ЕВО ЗАШТО ЗАПАД увек окриви Русију за све

EVO ZAŠTO ZAPAD uvek okrivi Rusiju za sve

17 decembra 2018

U ovom trenutku mi smo zauzeti mešanjem u referendum u Kataloniji, tako da nismo stigli da se bavimo Južnom Afrikom, odgovorio je Sergej Lavrov „mrtav ozbiljan” u sedištu UN prošle jeseni. Okupljeni novinari u Njujorku su prasnuli u smeh, a Lavrov je, i dalje bez grimase na licu, dodao da nije bilo vremena za bavljenje tim problemima jer čak ni Rusi ne mogu da stignu na sve strane.

Ono što je svima na Ist riveru zvučalo kao dobra šala, poslednje tri godine je u svetskim diplomatskim odnosima ozbiljna platforma na osnovu koje se povlače dalekosežni potezi. Rusko mešanje u izbore i referendume, uticaji na vlade, predsednike i parlamente, pozivanje na demonstracije i rušenje vlasti na ulicama širom sveta, od Amerike do Moldavije – pripisuje se Rusima.



Izuzev situacija kada neko „iz drugog tabora”, koga takođe ruše demonstracijama ispred vladinih zgrada, kao što su, recimo, činili na ulicama Budimpešte ili Bratislave, ne kaže da to radi neko iz inostranstva – ali ne iz Rusije. Viktor Orban i Robert Fico su jasno rekli da misle da to čini Džordž Soros. A on je „priznao” samo da je nekoliko miliona rado dao za antibregzit kampanju.

Rusi, navodno povezani sa bezbednosnim obaveštajnim službama, to uglavnom rade malim novcem, preko društvenih mreža, hakovanjem mejlova i baza podataka. Radi se i na visokom nivou. Pored otvorene podrške, poput ruskog kredita Marin le Pen u predsedničkoj trci ili čestog fotografisanja moldavskog i beloruskog predsednika Igora Dodona i Aleksandra Lukašenka s Vladimirom Putinom – za instaliranje svojih kandidata i održavanje na vlasti primenjuju se i druge „nečasnije metode”.

„Svoje” kandidate, kako barem tvrde neki zapadni mediji, drže „u šaci” kompromitujućim materijalima, a dozvoljavaju im i da uživaju u finansijskom blagostanju, i to obično na račun vlastitog naroda.

Uspevaju kako kad. Iz zamke da je uz pomoć ruskog uticaja izabran za predsednika još se nije iščupao Donald Tramp. Za saučesnika u pletenju ruske mreže oko njega deo američkih medija je označio Henrija Kisindžera, koji je ne samo pomagao Hilari Klinton nego i bio porodični prijatelj. Tako je počelo da se smatra da je nedozvoljeno sve što nije u interesu jedne strane i što na neki način uspeva.

Ipak, uprkos svim naporima da se dokaže suprotno, na današnjim izborima ne događa se mnogo toga drugačijeg od vremena hladnog rata, samo su sredstva i alati za oblikovanje uticaja napredniji. Američke i ruske strategije ratovanja su uključile i novinarstvo, a podela na dobre i loše momke dobila je savremeni oblik u likovima agenata za dezinformisanje i jedinica za istinu.

Jedno vreme medijski je eksploatisana priča o fabrici trolova u Sankt Peterburgu u kojoj se lažne vesti kao šrafovi prave u tri smene, za sitne pare, u polumraku i atmosferi koja obiluje reminiscencijama iz Staljinovog vremena. Sliku je ove nedelje osvežio „Njujork tajms”, napravivši dokumentarni film „Operacija zaraza”, koji u maniru holivudskog poimanja dokumentarnosti – kombinacijom animacije i igranih scena – podiže nivo ruske pretnje na stepen panike od gotovo izvesne smrti.

Kao da je reč o virusnoj opasnosti poput, recimo, ptičjeg gripa. Ruski zarazni virus datira još od pedesetih godina prošlog veka, kada su formirane službe i agenti, specijalisti za dezinformisanje koji imaju i priručnik za pravljenje lažnih vesti.

Ključni problem današnjice je što je svet toliko polarizovan da su „prelasci” jedva mogući. Za onoga ko u nešto veruje teško da postoji išta što bi ga razuverilo. Ko misli da je nešto laž, neće poverovati da je istina čak i kada bi svojim očima video Putina lično kako zapenušan uzvikuje „Makron, ostavka” ispred Jelisejske palate. Jedini rezervoar su glasovi onih država i njihovih građana koji o Rusima ne razmišljaju uopšte, a kamoli kao o modernim hegemonima koji osvajajući jednu po jednu državu – ruše svet.

Ako rusko uplitanje u njihove države i njihove živote bude shvaćeno kao virus koji se širi – proizvešće paniku kao pred zarazom. Onda im se mogu prodavati maske, vakcine, skloništa, materijal za sprečavanje najezde zaraženih, oružje za uništenje, raketni sistemi, tečni gas i šta god.

Rusima se pripisuje da su Veliku Britaniju gurnuli u bregzit, instalirali desničarske vlade u Italiji, Austriji, zamalo su otcepili Kataloniju od Španije. „Drže” svoje predsednike u Republici Srpskoj, Moldaviji, podrivaju uticaj rumunskog i ukrajinskog predsednika…

Trudili su se, ali nisu uspeli u Crnoj Gori i Makedoniji. Nisu omeli ni Emanuela Makrona na predsedničkim izborima iako su pokušali, ali zato sada kreću ponovo sa „žutim prslucima”.

„Tajms” je objavio da se na „Tviteru” pojavilo oko 600 naloga, navodno, povezanih sa Rusijom, koji su dnevno objavljivali hiljade poziva na omasovljavanje protesta i javljali o pobunama među policajcima, koji su u prvi mah pokazali neverovatnu brutalnost u obračunu sa demonstrantima. Ministar spoljnih poslova Žan-Iv le Drijan je požurio da kaže da se istražuje mogućnost ruskog učešća u pokretu.

Ruski zvaničnici negiraju bilo kakvu vezu sa svim slučajevima mešanja, ponekad su cinični, ponekad pokušavaju da budu duhoviti. Jedna vrsta zvaničnog odgovora usledila je pre nekoliko dana kada je u TV dnevniku glavnog ruskog državnog kanala u reportaži iz Francuske objavljen video-snimak na kome jedan protestant sa žutim prslukom na sred neke francuske saobraćajnice, okružen „žutim prslucima” i dimom zapaljenih guma – svira na pijaninu.

U ruskom TV dnevniku on svira „Kaljinku”, ali je snimak „nadsinhronizovan” jer je, kako je otkrio Radio slobodna Evropa, čovek svirao sasvim drugu melodiju, što se da proveriti na originalnim snimcima na „Tviteru”. Ovo se može nazvati lažnom vesti. Ali ima i onih koji će reći da je to samo domišljat odgovor na lažne optužbe.

Na kraju, trebalo bi odgovoriti na pitanje da li su Rusi zaista ti koji poseduju formulu tajnog sastojka i koji ozbiljno utiču na izbore u drugim državama. Ako je tako, oni su onda razvili tako sofisticiran metod, koji u većem broju slučajeva uspeva – da se postavlja pitanje šta ih u tome može zaustaviti. I da li su onda postali jači od ostalih.

Ali to može biti pojednostavljen i koristan pogled na situaciju za drugu stranu jer u svetu postoje različiti centri koji imaju svoje interese u SAD, EU, Africi ili Južnoj Americi. Jedna vlast u jednoj državi može da odgovara drugoj državi, ali ne i, recimo, finansijskim centrima moći, nečijoj „dubokoj državi” ili vojnim partnerima te države.

Smeštati uvek Rusiju u pozadinu takvih interesa je zaista površno. Ali može da bude objedinjujuće i olakšava put ka ostvarivanju interesa tih drugih centara moći. Što je glasnija povika, to se stvara širi diskurs, a ispod površine se odvija veći protok, bilo čega. Političkih, finansijskih ili drugih ideoloških nadnacionalnih interesa.

Koliko je samo snage potrebno evropskim učesnicama „Severnog toka 2” da, uprkos pretnjama SAD, nastavljaju da rade s Rusima. Koliko je tek Tramp pretio na letošnjem samitu NATO-a u Briselu da Evropu neće braniti od Rusije ako ne dobije „svojih” dva odsto za vojsku.

Toliko da su na kraju Nemci pristali da grade skladište za američki tečni gas i da ga kupuju iako je skuplji od ruskog. Samo da ih puste da po dnu Baltičkog mora poteče gas kroz još jednu cev.

(Politika)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Velika Metla says:

    Kad zapadnim genocidašima Rusija dadne Sibir i resurse u Sibiru,gas i naftu,od toga momenta neće za zapad biti boljeg naroda na svetu od Rusa,i svako neprijateljstvo prema Rusiji prestaje! A to će BIDNE,to da im Rusi daju Sibir,na kukovo leto!

    • rajko says:

      Ne, Rusi njima nikad ne bi bili dobri, jer uvek ima još nešto što im se može oteti. Pogledaj nas. Šta su radili u poslednjih trideset godina, koliko su nas pljuvali, uništavali, opljačkali od nas i crno ispod nokta i opet i dalje ne valjamo. A da će od Rusa dobiti b. marjanovu, da hoće.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *