Европа и избори

Evropa i izbori

16 novembra 2017

Piše: Čedomir Antić

U javnosti Crne Gore i Srbije sve se ređe spominje sintagma „evropske vrednosti“. Možda je razlog tome što istih već neko vreme nema… Posebno u praksi. Širom „Nove Evrope“ (bivša Istočna Evropa)učvrstili su se političari – Kačinski, Orban, Borisov, Đukanović… – koji ne samo da ne mare mnogo za evropske vrednosti već demokratiju vide samo kao sredstvo afirmacije, opravdanja i dekoracije.

Neko bi mogao reći da sličan trend postoji i u pojedinim razvijenim demokratijama. Zar nije Makron u Francuskoj svojom popularnošću odredio izbore za zakonodavnu granu vlasti i promenio ideološki portret republike? Zar britanski političari trenutno ne vode državu u smeru drugačijem od onog koji je pre više od godinu dana narod utvrdio na referendumu? Konačno, zar samo politička tradicija, tolerantnost i nedostatak zlonamernih a zainteresovanih velikih sila nisu sprečili Katalonce u iskušenje da put ka nezavisnosti trasiraju sredstvima (oružanim) kosovskih Albanaca a španskog premijera Marijana Rahoja da pođe stazom Slobodana Miloševića?

Jedan od dokaza takve političke klime u Evropskoj uniji je i nedavni poziv komesara Johanesa Hana (čija je dužnost da brine o „susedskoj“ politici i proširenju unije), demokratskoj opoziciji Crne Gore da se vrati u skupštinu. Režimu je poručio da samo pokuša da „ubedi“ opoziciju da učini takav korak. Hanu nije čudno što većina izveštaja, kako nezavisnih tako i ustanova EU govore o lošem stanju demokratskih ustanova, korupciji, nedostatku građanskih sloboda i ravnopravosti naroda u Crnoj Gori… On poziva opoziciju da se vrati u skupštinu i ukazuje da bi dalji bojkot uticao na reputaciju države. Čudno… Ako opozicija nije u pravu i ako nije reč o istinskoj i legitimnoj opoziciji, zašto bi onda njen stav uticao na reputaciju zemlje? Poslanici Šin fejna u Severnoj Irskoj dugo nisu preuzimali mandate koje su im birači redovno poveravali, zato što nisu želeli da se zakunu kraljici. Uprkos kampanjama policijskog nasilja i terora ne sećam se da je neko u EU rekao da sve to ruši ugled Velike Britanije. Pitam se, kako je moguće da uprkos nalazima o nedostacima izbornog procesa, nedovoljnom stepenu demokratije i slabim ustanovama, najviši predstavnici SAD i EU uvek nađu načina da nekako čak i deklarativno pomognu Đukanovićevom režimu? Da se Đukanović opredelio na bilo koji način za Ruse ili Kineze verovatno bi prošao kao Gruevski u Makedoniji. On to razumljivo nije učinio i sada mu ovako pomažu.

Slično je u Srbiji. Za sada Vučićeva vlast radi i skladu sa težnjama Vašingtona i Brisela. Nije sve to ni brzo ni sveobuhvatno kako bi možda neko u SAD ili EU želeo, ali do sada, uprkos povremenih pretnji i provokacija, EU podnosi Vučića pa čak i njegovu jasno antizapadnu retoriku. Od 2012. godine u Srbiji je izborni proces ponovo pod sumnjom. Vreće sa glasačkim materijalom kojima su Nikolić i Vučić paradirali pred kamerama nikada nisu dobile sudski epilog. Zamerke opozicije posle skupštinskih izbora 2016. i predsedničkih izbora ove godine po prvi put su, posle sedamnaest godina, podstakle hiljade građana Beograda na višednevne proteste. Ipak, poziv dvojice najpopularnijih srpskih opozicionih vođa da vlada omogući punu posmatračku misiju OEBS-a na predstojećim lokalnim izborima naišao je na zid odbijanja ostatka političke elite. Vlast se ne oglašava. Vladajuće stranke, kao i deo opozicije, kritikuju ovaj predlog. Argumenti su mnogobrojni i uglavnom besmisleni: jedni se prisećaju naoružanih verifikatora koje je Milošević pustio na Kosovo i Metohiju uoči napada NATO, drugi tvrde da prethodni izbori nisu bili po sumnjom. Posebno je zanimljiv istup Čedomira Jovanovića. Ovaj drugosrbijanac i politički ekstremista tvrdi da misija OEBS-a nije potrebna zato što je reč o „zapomaganju“ zbog koga opoziciju niko neće razumeti ozbiljno, posebno kada na predsedničke izbore nisu uloženi značajniji pojedinačni prigovori.

Jovanović je naravno načelno u pravu, međutim izbori se ne falisifikuju samo na dan izbora. Kada je opozicija slaba i razjedinjena, a to je tako po pravilu u državama u kojima je vlast autoritarna (u razvijenim, stabilnim i naprednim društvima postojibalanas između vlasti i opozicije i česte su smene na vlasti), onda je dužnost drugih demokratija, a posebno panevropskih ustanova da pomognu očuvanju demokratije, makar i kao posmatrači i svedoci. Ne vidim zašto bi Vučićeva vlast imala primedbe na posmatračku misiju… Posebno ako nemaju šta da kriju. Izgleda međutim da je upravo u izbornom procesu jedan od najvažnijih problema i glavni izvor autoritarnosti, koja je u Crnoj Gori imala neprekinut kontinuitet, dok je u Srbiji u toku proces njene obnove.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *