Фактор среће у политици

Faktor sreće u politici

20 jula 2015

Nenad Kecmanovic 5543Piše: Nenad Kecmanović

U politici, kao i u svemu drugom, treba, pored ostalog, imati i sreće, kao Vučić u Potočarima. Ne mislim samo na to što je izvukao živu glavu i ostao nepovređen. U svemu što se prethodno događalo oko Srebrenice on je delovao smušeno. Najpre je rekao da neće tražiti ruski veto na britansku rezoluciju, pa onda da ipak hoće, ali preko Nikolića, iako je Dodik već bio kod Lavrova. Onda je rekao da će ići u Srebrenicu, pa da neće, pa da ne zna hoće li ili neće, pa onda da ipak hoće, ali da ne zna da li će govoriti.

A onda je u Potočarima, nakon uvodnog dela scenarija, u okviru kog ga je predsednik opštine Ćamil Duraković prigodno pozdravio, a predsednica „Majki Srebrenice” vezenim „cvetom Srebrenice” okitila srpskog gosta koji je došao radi poklonjenja, izvinjenja i pomirenja, usledio spontani ispad mržnje i nasilja, sa sve kamenicama i cipelama u glavu premijera.

Posle jedva izbegnutog linča, Vučić je izašao pred novinare. Najpre je, onako usput, primetio da ogradu nije probila razjarena masa nego da je na jednom delu bila namerno ostavljena otvorena, da su neki od nasilnika nosili oko vrata akreditacije organizatora i da mu se domaćin Bakir Izetbegović posle toga nije javio niti odgovorio na dva telefonska poziva. A potom je u svom patetičnom stilu poentirao kako će uprkos svemu bošnjački političari u svakom mestu u Srbiji biti dočekani iskrenom dobrodošlicom.

Posle ove izjave, Vučić je pozdravljen od nacionalpatriota u Srpskoj i Srbiji jer je uz neplanirani lični rizik pokazao da su bošnjačka masa, lideri i policija ti koji mrze srpske susede, a ne obratno. I dobio još srdačnije aplauze od Nataše Kandić i Sonje Biserko zbog samarićanskih reči „ko tebe (isprati) kamenom, ti njega (dočekaj) hlebom” (i solju). Tek kod međunarodne zajednice je izazvao pravo oduševljenje i ne gine mu da bude proglašen za „naj-Evropljanina godine”.

Zvanično Sarajevo bilo je obeznanjeno čitava tri dana, a onda se oglasio akademik, orijentalista i prevodilac Kurana Esad Duraković. „Paradoks je u tome što su svi dovedeni u situaciju da se izvinjavaju Vučiću. Umesto da se on izvini, da prizna genocid, da sagne glavu pred spomenikom, svi se danima utrkuju da se njemu izvinjavaju. Prema tome, ovo što se dogodilo, uveren sam, nadilazi sva očekivanja Vučića, koji apsolutno može da trijumfuje. On ima izvanredan politički kapital i u svetu, jer je ispao žrtva, i u njegovoj domaćoj javnosti, a i ovde niko više ne govori o Srebrenici, nego o Vučiću.”

Kada za nedelju dana, kako je već dogovoreno, u Beograd dođe Bakir Izetbegović, sa neizbežnim izvinjenjem za incident u Srebrenici, stepen bošnjačkog nezadovoljstva biće za oktavu viši. I jao ti ga njemu po povratku u Sarajevo ako ovde ne odalami nešto jako iz porodičnog repertoara: „Bosna će biti mirna kada Srbija bude dovoljno slaba” (Alija), „Bošnjacima su uvek sve nevolje dolazile iz Beograda” (Bakir). Ili bar o srpskoj agresiji na Bosnu, o srpskom genocidu nad bošnjačkim narodom i sl. I tako će pokrenuti novi ciklus „pomirenja na balkanski način”.

Svi „mirotvorci” i „mirolozi” slažu se da simbolična poklonjenja žrtvama, izvinjenja njihovim porodicama, manifestacije želje za pomirenjem i slični gestovi dobre volje državnika i političara malo znače, ali i da je „bolje išta nego ništa”. U slučaju Srebrenice pokazalo se da i od ništa ima gore, to jest da takvi gestovi, kada su isforsirani, mogu da budu kontraproduktivni. Nemački kancelar Vili Brant je samo jednom kleknuo pred nacističkim žrtvama u Aušvicu i ušao u istoriju, a u Srebrenici se za zločin koji je neukusno i porediti sa genocidom to očekuje od svakog srpskog predsednika i premjera bar jednom godišnje. To dovodi do inflacije izvinjenja, poklonjenja postaju ritualna i izlizana. O uzajamnim političkim manipulacijama i onim sa strane i da ne govorimo.

Pošto je britanska (američka i holandska) rezolucija, zaustavljena ruskim vetom, posetu Srebrenici su „otkazali” i Kameron, Obama, Merkelova, Oland, Junker i ostalo visoko društvo koje dolazi samo da pobere uspehe. I sa bivšim predsednikom Klintonom došla je takođe bivša Medlin, a ne perspektivna Hilari. Zato bi trebalo više pažnje posvetiti srebreničkim govorima „američkih izaslanika”. Glavni haški tužilac Bramerc rekao je da je „genocid u Srebrenici više puta dokazan na međunarodnom krivičnom sudu”, a visoki predstavnik Incko da „u Bosni postoji mnogo malih Srebrenica”. Ako tome dodamo reči Angele Merkel u Beogradu da „Srbija treba da pomogne jačanju bosanske države”, onda postaje jasno da je bilo planirano da rezolucija o Srebrenici i međunarodna komemoracija u Potočarima u paketu doprinesu konačnoj stigmatizaciji RS i njenog rukovodstva kako bi se u novembru, povodom 20-godišnjice Dejtonskog sporazuma, svečano pokrenuo „Dejton 2”. Paket nije prošao ni u celini, ni u jednom od dva dela, ali Vašington i Brisel ne odustaju.

Narodna Skupština u Banjaluci je zato krenula u referendumsku odbranu izvornog „Dejtona” i već sutradan izazvala brzu i dramatičnu reakciju zapadnih ambasada u Sarajevu. U agendi za Srbiju, posle „normalizacije odnosa sa Kosovom”, sledi „normalizacija odnosa sa Bosnom”. Vučiću će, pored podrške Rusije, na kojoj je jedino zahvalio Nikolić, biti potrebno još mnogo sreće da izdrži i ovu drugu „normalizaciju”, a da pri tome ostane u normalnim odnosima sa Srpskom i sunarodnicima u njoj.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *