Европа пред зидом

Evropa pred zidom

31 maja 2018

Piše: Filip Rodić

Predsednik Evropskog saveta Donald Tusk bio je neočekivano iskren, otvoren i direktan kada se prošle nedelje obratio šefu Evropske komisije Žan-Klodu Junkeru: „Rekli ste da je problem s Iranom, u prošlosti, a možda i danas i u budućnosti, nepredvidljivost. Ja mislim da je pravi geopolitički problem ne kada imate nepredvidljivog suparnika nego da je problem kada vam je nepredvidljiv najbliži prijatelj. Ovo nije šala, ovo je suština našeg današnjeg problema s druge strane Atlantika.“

Doista, Tusk teško da je mogao sažetije i jasnije opisati situaciju u kojoj se EU našla zbog nerazumne američke odluke. Mogao je, međutim, da iskoristi i bolju reč od „nepredvidljivosti“. Trampov potez je bio više nego predvidljiv. O povlačenju iz nuklearnog sporazuma govorio je i tokom svoje predizborne kampanje, a i u brojnim prilikama od kako je ušao u Belu kuću. I Tusk je ovoga sigurno svestan, ali kao dobar diplomata nije želeo da u odnosu na svog „partnera“ upotrebi termine koji više odgovaraju američkoj politici od „nepredvidljivosti“. Mi nemamo ovakve stege, pa ćemo reći da se radi o prevrtljivosti, licemerstvu, besramnosti i sebičnoj podlosti. Prva tri nabrojana termina odnose se na činjenicu da je Vašington koristeći se (po ko zna koji put) lažnim argumentima pogazio reč datu potpisivanjem međunarodnog sporazuma čije su odredbe besprekorno poštovali ostali potpisnici (Velika Britanija, Francuska, Rusija, Kina, Nemačka i EU). Sebična podlost se odnosi na motive za ovaj čin. Radi se o krajnje zlokobnoj želji da se ispune interesi određenih lobija, pre svega američkog vojnoindustrijskog, izraelskog i saudijskog, koji svaki iz svojih razloga žele uništenje Irana, bez obzira na legitimne interese država koje Vašington stalno naziva „saveznicima“, „prijateljima“, „partnerima“, a prema kojima se u praksi ponaša kao prema prezrenim vazalima. To su u prvom redu države okupljene u Evropskoj uniji.



KONTINUITET NEPREDVIDLJIVOSTI 

Da nije u pitanju nikakva „nepredvidljivost“ nego da se, naprotiv, radi o kontinuitetu, govori nam prethodni slučaj kada je Evropska unija bila saterana u ćošak i mimo svojih interesa primorana da zbog lažnih optužbi o ruskoj invaziji na Ukrajinu uvede sankcije RF. Da Vašington na svoje transatlantske partnere gleda kao na prezrene vazale najbolje je demonstrirala bivša pomoćnica državnog sekretara Viktorija Nuland svojom sada već famoznom rečenicom o seksualnom odnosu sa Evropskom unijom. Način rada je potpuno ogolio bivši potpredsednik SAD Džozef Bajden dok je još bio na funkciji. „Istina je – oni (EU) nisu želeli to da učine, ali su ih opet američko vođstvo i insistiranje predsednika SAD, koji je često morao gotovo da sramoti Evropu, naterali da ustanu i preduzmu ekonomske mere“, rekao je Bajden oktobra 2014. studentima na Harvardu. Bajden je precizirao da je američki pritisak na evropske partnere bio „snažan“ i da će se, ukoliko odbiju poslušnost i ne uvedu sankcije, „suočiti sa ozbiljnim posledicama“. Sada se postavlja pitanje kakve su to „ozbiljne posledice“ koje bi odbijanje uvođenja sankcija Rusiji isprovociralo, ako se zna da je EU zarad partnerstva sa svojim prekookeanskim prijateljem prema podacima Ujedinjenih nacija gubila 38,4 milijarde dolara godišnje. Do septembra 2017, kada su ovi podaci objavljeni, ukupni gubitak EU iznosio je više od stotinu milijardi dolara. S druge strane, ruski gubici su više nego upola manji i godišnje su iznosili oko 15 milijardi dolara. S obzirom na ovo, postavlja se pitanje koga je Vašington primoravajući EU na sankcije želeo da kazni, Moskvu, ili Brisel.

Dakle, ako se Evropskoj uniji situacija iz 2014. ponavlja 2018, teško da se može govoriti o bilo kakvoj „nepredvidljivosti“. Pri tome te „nepredvidljive“ metode i ponašanje ne mogu se pripisati ni neuračunljivom Donaldu Trampu koji se dokopao Bele kuće pa sada seje haos po svetu, pošto je po Bajdenovom priznanju to isto radila i administracija uvaženog i uglednog Baraka Obame, nobelovca za mir koji je zbog svog „dronovanja“ širom sveta dobio nadimak „Obomba“. Sve ovo je predvidljivo i toga su savršeno svesni i Tusk i Junker, i nemačka kancelarka Angela Merkel, i britanska premijerka Tereza Mej, pa čak i naduvenko iz Jelisejske palate koji se odaziva na Emanuel Makron. Problem su i dalje, međutim, „ozbiljne posledice“ kojim svojim evropskim saveznicima preti Vašington, ali postoje naznake da bi do sada poslušni vazal mogao da se otrgne kontroli.

ODBRANA OD ZAPADNIH SAVEZNIKA 

Kako je, izveštavajući o samitu EU u Sofiji, primetila američka agencija „Blumberg“, „28 evropskih lidera došlo je u Bugarsku kako bi razmatrali načine za produbljivanje veza sa svojim partnerima na istoku, a otišli su pripremajući odbranu od saveznika na zapadu“. „Sve dublji jaz u transatlantskim vezama bio je glavni zaključak u Sofiji, gde su lideri složno stali u odbranu međunarodnog sistema zasnovanog na poštovanju pravila i obećali da će se suprotstaviti Trampovoj ’kapricioznoj nasrtljivosti’“, kako je Tusk opisao ponašanje američkog predsednika, navodi „Blumberg“. Agencija je dodala i da je Junker zapretio da s Vašingtonom „neće pregovarati sve dok im nad glavama visi Damoklov mač“ i dodao da je to „stvar dostojanstva“. Odmah po povratku iz Sofije u Brisel, evropske birokrate počele su da sprovode direktive svojih lidera i prionuli na modernizaciju i aktivaciju takozvanog „zakona o blokiranju“ usvojenog 1996. godine što bi trebalo da spreči bilo kakav uticaj sankcija koje bi nametnule SAD na evropske kompanije. „Kao Evropska komisija imamo dužnost da zaštitimo evropske kompanije. Moramo da delujemo i zato pokrećemo proces aktiviranja takozvanog ’zakona o blokiranju’“, poručio je još iz Sofije Junker. Ovaj zakon mora da bude dopunjen i usvojen u Evropskom parlamentu pre 6. avgusta, što je dan koji će ući u istoriju ne samo kao datum kada su SAD bacile prvu atomsku bombu na Hirošimu nego kada su Iranu uvele najstrožije sankcije u istoriji, kako ih je najavio Donald Tramp. EU je poslednji put pretila upotrebom ovog zakona 1996. kada je administracija Bila Klintona popustila i odustala od sankcija stranim firmama koje ulažu na Kubu, u Iran i u Libiju.

Pored ovoga, zemlje Evropske unije nameravaju da zaobiđu predstojeće američke sankcije izbacujući dolar iz trgovine s Iranom. Pošto se američke antiiranske sankcije odnose na firme koje posluju koristeći dolar, Evropska unija planira da buduće kupovine iranske nafte plaća evrima. Ova odluka je, verovatno, jedan od zaključaka sastanka šefova diplomatije Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Irana na kojem je, kako je rekla visoka predstavnica EU za spoljnu i bezbednosnu politiku Federika Mogerini, dogovoreno razrađivanje praktičnih rešenja za probleme koje donose američke sankcije. Prema njenim rečima, EU namerava da održi sadašnji nivo u ekonomskoj saradnji s Iranom, ali i da ga produbi, posebno u domenu nafte i gasa. Ukoliko zemlje EU zaista preduzmu ovaj korak, to će biti udarac Vašingtonu i zbog činjenice da se njegove sankcije i volja ignorišu, i zbog toga što se podriva najvažnija američka poluga –dolar. Distancu u odnosu na dolar kao sredstvo međunarodne trgovine već je u prošlosti usvojilo više značajnih svetskih država (kineski petrojuan i venecuelanski petro, na primer), ali to do sada nije baš bila praksa američkih „partnera“ i „saveznika“. Ukoliko SAD nastave dosadašnjim putem i ukoliko njima bliske zemlje počnu ozbiljnije da im se suprotstavljaju, to bi u konačnici moglo da vodi do gubitka statusa hegemona u globalnoj trgovini stečenog zahvaljujući nametanju dolara kao sredstva plaćanja i potpune irelevantnosti SAD na svetskoj ekonomskoj sceni.

