Европа нема алтернативу руском гасу

Evropa nema alternativu ruskom gasu

29 marta 2015

Branko-Radun-Foto-A-VASILJEVICH 87 Piše: Branko Radun

Balkan je po ko zna koji put u svojoj istoriji zbog svog geografskog položaja postao poprište nadmetanja velikih sila. Ovog puta je reč o energetskom ratu oko kontrole transportnih komunikacija gasa kojim se snabdeva Evropa. S jedne strane, imamo Rusiju i neke krugove u EU (Nemačka i Italija, pre svega) koji su napravili svoje energetske saveze s ciljem stabilnijeg i jeftinijeg snabdevanja energentom dvadeset prvog veka – gasom. S druge strane su, opet, SAD i njima bliski krugovi u Briselu koji ne žele da Evropa bude suviše zavisna od ruskog gasa. Oni su se i protivili izgradnji „Južnog toka” („Severni” je Nemačka uspela da izgura) koji je zbog pritiska na Bugarsku i obustavljen. Sve to, naravno, komplikuje ukrajinski građanski rat u kome su direktno konfrontirani Vašington i Moskva, s tim što je EU predvođena Nemačkom pokazala skoro potpunu ,,kooperativnost” sa svojim ,,evroatlantskim partnerima”.

Simptomatično je i to da je ukrajinska kriza imala u pozadini jaku ,,gasnu” motivaciju. Naime, veći deo gasa iz Rusije u Evropu i dalje ide preko Ukrajine. Pučem kojim je svrgnut Janukovič u Kijevu je došlo do geopolitičkog preokreta – došli su na vlast miljenici SAD, a pritom su Rusija i Nemačka izgubile pozicije u ovoj velikoj zemlji. Prva odluka novih vlasti je da se kontrola nad gasovodima u Ukrajini preda iz evropskih u američke ruke. To je još jedan važan motiv za protivljenje izgradnji „Južnog toka” kojim bi se anulirao značaj Ukrajine kao gasne kapije Evrope. „Južni tok” je imao šansu da se realizuje pre ukrajinskog građanskog rata, ali su vlade država kroz koji tok prolazi, poput tadašnje Tadićeve u Beogradu, kalkulišući propustile tu šansu. Ili su, drugačije gledano, izbegle rizik destabilizacije koji takav gasovod sa sobom nosi.

Nedavno je Rusija lansirala projekat „Južni tok 2.0”, koji bi išao preko Turske, a posle toga eventualno preko Grčke, Makedonije, Srbije, Mađarske i Austrije dalje na Zapad. Mađarska je takav projekat prihvatila, dok se balkanske zemlje kolebaju zbog pritisaka iz Vašingtona i Brisela koji se protive energetskom sporazumu sa Rusijom. U nekoj vrsti imperijalne paranoje u ruskom gasu se vidi i direktan politički uticaj Kremlja na zemlje kroz koje bi gasovod prošao. No, sva je prilika da je reč o pogrešnoj proceni. Naime, Moskvi su potrebni prihodi od kojih se dobrim delom puni i budžet, ali i privatni džepovi oligarha, te je motivacija za gradnju gasovoda, i pored ,,strateške retorike”, u ogromnoj meri merkantilna. Dakle, u Rusiji energetika nije sluškinja politike, već obrnuto. Međutim, u to teško mogu poverovati strateški „jastrebovi” u Vašingtonu jer njih vodi drugačija logika, a svako gleda na druge kroz sopstvenu sliku sveta.

Zbog svega toga je očigledno da su minimalne šanse da „Južni tok 2.0” uspe ako se u Ukrajini ne stabilizuje situacija barem na srednji rok. Nebitno je da li je najslabija karika na eventualnoj trasi gasa bila Makedonija u kojoj su se već čule ,,najave puča” ili neka druga balkanska država. Jednostavno – ponovila bi se ,,Bugarska”. Sa druge strane, ako do trajnijeg mira u Ukrajini dođe, za šta nisu preterano velike šanse, onda bi evropski energetski lobi mogao da izgura kompromisni projekat gasovoda sa Rusijom, kao neku vrstu kompenzacije za ,,spremnost na kompromis” u Ukrajini.

Kao alternative ruskom gasu spominje se američki, koji bi navodno bio transportovan brodovima do Hrvatske, a onda gasovodom i do Srbije. Ovaj projekat ne deluje preterano realno, štaviše, on nam se natura kao ,,eto, postoje alternative ruskom gasu”. Nije jasno kad bi moglo da dođe do realizacije tog projekta i, što je važnije, po kojoj ceni bi bio taj zapadni gas. Stoga je vrlo mogućno da ostanemo bez oba gasa – ruskog, jer je zabranjeno voće, a američkog jer je preskup.

No, gledano generalno i dugoročno, Evropa nema alternativu ruskom gasu. Evropske rezerve energenata se smanjuju, a raste potražnja, pa se postavlja pitanje da li i Rusija ima kapacitete da zadovolji te ogromne potrebe. Naročito stoga što su se Rusi zbog pritiska sa Zapada i sankcija okrenuli Kini i ubrzano grade gasovod prema Dalekom istoku. Ironično, ali istinito, kampanja Vašingtona, kome se, htela – ne htela, pridružila i EU, protiv Rusije će imati za posledice mnogo čvršći savez Moskve i Pekinga. A to je decenijama bila noćna mora za vašingtonske stratege, poput Kisindžera, koji su činili sve ne bi li razdvojili ove dve velike zemlje.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *