Европски 11. септембар

Европски 11. септембар

26 децембра 2015

Nenad Kecmanovic 5543Пише: Ненад Кецмановић

Неко је одавно рекао: „Нисам присталица теорија завере, али за неке ствари напросто нема другог објашњења.”

Одмах након 11. септембра 2011. и самоубилачког напада исламских терориста на две куле Светског трговинског центра (СТЦ) и једног крила Пентагона, у коме је побијено око три хиљаде људи, појавиле су се сумње да је све режирано. „Да ли је могуће да је небо над глобалном метрополом било слободно ловиште за неколико киднапованих путничких авиона?” „Ко би поверовао да седиште војне команде једине суперсиле није било заштићено најсавршенијим системима ПВО?” „Како је могуће да током 20 минута узбуне после првог и другог обрушавања авиона у торњеве СТЦ, није пресретнут и оборен трећи такође отети авион који се примицао Пентагону?”

Ова и друга незгодна питања често су постављана након катастрофалне несреће, а француски новинар Тијери Месон написао је књигу која отворено алудира на Перл Харбор. Да подсетимо, тек након Другог светског рата откривено је да је флота и посада војне базе на Пацифику жртвована да би се јавно мњење анимирало за улазак САД у рат против Јапана. Да ли је и 11. септембар био конспиративно уприличен да би се америчка јавност мобилисала за антитерористички рат против земаља „осовине зла”. На мети су се нашли Авганистан, Ирак, Либија, Иран итд. Неке од тих земаља нису имале везе с тероризмом, али су имале највеће залихе нафте и гаса.

У сенци ратних похода нашле су се не мање драматичне унутрашње промене. Навикле да се ратна страдања и разарања увек догађају негде другде, али никад у њиховој кући, Амере је захватила паника, а власт је спремно понудила безбедност на рачун слободе. Колевка модерне демократије, људских права и грађанских слобода усвојила је „Патриотски закон” као „нови устав САД”. На страну то што је до тада невиђена процедура контроле уласка странаца у земљу започињала још на полазним аеродромима по свету. Колевка модерне демократије, људских права и грађанских слобода усвојила је „Патриотски закон”, који је омогућио орвеловску контролу над грађанима и укинуо приватност.


Незапамћеној унутрашњој контроли подвргнути су амерички држављани: њихови телефонски разговори, „есемес” и имејл поруке, платне картице, здравствени картони. Чак и библиотечка евиденција о позајмљеним књигама постала је могући индикатор потајних терористичких намера читалаца. Да се „безбедносна заједница” не би оптерећивала законским ограничењима, најсуровија испитивања осумњичених обављана су у авионима изван ваздушног простора САД. А за десетогодишње истражне робије без суђења резервисан је Гвантанамо ван територијалних граница САД. „Једанаестог септембра је у Сједињеним Државама извршен државни удар”, резимирао је генерал Кларк.

Да ли се нешто слично управо дешава у Европи? Имамо плиму исламског тероризма и избеглички цунами са Блиског истока. Узрок свему нађен је у Исламској држави, који је маркиран као спољни непријатељ. Формирана је чак широка трансатлантска војна коалиција која жестоко бомбардује, али победа зачудо изостаје. Колико ту тек има места за сумњу и незгодна питања!

„Зар заиста најмоћнија војна алијанса у историји већ неколико година не може да изађе на крај с примитивним хордама сурових верских фанатика?” „Да ли ико може да поверује у самоодрживост Исламске државе на бази пљачкашке привреде, шверца нафтом и куповине наоружања на црном тржишту, и то још у рату са бар стоструко јачим противником?” А како тек прихватити да су терористи Ал Каиде, без врхунске логистике, која их је и створила у Авганистану, направили масакр на више пунктова у центру Париза? Напокон, такође остаје загонетно: „Ко стоји иза милион избеглица, које су се одједном, у организованим колонама, са довољно новца, са вођама пута и портпаролима, према унапред планираној рути, запутиле у Европу која се отимала надзору суперсиле.”

Упркос почетном оптимизму канцеларке, испоставило се да ЕУ нема одговор на инвазију избеглица и да већина чланица не може или неће да прихвати планиране квоте. Најпре је Мађарска опасала границе бодљикавом жицом, али сада се стежу и аустријске и немачке, и то се ланчано шири према југу све до Грчке и Турске. Вишеградска четворка је одбила да ризикује националну безбедност у име „европских” вредности. У Француској напредују Ле Пенови. Сада и у Европи, баш као после 11. септембра у САД, долазе на ред антитерористички закони за пограничну, али и унутрашњу употребу. У Старом свету већ виђено, у Новом: добровољно жртвовање слободе за егзистенцијално пречу сигурност. Када прислушкују „прву даму ЕУ”, шта тек чека остале? Доминик Мојси у „Геополитици емоција” пише да се култура страха преноси у Европу. „Израел, нажалост, није једино место где опседнутост безбедношћу живот чини неподношљивим.” Амерички Савет за међународне послове (ЦФР) је први пут међу претње високог нивоа уврстио „политички нестабилну Европу”.

Да ли је негде у кулоарима ЕУ или НАТО-а, Трилатерали или Билдербергу, код Рокфелера и Ротшилда, или ко зна где, већ спремљен европски „Патриотски закон”, који ће читав Запад оградити у „животињску фарму”? Или ће Европа бар покушати да врати отети суверенитет? А можда је ипак све само теорија завере, без обзира на то што нема другог објашњења?

(Политика)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u