POGLED IZ DUBINE DRŽAVE

Da li se radi o samozavaravanju, ili pokušaju obmane drugih, tek predstavnici američkog establišmenta, odnosno onoga što se sada već dugo naziva dubokom državom, veruju da Evropa ne može da se otrgne iz zagrljaja Ujka Sema. Džejms Kirčik iz Brukings instituta (vrlo uticajnog vašingtonskog „tink-tenka“) u autorskom tekstu za liberalni „Vašington post“ piše da „Evropljani žele da raskinu s Amerikom“, ali da bi „u dubini duše trebalo da znaju da to ne mogu“. Da li ne mogu zbog dubokih, ali sve tanjih veza sa Vašingtonom, ili zbog „ozbiljnih posledica“ koje bi izazvao američki gnev? Prema Kirčikovom objašnjenju, bez savezništva sa SAD, Evropa bi se morala sama suočiti sa „Kinom koja je u usponu, agresivnom Rusijom, nemirnim Bliskim istokom i Severnom Afrikom“. Istina je, međutim, da sve pretnje na koje Kirčik, ali i Vašington upozoravaju Evropu, ili nisu istinska opasnost po Stari kontinent, ili nisu njegov problem. Ni Kina, niti Rusija ne prete Evropi, nego američkoj hegemoniji i upravo Vašington u sukobu sa ove dve sile Evropu stavlja u nezgodan položaj, kao i u direktnu opasnost. Uzmimo, na primer, već pomenute sankcije. Nije tu Rusija primorala EU da radi na svoju štetu, nego SAD. Pretnjom ruskom invazijom na EU (makar u bliskoj budućnosti) potpuno je bespredmetno baviti se. Takođe, govoriti da Kina predstavlja neku vojnu, ili ekonomsku pretnju po EU od koje je SAD mogu zaštiti je blago rečeno glupost, jer se jasno vidi koliko je Vašingtonu stalo do evropskih ekonomskih interesa. Što se Bliskog istoka i Severne Afrike tiče, tek je tu jasno ko je Evropu doveo i dovodi u opasnost. Ne samo da se po evropskim gradovima u vazduh zajedno sa nedužnim građanima ne dižu izdanci ruskih ili kineskih saveznika, pa čak ni Irana, nego sledbenici ideologije koju je svetu podario najbliži američki partner, Saudijska Arabija. A ni reke izbeglica s kojima EU ne zna šta da radi nisu na put poslale politike Rusije, Kine ili Irana, nego nekog drugog.

Izbor pred kojim se Evropa trenutno nalazi nije lak, ali vremenom će, izvesno je, postati sve teži. Možda će Evropa sada doneti sudbonosnu odluku i napraviti izbor između međunarodne diktature koju nudi jedna strana, ili suvereniteta za svaku naciju za koju se zalaže druga. Prava da donosi sopstvene zakone i da zahteva da se korporacije koje deluju njenoj teritoriji povinuju njenim zakonima, ili nečijim tuđim. Kraj zapadnog savezništva bi mogao biti okončan, ali bi zahtevao hrabrost, odlučnost i posvećenost državnom suverenitetu svih evropskih lidera, uključujući i predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana, koji je već dobro zagazio tim putem. Jasno je da svest o tome u Evropi postoji već duže vreme. To je evidentno svaki put kada se izlazi na birališta. Novo je što je sada o tome počelo otvoreno da se govori i u samom vrhu, u eliti. Novo je što sada jedan činovnik kao što je Donald Tusk sme sebi da dozvoli da kaže, misleći na SAD, da bi „neko mogao čak pomisliti: sa ovakvim prijateljima, kome su potrebni neprijatelji?“.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *