ЕВО ЗАШТО РУСИЈА није признала републике ДОНБАСА
6 новембра 2019
Донбас је у рату више од пет година. Доњецка и Луганска Народна Република од пролећа 2014. трпе агресију Кијева, која никада није престала, иако је рат из активне фазе прешао у фазу позицијских борби и бомбардовања делова ДНР и ЛНР од стране украјинске војске.
Армија Донбаса, некад „народне милиције“, не могу узвратити истом мером јер су се украјинске снаге укопале у насеља у којима живе рођаци, пријатељи и познаници бораца с територије која је прогласила независност од Кијева. Доњецку и Луганску Народну Републику није признао нико, чак ни Москва. На подручју ове две републике, величине нешто више од 15 000 квадратних километара је у време избијања сукоба живело 3,8 милиона људи.
Постоје многе верзије зашто Русија није признала независност народних република. Судбина и будућност Донбаса остају нерешене пет година, а на његовој територији се наставља рат чији крај још није на видику. За то време није пронађено никакво политичко или војно решење за овај сукоб. До сада су једини споразуми о његовом статусу, признати на међународном нивоу, они из Минска.
Унаточ очитој бескорисности спроведбе споразума, сви који су укључени у сукоб изјављују да за Споразум из Минска нема алтернативе. Наравно, постављају се питања зашто се споразуми не спроводе и зашто, упркос томе, нису раскинути, или зашто није предложен неки други делотворнији механизам за решење сукоба.
Познато је да је за окончање било ког рата потребно отклонити узроке који су до њега довели, без чега се у основи ниједан рат не може решити.
Узрок сукоба био је државни удар у Кијеву којег су организовале САД, а помогла Европска унија. Уследио је оружани одговор Донбаса неонацистима који су дошли на власт, који су силом хтели асимилирати целокупно становништво у државу која је пригрлила идеологију украјинског колаборациониста из Другог светског рата Степана Бандере.
Избијање рата на границама Русије је уједно део америчких планова за претварање Украјине у антируски мостобран и увлачење Русије у оружани сукоб с Украјином.
Успех Сједињених Држава у Украјини је олакшан немешањем руског вођства у оно што се догађало у суседној земљи, осим добро познатих догађаја на Криму. Масовни протести на југоистоку, референдум о независности и народни оружани устанак на Донбасу одвијали су се без учествовања Москве, а многи тврде и против њене воље и жеље.
Процес решавања сукоба у Донбасу прошао је неколико фаза, почевши у априлу 2014. потписивањем Женевског меморандума од стране ЕУ, Сједињених Држава, Русије и Украјине, којим је Запад покушао зауставити масовне народне пртесте на југоистоку земље и разоружати војску у Донбасу. Ништа од тога се није догодило, а протести су се ширили. Украјинске власти их нису успеле сузбити, а до украјинске границе је премештен импресиван контингент руских трупа. Запад је био уплашен одлучним поступцима Русије на Криму и бојао се ширења кампање на цео југоисток. Штавише, није заборавио како се Русија брзо „позабавила“ Јужном Осетијом и Абхазијом.
Запад је одлучио деловати одлучније и 7. маја послао је свог изасланика у Москву, кога је заступао челник Организације за европску сигурност и сурадњу (ОЕСС), Дидиер Буркхалтер, који је Москви дао понуду која се није могла занемарити, а касније ћемо објаснити и зашто. Наводно је Москва упозорена да би се Русија, уколико се кримски сценарио буде ширио, могла наћи у потпуној међународној, политичкој и економској изолацији. САД су то заиста могле организовати, али говоримо о 2014.
Тада је на конференцији за новинаре Владимир Путин први пут препоручио одгађање референдума у Донбасу, Русија је повукла трупе с украјинске границе и убрзо признала резултате председничких избора.
6. јуна 2014. године, на годишњицу савезничког искрцавања 1944. у Нормандији, челници Русије, Немачке, Француске и Украјине, без учествовања америчке стране, сложили су се да у „Нормандијском формату“ заједно реше сукоб у Донбасу. Био је то увод у Споразуме из Минска. Већ тада је утврђено да се Донбас под одређеним условима треба вратити у Украјину.
Милиције Донбаса и добровољци су се наставили борити против опремљеније украјинске војске, а судбина република већ је била унапред одређена.
Након преговора представника Украјине и Донбаса је крајем јуна склопљено примирје, али је Петро Порошенко прекршио споразум и покренуо напад на Донбас с циљем ликвидације република војним средствима. Био је врло близу остварења тог циља. Снаге украјинске војске и криминалне неонацистичке скупине батаљона Десног сектора су веровале да ће без проблема поразити локалне милиције.
То би био озбиљан стратешки пораз за Русију, која није директно интервенисала, али је пружила сву потребну помоћ Донбасу, укључујући слање добровољаца, од којих многи с великим ратним искуством из борби у Придњестровљу, Чеченији, чак и ветеране из Авганистана. И Донбас је преживео.
Зашто је Путин попустио и одлучио чекати?
Постоје многе верзије зашто Русија 2014. године није подузела озбиљне мере за ослобађање Донбаса, можда и целог југоистока, а према некима све до Дњепра, укључујући град Одесу. Од свих верзија је најлогичнија да Русија у то време напросто није била спремна за глобално сучељавање са Западом.
Сједињене Државе су тада могле срушити економију Русије и земља не би могла опстати. Русија је 2014. требала довршити наоружавање војске, организовати производњу компоненти које су руском војно-индустријском комплексу испоручиване из Украјине, покренути властити састав наплате уместо међународног сустава СВИФТ који контролишу САД, омогућити извоз гаса да заобиђе Украјину, диверсифицирати привреду и спровести супституцију увоза, ојачати пољопривреду и постићи самообновљивост прехране и тек онда прихватити изазов за могуће глобално сучељавање са Западом. 2014. године је Русија једноставно била у ситуацији да није могла да дозволи луксуз пуног ембарга Запада и његових савезника попут Аустралије, Јапана, Јужне Кореје, Новог Зеланда, Канаде и других земаља из западне орбите. С политиком какву је водила, Москва је успела ограничити штету на „циљане санкције“ које нису уништиле руску економију. Учинак санкција се осетио 2015. године, а већ 2016. су ствари кренуле набоље. За решавање свих тих задатака је требало времена и Русија се тек сада приближава решењу тих проблема.
Москва је дипломатским путем покушавала интервенисати, док је истовремено пружала хуманитарну и војну помоћ Донбасу. На бившег украјинског председника Порошенка, иако узалуд, вршио се притисак за проведбу Споразума из Минска, према којима се Донбас требао вратити у Украјину. Међутим Порошенко пре, а Володимир Зеленски сада, као да терају најбогатију и најпродуктивнију регију из Украјине. Нису спровели ниједну од одредби из Споразума из Минска и стално прете да ће, ако се Донбас не преда, бити присиљени на војну опцију.
Али Порошенко пре и Зеленски данас као да се не сећају како је украјинска војска поражена у котловима у Иловајску и Изварину, те у близини Саур-Могиле, касније у Дебалцеву. Народне милиције су тада десетковале украјинске трупе, али нису планирале даље борбе и заузимање Маријупоља. У сваком случају, војне победе су присилиле Кијев да седне за преговарачки сто и потпише Споразуме из Минска.
У складу са споразумима, стране у сукобу су Украјина и републике Донбаса, а Русија, Немачка и Француска су међународни посредници. Унаточ томе, Запад чини све како би Русију представио као страну у војном сукобу с Украјином и намеће јој санкције због неиспуњавања непостојећих обвеза.
Споразуми из Минска формално теже мирном решавању војног сукоба у Донбасу, али предвиђени механизми не уклањају узроке који су довели до сукоба. Споразуми су могли испунити само један задатак, важан у тренутку њиховог потписивања, а то је зауставити врућу фазу рата.
Споразуми предвиђају војне, хуманитарне, привредне и политичке аспекте решења сукоба. Изводљива су била само прва два и деломично су спроведена. Уговори детаљно описују како се треба спровести раздвајање зараћених страна и на којој удаљености морају бити одређене врсте оружја. Али ни то није поштовано и украјинска је војска на многим местима заузела “сиву зону” и приближила се положајима армије Донбаса. ОЕСС нема никакву контролу над ситуацијом, а гранатирања се настављају на дневној бази.
Украјина војним средствима не може заузети републике, као што су у Украјини и Сједињеним Државама свесни да Русија то неће допустити. Руска војска неће бити ни потребна за улазак на територију република, украјинске трупе су на домету руских пројектила и ваздухопловства. Војска Донбаса мораће само прихватити заробљенике.
Сукоби и гранатирања Донбаса би се могли зауставити, али је за то је потребан пристанак Вашингтона којем је рат у Донбасу био потребан као фактор притиска на Русију. На почетку сукоба САД су покушале увући Русију у сукоб, али она “није ушла у рат” и очигледно је да сада то неће учинити.
Ситуација се током година мењала. Русија је наметнут читав низ санкција, укључујући и за Донбас, а војна конфронтација тамо у овој фази није ни релевантна за Сједињене Државе. Стога прекид непријатељстава у Донбасу може бити предмет споразума Русије и Сједињених Држава, које одлучују хоће ли и када зауставити овај рат.
Могуће је организовати и делотворну контролу примирја без учествоивања мировних снага. Може се спроводити „унакрсни надзор“ сваке стране у сукобу у “сивој зони”. Слична шема је примењена током уклањања ракета средњег домета касних ’80-их, када је совјетска војска контролисала уништавање ракета у Сједињеним Државама, а Американци у СССР-у.
На хуманитарном плану је без икаквих проблема могућа размена затвореника “сви за све”, јер за то постоје сви предуслови. За сада је замењено 35 Украјинаца за 35 Руса, а сличне размене су проведене и у договору Кијева с Доњецком и Луганском. Но, још увек има људи који неотребно чаме у бившим затворима претвореним заробљеничке центре.
Питање амнестије за сукобљене стране још увек није решено, јер не постоји механизам за процену ступња учествовања оних који су били укључени у сукоб. За Кијев су до овог тренутка свиу Донбасу „терористи и сепаратисти“, чак и ако се ради о обичним људима који су обављали послове снабдевања јединица и слично.
У привредном погледу, промена власти у Кијеву је обећавала да ће укинути блокаду прометница и везе с републикама, као што је било пре 2016. и наставити трговину индустријским производима и сировинама. Пре свега, то треба Кијеву, који критично зависи о угљу из Донбаса. То би осигурало наставак рада великих подузећа украјинских олигарха и снабдевање њихових производа Украјини. Али ни ту се ништа не мења, успркос свим обећањима Володимира Зеленског у предизборној кампањи.
Унаточ службеним извештајима о обнови индустрије и развоју Донбаса, тамошња ситуација је врло тешка, а већина предузећа не ради. Становништво има проблема с проналажењем посла, а ако га има, онда су плате мале. Због могућих западних санкција, државне структуре Русије не обнављају индустрије Донбаса, нити се производња интегрише у руске индустријске структуре. Ипак, створене су шеме за пословање преко банака у Јужној Осетији и Абхазији и продаја онога што се произведе, посебно угља преко „трећих ентитета“.
Главна предузећа Донбаса налазе се под надзором најмоћније руске корпорације Ростек. Спољње управљање предузећима спроводи фирма Внешторгсервис, посебно створена и регистрирана у Јужној Осетији, на челу с Владимиром Пашковом.
Због западних санкција, руске индустријске структуре не иду у Донбас, а Внешторгсервис је присиљен пословати заобилазницама, што захтева помоћ бизнисмена сумњиве репутације, који у сенки спроводе шеме за снабдевање сировинама и продају производа, али већина прихода не завршава у прорачуну република.
Тако у Донбасу постоји индустријски потенцијал и могућност његовог развоја, али се он не користи, док током година инфраструктура и опрема старе и пропадају, а управљачке структуре нестају због недостатка квалификованих стручњака. Све су то проблеми који се морају решити.
Политички, споразуми из Минска предвиђају решавање сукоба повратком Донбаса у Украјину с посебним аутономним статусом и децентрализацијом државе, али споразуми нису предвидели механизме како то реализовати. Мере прописане споразумима не уклањају узроке који су довели до сукоба, који би се требали тицати не само Донбаса, већ и целе Украјине.
Тако смо дошли у ситуацију у којој је немогуће вратити Донбас у данашњу Украјину, јер би, упркос свим гаранцијама, децентрализацији и посебном статусу, Кијев одмах расформирао локалну армију, а јединице локалне полиције не би могле заштитити становништво од одмазде. Без рушења оваквог састава власти у Украјини, забране постојеће идеологије и денацификације Украјине, једини пут Донбаса је даље одвајање од Украјине. Стога је политички аспект Споразума из Минска мртво слово на папиру.
Побуњени Донбас јесте неугодан фактор за Русију, јер је изговор за увођење санкција. У почетку је устанак дословно збунио Москву, којој није био потребан попут Крима, ни политички, ни економски, ни војно. Сви разумеју да је у овој фази још увек немогуће интегрисати Донбас у Украјину, али је такође немогуће признати независност и интегрисати га у Русију. Запад само чека тај потез Москве да изврши још већи притисак на Русију.
Осим тога, признавање и одвајање република укида било какву могућност за повратак остатка Украјине у сферу утицаја Русије, а Москва и не крије да јој је циљ поновно успоставити везе с братским украјинским народом, који тренутно води мањина која повијесно потјече из аустроугарске Галиције и западних украјинских провинција.
Зато је жеља руског водства да “гурне” Донбас у Украјину и ојача положај проруског становништва, како би се спречио коначни губитак Украјине, логична и разумљива.
Сједињене Државе се такође не журе да се Украјина врати у сферу утицаја Русије. Уложили су превише напора у раскол и морају задржати своју одскочну даску на самим границама Русије. Кремљ данас нема полуга да реши овај проблем и зато „нема алтернативе“ Споразумима из Минска. Али исто тако ни Запад нема алтернативе и мора се помирити с тим да оваква Украјина није кандидат ни за ЕУ, посебно не за НАТО.
Русија још у почетку оклевала признати избор новог украјинског председника Зеленског и почела је предузимати проактивне кораке у Украјини. На пример, почела је издавати руске пасоше грађанима ДНР и ЛНР, иако такви кораци не говоре о могућем признавању Донбаса, а још мање о његовом укључивању у Русију.
Признање независности Донбаса не уклапа се у руски концепт решавања украјинске кризе, али одлука о давању држављанства грађанима ДНР и ЛНР има далекосежне последице и порука је Сједињеним Државама и украјинским елитама да ће, ако пређу „црвену линију“ и нападну руске држављане у Донбасу, они добити руску заштиту. Осим тога, то становницима Донбаса улива поверење у њихову будућност и даје им могућност кретања по територији Русије, добијања посла, образовања, медицинске и социјалне помоћи. Стога је овај корак пуно више од обичног „двојног држављанства“, како га тумачимо ми у регији.
Русији је занимљива цела Украјина, можда без Галиције, или барем југоисток с Одесом и приступом Придњестровљу, али тренутно нема предуслова за реализацију таквих циљева. Украјинске „елите“ су у потпуности подређене Вашингтону друштво је деморалисано и дезоријентисано и нема никога ко би водио народни покрет против Кијева.
За спроведбу овог плана се вероватно гради јасна стратегија с низом политичких, економских и социјалних метода и механизмима, могуће и војних, који ће вратити територију и украјински и руски народ на његово историјско место у његовој цивилизацији. За те сврхе ће бити потребан светионик, а то може бити само Донбас, гдје се заједничким напорима могу формирати реформаторске снаге бивше Украјине. Донбас би требао бити темељно промењен и радикално очишћен од политичке и економске мочваре у коју је био увучен. Требао би постати цивилизовано и атрактивно средиште за уједињење земаља југозападне Русије. Наравно, то уопште не значи промену граница, већ повратак Украјине у заједницу источнославенских нариода, где и припада, а журба у том процесу је лош савезник.
(logicno.com)
KOMENTARI
33 коментара
Оставите одговор
НАЈЧИТАНИЈЕ ВЕСТИ
ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u
НАЈВИШЕ КОМЕНТАРА
persida says:
Putin je izdao svoj narod u Ukrajini, a Srbi veruju da nece izdati i njih, najgluplji narod. Vazda traze Vodju, Velikog brata, da bi se osetili voljenim. U srpskom narodu inteligenciju imaju samo zene, muskarci su prolupali jer su izgubili SVE RATOVE do sada.
vanja says:
Persido, vrati se svom sporetu i prepusti politiku muskarcima !
persida says:
To upravo radim i vidim gde smo dosli, Srbi su luzeri, daj mi jedan primer vaseg uspeha u istoriji.
Mandrk says:
Persida pise iz fildzana u koji je smjestio Alija.Tijesno ti Persida,a? Koji ste vi jadnici i sprdacina. Jad
Slobodanka says:
On je persida kao što sam ja Slobodanka!
persida says:
Uvek sam mislila da si ti Persida.
persida says:
Alija ti je mozgu, a verovatno i u gacama. Zato samo vidis njega.
Evans says:
Nazalost, ovo je tacno. Zene su danas pametnije od muskaraca u Srbiji, zbog jedne stvari a to je zato sto su majke. Majke stite svoju mladunchad kod svih primeraka zivotinjske vrste pa je tako i sa Srbima! Ali,izmotavanje na stranu, dok smo ranijih vekova, decenija, godina... imali ideju o Srbinu koji ratuje, koji se bori, koji gine, koji rado ide u vojnike, danas imamo Srbina koji NECE rado u vojnike. Nije vise lud kao sto je nekad bio. A sa druge strane tu su ZENE koje su napokon dovoljno hrabre, jake, smele, snazne da kazu VELIKO NEEEE slanju svoje dece, sinova, oceva, brace, rodjaka u rat, da ginu za nekakve vukojebine, za nekakvo stenje i kamenje, za nekakve Kosare,Morine... daleko 500 km od kuce. Ako neko samo proba da napravi neki rat dobice takve batine upravo od zena... da ce i cukunuche da mu bude shashavo!!!
Slobodanka says:
Autor puno toga analizira, ali zaboravlja najvažnije > Da je Ruska Federacija 2014 godine ili kasnije vojno intervenisala u susednoj državi Ukrajini to bi se vodilo kao ratni sukob izmedju Rusije i Ukrajine, i to kao sukob izmedju zemalja crnomorskog regiona. Po konvenciji iz Montrea to bi značilo da Ruska crnomorska ratna flota više ne bi mogla da napušta Crno more kroz Bosfor i Dardanele. Takvu zabranu ratnim flotama zemalja crnomorskog regiona kada se one nadju u ratu dužna je da sprovodi Turska. A da se Turska nadje u ratu ona po svojoj proceni može svim zemljama da zabrani prolaz kroz Bosfor i Dardanele. Znači Rusiji zasad nikako ne odgovara ni da se Rusija nadje u ratu sa Ukrajinom, a ni mogućnost da se Turska nadje u ratu iz bilo koji razloga, a naravno ni da Rusija zarati protiv Turske. ... Pogledajte ovaj tekst od 30.11.2018. nastao nakon ukrajinskog incidenta u kerčenskom zalivu. "Operacija Bosfor: Da bi ostvarili cilj Ukrajinci moraju da objave rat Rusiji" Namera ukrajinskih vlasti da od Turske zatraže zatvaranje prolaza ruskim brodovima kroz Bosfor i Dardanele ne može biti realizovana, jer da bi to uopšte bilo dovedeno u pitanje, Rusiji mora biti objavljen rat, u protivnom svi ruski brodovi, bilo da su trgovački ili vojni, nesmetano mogu da prolaze kroz te moreuze. ... Naime, konvencija o moreuzima Bosforu i Dardanelima, potpisana još 1936. godine u švajcarskom gradu Montreu, nalaže da Turska ima pravo da zatvori prolaze brodova određene zemlje (crnomorskog regiona) samo ukoliko je ta država u ratu." ... UKRAJINA JE POSTAVLJENA KAO MAMAC, OČEKIVALI SU DA ĆE RUSIJA ZAGRISTI TAJ MAMAC I UĆI U KLOPKU. DA JE RUSKOJ CRNOMORSKOJ FLOTI ZABRANJEN IZLAZ IZ CRNOG MORA RUSIJA BI BAŠ PRILIČNO SPORO STIZALA SVOJIM RATNIM BRODOVIMA SA SEVERA OD ARHANGLESKA PA KROZ ATLANTSKI OKEAN DO ULAZA U zapadni deo SREDOZEMNOG MORA KOD GRIBRALTARA PA ONDA IMA JOŠ DOSTA DO ISTOČNOG SREDOZEMLJA DO SIRIJE. Treba imati u vidu da je crnomorska flota i najjača. SIRIJU BI SA LAKOĆOM ODAVNO PORUČKALI DA JE RUSIJA ZAGRIZLA U MAMAC "UKRAJINA".
теоретичар says:
Кад амерички новинари, школовани у школама са природним и наследним усмерењем мозга и осталог, пишу неки чланак онда тај чланак озбиљно и обилно балави на све стране и помало убацује којекакве лажи које тако не изгледају. Ето, то је овај сулуди чланак сулудог логица дат цома и куд баш данас када сам читао меричке новине и чланак о Сирији и америчкој компанији ЦОНОЦО која је у Сирији од 2016. А чланак развлачи у ситна црева стотине имена којекаквих нафтних села, извора, патрола мериканаца, турског марша и успут сирију назива "режиметом" непрекидно филујући буђаве мозгове. Тако и овај чланак озгоре. Па Русија није смела, па није тела, па није у стању, па пропала би економија када би јој запад увео санкције ...Па увео је и који мој овај логиц трабуња? Као није увео више санкција вероватно из љубави према Русији а није желео ни да Русија пропадне??? Па цепо Запад ради на рушењу Русије и када би то имало сврхе или када би могли, увели би санкције пропасти, јер напросто на томе и раде. Не штеде они русију ни најмање и уводе максимално санкција колико могу мада има још таквих могућности које су одвратне и помало опасне да се чак ни Запад не усуђује да их уведе. Одговор Русије може бити "непропорционалан". Као овај чланак горе, тако пишу сви мерички медији ма о чему писали. Давеж у ситна црева. Ја се не сећам када сам неки чланак из меричких медија прочитао од а до ш, јер је сваки ко јесења киша. Предугачак, досадан, нападан, провидан, подмукао... Тако нисам ни овај чланак озгоре читао до краја, мада ми требало више од пола чланка нервирања да схватим шта не ваља. Кад ја тако забраздим и опалим двеста триста глупости заносећи се како сам паметан, ја се бар извинем и покушам љигаво да се повучем, али овај логиц је љигавији од моје најгоре љигаве теорије десе пута. Русија не сме, па бојала се, па није хтела да добије санкције, па није смела, па само што није крепала...Уф.....................ове тачке су псовке најгоре врсте које ми Срби имамо. Ај да видим дал ће ико ово горе што се ваби на логиц прогутати?
