Европски 11. септембар

Evropski 11. septembar

26 decembra 2015

Nenad Kecmanovic 5543Piše: Nenad Kecmanović

Neko je odavno rekao: „Nisam pristalica teorija zavere, ali za neke stvari naprosto nema drugog objašnjenja.”

Odmah nakon 11. septembra 2011. i samoubilačkog napada islamskih terorista na dve kule Svetskog trgovinskog centra (STC) i jednog krila Pentagona, u kome je pobijeno oko tri hiljade ljudi, pojavile su se sumnje da je sve režirano. „Da li je moguće da je nebo nad globalnom metropolom bilo slobodno lovište za nekoliko kidnapovanih putničkih aviona?” „Ko bi poverovao da sedište vojne komande jedine supersile nije bilo zaštićeno najsavršenijim sistemima PVO?” „Kako je moguće da tokom 20 minuta uzbune posle prvog i drugog obrušavanja aviona u tornjeve STC, nije presretnut i oboren treći takođe oteti avion koji se primicao Pentagonu?”

Ova i druga nezgodna pitanja često su postavljana nakon katastrofalne nesreće, a francuski novinar Tijeri Meson napisao je knjigu koja otvoreno aludira na Perl Harbor. Da podsetimo, tek nakon Drugog svetskog rata otkriveno je da je flota i posada vojne baze na Pacifiku žrtvovana da bi se javno mnjenje animiralo za ulazak SAD u rat protiv Japana. Da li je i 11. septembar bio konspirativno upriličen da bi se američka javnost mobilisala za antiteroristički rat protiv zemalja „osovine zla”. Na meti su se našli Avganistan, Irak, Libija, Iran itd. Neke od tih zemalja nisu imale veze s terorizmom, ali su imale najveće zalihe nafte i gasa.

U senci ratnih pohoda našle su se ne manje dramatične unutrašnje promene. Navikle da se ratna stradanja i razaranja uvek događaju negde drugde, ali nikad u njihovoj kući, Amere je zahvatila panika, a vlast je spremno ponudila bezbednost na račun slobode. Kolevka moderne demokratije, ljudskih prava i građanskih sloboda usvojila je „Patriotski zakon” kao „novi ustav SAD”. Na stranu to što je do tada neviđena procedura kontrole ulaska stranaca u zemlju započinjala još na polaznim aerodromima po svetu. Kolevka moderne demokratije, ljudskih prava i građanskih sloboda usvojila je „Patriotski zakon”, koji je omogućio orvelovsku kontrolu nad građanima i ukinuo privatnost.


Nezapamćenoj unutrašnjoj kontroli podvrgnuti su američki državljani: njihovi telefonski razgovori, „esemes” i imejl poruke, platne kartice, zdravstveni kartoni. Čak i bibliotečka evidencija o pozajmljenim knjigama postala je mogući indikator potajnih terorističkih namera čitalaca. Da se „bezbednosna zajednica” ne bi opterećivala zakonskim ograničenjima, najsurovija ispitivanja osumnjičenih obavljana su u avionima izvan vazdušnog prostora SAD. A za desetogodišnje istražne robije bez suđenja rezervisan je Gvantanamo van teritorijalnih granica SAD. „Jedanaestog septembra je u Sjedinjenim Državama izvršen državni udar”, rezimirao je general Klark.

Da li se nešto slično upravo dešava u Evropi? Imamo plimu islamskog terorizma i izbeglički cunami sa Bliskog istoka. Uzrok svemu nađen je u Islamskoj državi, koji je markiran kao spoljni neprijatelj. Formirana je čak široka transatlantska vojna koalicija koja žestoko bombarduje, ali pobeda začudo izostaje. Koliko tu tek ima mesta za sumnju i nezgodna pitanja!

„Zar zaista najmoćnija vojna alijansa u istoriji već nekoliko godina ne može da izađe na kraj s primitivnim hordama surovih verskih fanatika?” „Da li iko može da poveruje u samoodrživost Islamske države na bazi pljačkaške privrede, šverca naftom i kupovine naoružanja na crnom tržištu, i to još u ratu sa bar stostruko jačim protivnikom?” A kako tek prihvatiti da su teroristi Al Kaide, bez vrhunske logistike, koja ih je i stvorila u Avganistanu, napravili masakr na više punktova u centru Pariza? Napokon, takođe ostaje zagonetno: „Ko stoji iza milion izbeglica, koje su se odjednom, u organizovanim kolonama, sa dovoljno novca, sa vođama puta i portparolima, prema unapred planiranoj ruti, zaputile u Evropu koja se otimala nadzoru supersile.”

Uprkos početnom optimizmu kancelarke, ispostavilo se da EU nema odgovor na invaziju izbeglica i da većina članica ne može ili neće da prihvati planirane kvote. Najpre je Mađarska opasala granice bodljikavom žicom, ali sada se stežu i austrijske i nemačke, i to se lančano širi prema jugu sve do Grčke i Turske. Višegradska četvorka je odbila da rizikuje nacionalnu bezbednost u ime „evropskih” vrednosti. U Francuskoj napreduju Le Penovi. Sada i u Evropi, baš kao posle 11. septembra u SAD, dolaze na red antiteroristički zakoni za pograničnu, ali i unutrašnju upotrebu. U Starom svetu već viđeno, u Novom: dobrovoljno žrtvovanje slobode za egzistencijalno preču sigurnost. Kada prisluškuju „prvu damu EU”, šta tek čeka ostale? Dominik Mojsi u „Geopolitici emocija” piše da se kultura straha prenosi u Evropu. „Izrael, nažalost, nije jedino mesto gde opsednutost bezbednošću život čini nepodnošljivim.” Američki Savet za međunarodne poslove (CFR) je prvi put među pretnje visokog nivoa uvrstio „politički nestabilnu Evropu”.

Da li je negde u kuloarima EU ili NATO-a, Trilaterali ili Bilderbergu, kod Rokfelera i Rotšilda, ili ko zna gde, već spremljen evropski „Patriotski zakon”, koji će čitav Zapad ograditi u „životinjsku farmu”? Ili će Evropa bar pokušati da vrati oteti suverenitet? A možda je ipak sve samo teorija zavere, bez obzira na to što nema drugog objašnjenja?

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *