce i oslobodi Odesu?
Miraš says:
Vojna strategija (nauka) je ta koja odredjuje da najpre treba da se okonča rat u Siriji, a posle toga na dnevni red može da dodje Ukrajina. I to samo ako bude potrebno jer vode se i pregovori. Rat na istoku Ukrajine i rat u Siriji nisu nezavisni jedan od drugog, nego to su prilično povezani ratovi. Rusija će na prvom mestu nastojati da mirnim putem reši problem u Ukrajini, jer njeni jesu Rusi u Ukrajini ali njeni su i Ukrajinci.
Kulak says:
Izrael može da bombarduje Siriju dan i noć, a Vladimir Putin neće zbog toga mrdnuti ni malim prstom. Politiku Vladimira Putina dominantno određuje moskovski židovski lobi. U to smo se do sada sto puta uverili u praksi.Taj bitan element uticaja na politiku Vladimira Putina nije naveden u ovom tekstu o tome zašto Rusija nije priznala Donbas. Kakva će biti sudbina Rusa i ruskojezičnih u Donbasu,treba pitati istaknute pojedince iz moskovskog židovskog lobija jer oni presudno određuju trenutno vladajuću rusku politiku.Meni nije drago što je to tako, ali nažalost trenutno je to tako.
teoretičar says:
Nikad čuo za "moskovski židovski lobi". Aj ti lepo nama objasni ko su, šta su i ako može par imena i neka istorija o njima pa da se zalepim i pročitam nešto i da se naučim vako neobavešten. Ja mislio da u Moskvi vlada Alina muslimanski lobi ili DOSovski crveni lobi ili Japanski kimono lobi, kad ono nije, nego židovski lobi u japansko kineski kimono. Viš da nemam pojma i zato mi objasni neukom.
Kulak says:
Nije nikakva sramota što ne znaš.Niko se nije naučen rodio.Ja sam često u Rusiji,odlično govorim ruski jezik pa znam.Evo ti egzaktni podaci.Moskovski židovski lobi je organizacija u glavnom gradu Rusije koja se zvanično zove REK (Rossiyski evreyski kongress).Predsednik REK-a je Vladimir Slucker.REK okuplja ruske tajkune,medijske magnate,bankare i političare židovskog porekla.Istaknuti članovi su tajkun Roman Abramovič,medijski magnat Vladimir Gusinski koji kontroliše 90% medija u Rusiji,braća Boris i Arkadij Rotenberg koji su vlasnici koncerna SGM koji gradi i finansijski kontroliše sve gasovode i naftovode u Rusiji.Svi čelni ljudi najvećih ruskih banaka Sberbank i VTB bank su ruski Židovi i svi su članovi REK-a.REK ima odlučujući uticaj na politiku Vladimira Putina.Moji prijatelji iz Rusije koji su etnički Rusi kažu mi da Putin ne donosi nikakvu važnu odluku ako mu je ne odobri REK.I to je to.
teoretičar says:
I ja ti, nažalost, verujem. Mnoge stvari ću gledati od danas sa malo šire otvorenim očima. Nisam postavio pitanje bez veze, ali nisam imao pretstavu kako ćeš ragovati pa sam malo karikiro. I hvala ti na odgovoru.
Kulak says:
Hvala i tebi.Veliki je problem šta dosta ljudi kod nas u Srbiji površno govori ruski jezik. Jako je mali broj Srba koji odlično govore i znaju ruski jezik.Površno je skoro uvek i pogrešno.Upravo zbog tog lošeg znanja ruskog jezika događanja u toj velikoj zemlji kod nas se nepotpuno i pogrešno medijski prikazuju.Velika većina Srba o Rusiji zna samo da je to velika zemlja, da je glavni grad Moskva i da je tamo veoma hladno. Par uopštenih stvari i predrasuda i to je sve. Nas Srba koji smo često u Rusiji i koji odlično poznajemo Rusiju i ruski jezik zasad je malo.
persida says:
KUlak je sto posto u pravu, ali Srbi gube moc razmisljanja i analize cim se pomenu cetiri slova: Putin.
Miraš says:
Kulak, sad si ga baš omanuo. Neverovatno je kako i koliko sam sebe hvališ, valjda zato da bi našem narodu prodao svoje glupo pametovanje. Da Putin sluša taj tvoj židovski lobi, e onda ne bi poslao u Siriju rusku vojsku, a ni humanitarnu i drugu pomoć. Židovski lobi postoji u mnogim zemljama sveta, a sigurno ga ne prave u malim državama bez moći i bez značaja. Može on njih da sasluša, ali to ne znači da ih i sluša. Danas saradnja Rusije sa Izraelom ima smisla iz više razloga. ... Rusija se vraća na Bliski Istok, a tamo joj je glavni rival već duže vreme prisutna Amerika (računam i na američko bavljenje Irakom). Ne bi bilo pametno da ignoriše Izrael i njihov lobi jer poznato je da je Izrael u najboljim i izuzetno dobrim odnosima sa državom SAD. Evo ispostavilo se da Tramp ne sme direktno da pregovara sa Putinom, ali da li se pregovori ipak odvijaju indirektno tj. trostrano, a preko ispostave Izrael, zatim preko ispostave Turska, itd. Izrael itekako ima svoje veoma ambiciozne ciljeve na Bliskom Istoku te direktno od njih čuje kakvi su im apetiti tj. namere. U ratu koji se tamo vodi nije dovoljno poput seoskog djilkoša utrčati sa dobro zategnutim mišićima. Ovo što se dešava na B.I. sem vojnih traži i druge veštine.
