Европа пред зидом

Европа пред зидом

31 маја 2018

Пише: Филип Родић

Председник Европског савета Доналд Туск био је неочекивано искрен, отворен и директан када се прошле недеље обратио шефу Европске комисије Жан-Клоду Јункеру: „Рекли сте да је проблем с Ираном, у прошлости, а можда и данас и у будућности, непредвидљивост. Ја мислим да је прави геополитички проблем не када имате непредвидљивог супарника него да је проблем када вам је непредвидљив најближи пријатељ. Ово није шала, ово је суштина нашег данашњег проблема с друге стране Атлантика.“

Доиста, Туск тешко да је могао сажетије и јасније описати ситуацију у којој се ЕУ нашла због неразумне америчке одлуке. Могао је, међутим, да искористи и бољу реч од „непредвидљивости“. Трампов потез је био више него предвидљив. О повлачењу из нуклеарног споразума говорио је и током своје предизборне кампање, а и у бројним приликама од како је ушао у Белу кућу. И Туск је овога сигурно свестан, али као добар дипломата није желео да у односу на свог „партнера“ употреби термине који више одговарају америчкој политици од „непредвидљивости“. Ми немамо овакве стеге, па ћемо рећи да се ради о превртљивости, лицемерству, бесрамности и себичној подлости. Прва три набројана термина односе се на чињеницу да је Вашингтон користећи се (по ко зна који пут) лажним аргументима погазио реч дату потписивањем међународног споразума чије су одредбе беспрекорно поштовали остали потписници (Велика Британија, Француска, Русија, Кина, Немачка и ЕУ). Себична подлост се односи на мотиве за овај чин. Ради се о крајње злокобној жељи да се испуне интереси одређених лобија, пре свега америчког војноиндустријског, израелског и саудијског, који сваки из својих разлога желе уништење Ирана, без обзира на легитимне интересе држава које Вашингтон стално назива „савезницима“, „пријатељима“, „партнерима“, а према којима се у пракси понаша као према презреним вазалима. То су у првом реду државе окупљене у Европској унији.



КОНТИНУИТЕТ НЕПРЕДВИДЉИВОСТИ 

Да није у питању никаква „непредвидљивост“ него да се, напротив, ради о континуитету, говори нам претходни случај када је Европска унија била сатерана у ћошак и мимо својих интереса приморана да због лажних оптужби о руској инвазији на Украјину уведе санкције РФ. Да Вашингтон на своје трансатлантске партнере гледа као на презрене вазале најбоље је демонстрирала бивша помоћница државног секретара Викторија Нуланд својом сада већ фамозном реченицом о сексуалном односу са Европском унијом. Начин рада је потпуно оголио бивши потпредседник САД Џозеф Бајден док је још био на функцији. „Истина је – они (ЕУ) нису желели то да учине, али су их опет америчко вођство и инсистирање председника САД, који је често морао готово да срамоти Европу, натерали да устану и предузму економске мере“, рекао је Бајден октобра 2014. студентима на Харварду. Бајден је прецизирао да је амерички притисак на европске партнере био „снажан“ и да ће се, уколико одбију послушност и не уведу санкције, „суочити са озбиљним последицама“. Сада се поставља питање какве су то „озбиљне последице“ које би одбијање увођења санкција Русији испровоцирало, ако се зна да је ЕУ зарад партнерства са својим прекоокеанским пријатељем према подацима Уједињених нација губила 38,4 милијарде долара годишње. До септембра 2017, када су ови подаци објављени, укупни губитак ЕУ износио је више од стотину милијарди долара. С друге стране, руски губици су више него упола мањи и годишње су износили око 15 милијарди долара. С обзиром на ово, поставља се питање кога је Вашингтон приморавајући ЕУ на санкције желео да казни, Москву, или Брисел.

Дакле, ако се Европској унији ситуација из 2014. понавља 2018, тешко да се може говорити о било каквој „непредвидљивости“. При томе те „непредвидљиве“ методе и понашање не могу се приписати ни неурачунљивом Доналду Трампу који се докопао Беле куће па сада сеје хаос по свету, пошто је по Бајденовом признању то исто радила и администрација уваженог и угледног Барака Обаме, нобеловца за мир који је због свог „дроновања“ широм света добио надимак „Обомба“. Све ово је предвидљиво и тога су савршено свесни и Туск и Јункер, и немачка канцеларка Ангела Меркел, и британска премијерка Тереза Меј, па чак и надувенко из Јелисејске палате који се одазива на Емануел Макрон. Проблем су и даље, међутим, „озбиљне последице“ којим својим европским савезницима прети Вашингтон, али постоје назнаке да би до сада послушни вазал могао да се отргне контроли.

ОДБРАНА ОД ЗАПАДНИХ САВЕЗНИКА 

Како је, извештавајући о самиту ЕУ у Софији, приметила америчка агенција „Блумберг“, „28 европских лидера дошло је у Бугарску како би разматрали начине за продубљивање веза са својим партнерима на истоку, а отишли су припремајући одбрану од савезника на западу“. „Све дубљи јаз у трансатлантским везама био је главни закључак у Софији, где су лидери сложно стали у одбрану међународног система заснованог на поштовању правила и обећали да ће се супротставити Трамповој ’каприциозној насртљивости’“, како је Туск описао понашање америчког председника, наводи „Блумберг“. Агенција је додала и да је Јункер запретио да с Вашингтоном „неће преговарати све док им над главама виси Дамоклов мач“ и додао да је то „ствар достојанства“. Одмах по повратку из Софије у Брисел, европске бирократе почеле су да спроводе директиве својих лидера и прионули на модернизацију и активацију такозваног „закона о блокирању“ усвојеног 1996. године што би требало да спречи било какав утицај санкција које би наметнуле САД на европске компаније. „Као Европска комисија имамо дужност да заштитимо европске компаније. Морамо да делујемо и зато покрећемо процес активирања такозваног ’закона о блокирању’“, поручио је још из Софије Јункер. Овај закон мора да буде допуњен и усвојен у Европском парламенту пре 6. августа, што је дан који ће ући у историју не само као датум када су САД бациле прву атомску бомбу на Хирошиму него када су Ирану увеле најстрожије санкције у историји, како их је најавио Доналд Трамп. ЕУ је последњи пут претила употребом овог закона 1996. када је администрација Била Клинтона попустила и одустала од санкција страним фирмама које улажу на Кубу, у Иран и у Либију.

Поред овога, земље Европске уније намеравају да заобиђу предстојеће америчке санкције избацујући долар из трговине с Ираном. Пошто се америчке антииранске санкције односе на фирме које послују користећи долар, Европска унија планира да будуће куповине иранске нафте плаћа еврима. Ова одлука је, вероватно, један од закључака састанка шефова дипломатије Велике Британије, Француске, Немачке и Ирана на којем је, како је рекла висока представница ЕУ за спољну и безбедносну политику Федерика Могерини, договорено разрађивање практичних решења за проблеме које доносе америчке санкције. Према њеним речима, ЕУ намерава да одржи садашњи ниво у економској сарадњи с Ираном, али и да га продуби, посебно у домену нафте и гаса. Уколико земље ЕУ заиста предузму овај корак, то ће бити ударац Вашингтону и због чињенице да се његове санкције и воља игноришу, и због тога што се подрива најважнија америчка полуга –долар. Дистанцу у односу на долар као средство међународне трговине већ је у прошлости усвојило више значајних светских држава (кинески петројуан и венецуелански петро, на пример), али то до сада није баш била пракса америчких „партнера“ и „савезника“. Уколико САД наставе досадашњим путем и уколико њима блиске земље почну озбиљније да им се супротстављају, то би у коначници могло да води до губитка статуса хегемона у глобалној трговини стеченог захваљујући наметању долара као средства плаћања и потпуне ирелевантности САД на светској економској сцени.

ПОГЛЕД ИЗ ДУБИНЕ ДРЖАВЕ

Да ли се ради о самозаваравању, или покушају обмане других, тек представници америчког естаблишмента, односно онога што се сада већ дуго назива дубоком државом, верују да Европа не може да се отргне из загрљаја Ујка Сема. Џејмс Кирчик из Брукингс института (врло утицајног вашингтонског „тинк-тенка“) у ауторском тексту за либерални „Вашингтон пост“ пише да „Европљани желе да раскину с Америком“, али да би „у дубини душе требало да знају да то не могу“. Да ли не могу због дубоких, али све тањих веза са Вашингтоном, или због „озбиљних последица“ које би изазвао амерички гнев? Према Кирчиковом објашњењу, без савезништва са САД, Европа би се морала сама суочити са „Кином која је у успону, агресивном Русијом, немирним Блиским истоком и Северном Африком“. Истина је, међутим, да све претње на које Кирчик, али и Вашингтон упозоравају Европу, или нису истинска опасност по Стари континент, или нису његов проблем. Ни Кина, нити Русија не прете Европи, него америчкој хегемонији и управо Вашингтон у сукобу са ове две силе Европу ставља у незгодан положај, као и у директну опасност. Узмимо, на пример, већ поменуте санкције. Није ту Русија приморала ЕУ да ради на своју штету, него САД. Претњом руском инвазијом на ЕУ (макар у блиској будућности) потпуно је беспредметно бавити се. Такође, говорити да Кина представља неку војну, или економску претњу по ЕУ од које је САД могу заштити је благо речено глупост, јер се јасно види колико је Вашингтону стало до европских економских интереса. Што се Блиског истока и Северне Африке тиче, тек је ту јасно ко је Европу довео и доводи у опасност. Не само да се по европским градовима у ваздух заједно са недужним грађанима не дижу изданци руских или кинеских савезника, па чак ни Ирана, него следбеници идеологије коју је свету подарио најближи амерички партнер, Саудијска Арабија. А ни реке избеглица с којима ЕУ не зна шта да ради нису на пут послале политике Русије, Кине или Ирана, него неког другог.

Избор пред којим се Европа тренутно налази није лак, али временом ће, извесно је, постати све тежи. Можда ће Европа сада донети судбоносну одлуку и направити избор између међународне диктатуре коју нуди једна страна, или суверенитета за сваку нацију за коју се залаже друга. Права да доноси сопствене законе и да захтева да се корпорације које делују њеној територији повинују њеним законима, или нечијим туђим. Крај западног савезништва би могао бити окончан, али би захтевао храброст, одлучност и посвећеност државном суверенитету свих европских лидера, укључујући и председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана, који је већ добро загазио тим путем. Јасно је да свест о томе у Европи постоји већ дуже време. То је евидентно сваки пут када се излази на биралишта. Ново је што је сада о томе почело отворено да се говори и у самом врху, у елити. Ново је што сада један чиновник као што је Доналд Туск сме себи да дозволи да каже, мислећи на САД, да би „неко могао чак помислити: са оваквим пријатељима, коме су потребни непријатељи?“.

(Печат)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u