теоретичар says:
Извини Персице, нисам знао да ћеш ти први прогутати оно говно од чланка горе. Па куд си зателебо, Персида?
теоретичар says:
Само Кинези могу да једу све органско а ти ниси Кинез, Персице!
persida says:
Ne gutam, najcesce pljucnem.
Kulak says:
Glup članak.Autor sve nešto zaobilazi, a neće da kaže ono bitno. Rusija ne sme ovo jer se boji ovoga, Rusija ne sme ono jer se boji onoga.A jedina je istina da Rusija teritorijalno graniči sa Donbasom, a u Donbasu žive Rusi i ruskojezični ukrajinci koji žele biti deo Rusije.Problem je u tome što je u Rusiji na vlasti Vladimir Putin koji provodi politiku koju mu diktira moskovski židovski lobi.Bio sam više puta u Rusiji, rekli su mi to svi moji prijatelji Rusi i znam da je to tako.Da se pita Ruse,rusofilski i ruskojezični gradovi Harkov, Dnjepropetrovsk i Odesa bi već odavno bili oslobođeni, a neonacističke banderovske bande likvidirane.Cela obala Azovskog mora bila bi oslobođena,pa se ne bi iz Mariupolja pucalo po civilima u Donbasu.Kakvu politiku moskovski židovski lobi čija naređenja izvršava Vladimir Putin vodi prema Donbasu, sve se bojim da Rusi i ruskojezični tamo ne dožive sudbinu kakvu su doživeli Srbi u hrvatskoj.Ne daj Bože da to bude tako.
persida says:
Kulak, isto to sam i ja pisala, mozda ne u detalje, ali slazem se sa tobom sto posto. Samo ne razumem zasto mene napada na desetine citalaca, a tebe zbog iste stvari ne napada niko. U cemu je stvar?
Portopranco says:
Etnički Rusi čine 65% stanovništva Donbasa, a svi ostali koji žive u Donbasu su ruskojezični.Dakle, to je 100% rusofilsko stanovništvo koje historijski, kulturološki i lingvistički pripada ruskom svijetu.Donbas uz to i teritorijalno graniči sa Rusijom.I tom i takvom Donbasu predsjednik Rusije Vladimir Putin neće aktivno da pomogne, već se izvlači na frazu da je to "unutrašnje ukrajinsko pitanje".Šta onda da očekuju Rusi u Odesi, ruskojezičnom gradu puno zapadnije na Crnom Moru koji se oduvijek smatrao i nazivao RUSKOM TVRĐAVOM zbog snažnih rusofilskih osjećaja njegovih stanovnika? Kad Putin neće da pomogne Donbas, kako očekivati da ukloni fašističke banderovce i oslobodi Odesu?
Miraš says:
Vojna strategija (nauka) je ta koja odredjuje da najpre treba da se okonča rat u Siriji, a posle toga na dnevni red može da dodje Ukrajina. I to samo ako bude potrebno jer vode se i pregovori. Rat na istoku Ukrajine i rat u Siriji nisu nezavisni jedan od drugog, nego to su prilično povezani ratovi. Rusija će na prvom mestu nastojati da mirnim putem reši problem u Ukrajini, jer njeni jesu Rusi u Ukrajini ali njeni su i Ukrajinci.
Kulak says:
Izrael može da bombarduje Siriju dan i noć, a Vladimir Putin neće zbog toga mrdnuti ni malim prstom. Politiku Vladimira Putina dominantno određuje moskovski židovski lobi. U to smo se do sada sto puta uverili u praksi.Taj bitan element uticaja na politiku Vladimira Putina nije naveden u ovom tekstu o tome zašto Rusija nije priznala Donbas. Kakva će biti sudbina Rusa i ruskojezičnih u Donbasu,treba pitati istaknute pojedince iz moskovskog židovskog lobija jer oni presudno određuju trenutno vladajuću rusku politiku.Meni nije drago što je to tako, ali nažalost trenutno je to tako.