Kulak says:
REK (Rossiyski evreyski kongress) je u Moskvi,on postoji i vrlo je uticajan.Članove te organizacije nazivam moskovskim židovskim lobijem.Ti tvrdiš da to ne postoji.Ima ljudi koji ništa ne veruju,čak i kad svoje tvrdnje potkrepiš neoborivim dokazima.Sve što sam rekao zasnovano je na tvrdim i neoborivim činjenicama.Ja sam u Moskvi sto puta prošao pored zgrade u kojoj je zasedao REK.Susretao sam tamo i Jevgenija Ginera i Mihaila Fradkova i Vladimira Sluckera i brojne druge člamove moskovskog židovskog lobija.Andrej Kozirjev,ministar spoljnih poslova Rusije u vreme Borisa Jeljcina bio je poznat pod nazivom RUSKI MINISTAR AMERIČKIH SPOLJNIH POSLOVA.Kakvu je politiku Kozirjev vodio prema nama Srbima ne trebam ti puno objašnjavati ako imaš zdrav razum.Naravno,Andrej Kozirjev je jedan od istaknutih članova moskovskog židovskog lobija (REK).
Miraš says:
Verujem da postoji jevrejski lobi u Moskvi, Jevreji su i u starom Izraelu nastojali da imaju svoj uticaj u susednim državama, samo što se to tad nije zvalo "lobiranje". Kad slušaš takav izvor, ako si pažljiv slušalac zaključićeš šta oni hoće da postignu, imaćeš prognozu šta će još pokušati, a na osnovu svega toga prilagodjavaćeš i svoju strategiju. Žene tako vladaju svetom, najpre pažljivo slušaju (čuju) razne sagovornike, a zatim ... Najgore je ne čuti i samo ići pravo kao budala sa napumpanim mišićima i oružjem.
Kulak says:
Bravo Miraš. Vidim da si bistar čovek i da si shvatio da ja govorim istinu kad tvrdim da postoji moskovski židovski lobi.I ne samo da postoji, već je vrlo jak i uticajan.Ja sam često u Rusiji i iznenadio sam se kad sam shvatio koliko su ti ljudi jaki i koliko veliki uticaj imaju na Vladimira Putina i rusku politiku.Neke od tih ljudi sam i upoznao.Adresa moskovskog židovskog lobija je:RUSSIAN JEWISH CONGRESS, RUSSIA,127051 MOSCOW, CVETNOY BULEVAR,d.24,str.2. Može ih se dobiti na telefon +7 495 780-49-78.Elektronska pošta im se može slati na:info@rjc.ru Čovek moskovskog židovskog lobija zadužen za kontakte sa javnošću zove se Jurij Isaakovič Kanner i veoma ljubazno odgovara na sva pitanja.Uz ruski jezik veoma dobro govori i engleski.Na e-mail adresu info@rjc.ru mogu se postaviti i pitanja članovima Prezidijuma moskovskog židovskog lobija:Mihailu Fridmanu,Leonardu Blavatniku,Borisu Mincu,Andreju Rapoportu,Jevgeniji Aljbac,Berlu Lazaru,Mihailu Bergeru i Grigoriju Krošneru.Ako te zanimaju finansijski podaci i računovodstveni izveštaji moskovskog židovskog lobija najbolje je kontaktirati predsednika revizorske komisije Jakova Urinsona.Ima nas Srba koji znamo, a ima i naših prijatelja Židova koji znaju.I to bi bilo to.
persida says:
Slobodanka na aparatima, ona mislila da o svemu odlucuje Putko. Misljenje ume da vara.
Miraš says:
Kulak, uopšte nisi shvatio šta govorim. Ne treba mi tvoje "bravo", suvišno je. Kod tebe izgleda važi "U strahu su prevelike oči". Da je u pitanju mesto poput Malog Mokrog Luga jasno je da Izrael u njemu neće postaviti svoj lobi, a ni u Beogradu. Ali zato će ga postaviti u velikim i moćnim centrima poput Vašingtona, Londona, Pariza, Moskve, itd. To je jednostavna logika. Šta će i koliko će time postići u tim centrima računato pojedinačno, e to je posebno pitanje.
persida says:
Kulak, pa Srbi ne znaju ni sta je AIPAC, a kamoli sta je REK. Ljudima je mozak zamracen jevrejskom propagandom, nista novo. Citajte autora koji se zove Eustace Mullins da biste shvatili. Naravno, ima i drugih, ali podjimo od njega.
Evans says:
Rusija, Putin, Car.... ako ovo ponovi jedno desetak puta tipican rusofili velikosrpski dozivi momentalni mozdani orgazam...
persida says:
Rusofili neka procitaju Olega A. Platonova: "RUSIJA POD VLASCU MASONA". Knjiga je imala nekoliko izdanja na srpskom. Problem je sto niko nista ne cita, nego samo palamudi.
Kulak says:
99,8% Srba izgleda jedino zna s kim je spavala Karleuša.Takav smo narod,šta ćeš.