теоретичар says:
Никад чуо за "московски жидовски лоби". Ај ти лепо нама објасни ко су, шта су и ако може пар имена и нека историја о њима па да се залепим и прочитам нешто и да се научим вако необавештен. Ја мислио да у Москви влада Алина муслимански лоби или ДОСовски црвени лоби или Јапански кимоно лоби, кад оно није, него жидовски лоби у јапанско кинески кимоно. Виш да немам појма и зато ми објасни неуком.
Kulak says:
Nije nikakva sramota što ne znaš.Niko se nije naučen rodio.Ja sam često u Rusiji,odlično govorim ruski jezik pa znam.Evo ti egzaktni podaci.Moskovski židovski lobi je organizacija u glavnom gradu Rusije koja se zvanično zove REK (Rossiyski evreyski kongress).Predsednik REK-a je Vladimir Slucker.REK okuplja ruske tajkune,medijske magnate,bankare i političare židovskog porekla.Istaknuti članovi su tajkun Roman Abramovič,medijski magnat Vladimir Gusinski koji kontroliše 90% medija u Rusiji,braća Boris i Arkadij Rotenberg koji su vlasnici koncerna SGM koji gradi i finansijski kontroliše sve gasovode i naftovode u Rusiji.Svi čelni ljudi najvećih ruskih banaka Sberbank i VTB bank su ruski Židovi i svi su članovi REK-a.REK ima odlučujući uticaj na politiku Vladimira Putina.Moji prijatelji iz Rusije koji su etnički Rusi kažu mi da Putin ne donosi nikakvu važnu odluku ako mu je ne odobri REK.I to je to.
теоретичар says:
И ја ти, нажалост, верујем. Многе ствари ћу гледати од данас са мало шире отвореним очима. Нисам поставио питање без везе, али нисам имао претставу како ћеш раговати па сам мало карикиро. И хвала ти на одговору.
Kulak says:
Hvala i tebi.Veliki je problem šta dosta ljudi kod nas u Srbiji površno govori ruski jezik. Jako je mali broj Srba koji odlično govore i znaju ruski jezik.Površno je skoro uvek i pogrešno.Upravo zbog tog lošeg znanja ruskog jezika događanja u toj velikoj zemlji kod nas se nepotpuno i pogrešno medijski prikazuju.Velika većina Srba o Rusiji zna samo da je to velika zemlja, da je glavni grad Moskva i da je tamo veoma hladno. Par uopštenih stvari i predrasuda i to je sve. Nas Srba koji smo često u Rusiji i koji odlično poznajemo Rusiju i ruski jezik zasad je malo.
persida says:
KUlak je sto posto u pravu, ali Srbi gube moc razmisljanja i analize cim se pomenu cetiri slova: Putin.
Miraš says:
Kulak, sad si ga baš omanuo. Neverovatno je kako i koliko sam sebe hvališ, valjda zato da bi našem narodu prodao svoje glupo pametovanje. Da Putin sluša taj tvoj židovski lobi, e onda ne bi poslao u Siriju rusku vojsku, a ni humanitarnu i drugu pomoć. Židovski lobi postoji u mnogim zemljama sveta, a sigurno ga ne prave u malim državama bez moći i bez značaja. Može on njih da sasluša, ali to ne znači da ih i sluša. Danas saradnja Rusije sa Izraelom ima smisla iz više razloga. ... Rusija se vraća na Bliski Istok, a tamo joj je glavni rival već duže vreme prisutna Amerika (računam i na američko bavljenje Irakom). Ne bi bilo pametno da ignoriše Izrael i njihov lobi jer poznato je da je Izrael u najboljim i izuzetno dobrim odnosima sa državom SAD. Evo ispostavilo se da Tramp ne sme direktno da pregovara sa Putinom, ali da li se pregovori ipak odvijaju indirektno tj. trostrano, a preko ispostave Izrael, zatim preko ispostave Turska, itd. Izrael itekako ima svoje veoma ambiciozne ciljeve na Bliskom Istoku te direktno od njih čuje kakvi su im apetiti tj. namere. U ratu koji se tamo vodi nije dovoljno poput seoskog djilkoša utrčati sa dobro zategnutim mišićima. Ovo što se dešava na B.I. sem vojnih traži i druge veštine.
Kulak says:
REK (Rossiyski evreyski kongress) je u Moskvi,on postoji i vrlo je uticajan.Članove te organizacije nazivam moskovskim židovskim lobijem.Ti tvrdiš da to ne postoji.Ima ljudi koji ništa ne veruju,čak i kad svoje tvrdnje potkrepiš neoborivim dokazima.Sve što sam rekao zasnovano je na tvrdim i neoborivim činjenicama.Ja sam u Moskvi sto puta prošao pored zgrade u kojoj je zasedao REK.Susretao sam tamo i Jevgenija Ginera i Mihaila Fradkova i Vladimira Sluckera i brojne druge člamove moskovskog židovskog lobija.Andrej Kozirjev,ministar spoljnih poslova Rusije u vreme Borisa Jeljcina bio je poznat pod nazivom RUSKI MINISTAR AMERIČKIH SPOLJNIH POSLOVA.Kakvu je politiku Kozirjev vodio prema nama Srbima ne trebam ti puno objašnjavati ako imaš zdrav razum.Naravno,Andrej Kozirjev je jedan od istaknutih članova moskovskog židovskog lobija (REK).
Miraš says:
Verujem da postoji jevrejski lobi u Moskvi, Jevreji su i u starom Izraelu nastojali da imaju svoj uticaj u susednim državama, samo što se to tad nije zvalo "lobiranje". Kad slušaš takav izvor, ako si pažljiv slušalac zaključićeš šta oni hoće da postignu, imaćeš prognozu šta će još pokušati, a na osnovu svega toga prilagodjavaćeš i svoju strategiju. Žene tako vladaju svetom, najpre pažljivo slušaju (čuju) razne sagovornike, a zatim ... Najgore je ne čuti i samo ići pravo kao budala sa napumpanim mišićima i oružjem.
Kulak says:
Bravo Miraš. Vidim da si bistar čovek i da si shvatio da ja govorim istinu kad tvrdim da postoji moskovski židovski lobi.I ne samo da postoji, već je vrlo jak i uticajan.Ja sam često u Rusiji i iznenadio sam se kad sam shvatio koliko su ti ljudi jaki i koliko veliki uticaj imaju na Vladimira Putina i rusku politiku.Neke od tih ljudi sam i upoznao.Adresa moskovskog židovskog lobija je:RUSSIAN JEWISH CONGRESS, RUSSIA,127051 MOSCOW, CVETNOY BULEVAR,d.24,str.2. Može ih se dobiti na telefon +7 495 780-49-78.Elektronska pošta im se može slati na:info@rjc.ru Čovek moskovskog židovskog lobija zadužen za kontakte sa javnošću zove se Jurij Isaakovič Kanner i veoma ljubazno odgovara na sva pitanja.Uz ruski jezik veoma dobro govori i engleski.Na e-mail adresu info@rjc.ru mogu se postaviti i pitanja članovima Prezidijuma moskovskog židovskog lobija:Mihailu Fridmanu,Leonardu Blavatniku,Borisu Mincu,Andreju Rapoportu,Jevgeniji Aljbac,Berlu Lazaru,Mihailu Bergeru i Grigoriju Krošneru.Ako te zanimaju finansijski podaci i računovodstveni izveštaji moskovskog židovskog lobija najbolje je kontaktirati predsednika revizorske komisije Jakova Urinsona.Ima nas Srba koji znamo, a ima i naših prijatelja Židova koji znaju.I to bi bilo to.
persida says:
Slobodanka na aparatima, ona mislila da o svemu odlucuje Putko. Misljenje ume da vara.
Miraš says:
Kulak, uopšte nisi shvatio šta govorim. Ne treba mi tvoje "bravo", suvišno je. Kod tebe izgleda važi "U strahu su prevelike oči". Da je u pitanju mesto poput Malog Mokrog Luga jasno je da Izrael u njemu neće postaviti svoj lobi, a ni u Beogradu. Ali zato će ga postaviti u velikim i moćnim centrima poput Vašingtona, Londona, Pariza, Moskve, itd. To je jednostavna logika. Šta će i koliko će time postići u tim centrima računato pojedinačno, e to je posebno pitanje.
persida says:
Kulak, pa Srbi ne znaju ni sta je AIPAC, a kamoli sta je REK. Ljudima je mozak zamracen jevrejskom propagandom, nista novo. Citajte autora koji se zove Eustace Mullins da biste shvatili. Naravno, ima i drugih, ali podjimo od njega.
Evans says:
Rusija, Putin, Car.... ako ovo ponovi jedno desetak puta tipican rusofili velikosrpski dozivi momentalni mozdani orgazam...
persida says:
Rusofili neka procitaju Olega A. Platonova: "RUSIJA POD VLASCU MASONA". Knjiga je imala nekoliko izdanja na srpskom. Problem je sto niko nista ne cita, nego samo palamudi.
Kulak says:
99,8% Srba izgleda jedino zna s kim je spavala Karleuša.Takav smo narod,šta ćeš.