Фигаро, Колашин и Дебаје дел Монтенегро

Figaro, Kolašin i Debaje del Montenegro

28 novembra 2018

Piše: Čedomir Antić

Pitam se, kako li to izgleda? Kakva je to scena kada više ne tako mlad, ni toliko lep, od svemoći i bezobrazluka raspamećen stane pored nekog evropskog dostojanstvenika ili predsednika kakve zapadne države. Nakašlje se, namršti, zatrese prosedom kosom, nagne se nadole pa počne da govori o borbi Rusije i Turske za uticaj na Balkanu. Ako mu je misao na engleskom bar upola jasna kao što je na srpskom… Pa dodajmo tu i simpatičnu govornu manu koju je okolina tako uporno imitirala… Možda uvaženi sagovornici pomisle da je reč o skrivenoj kameri. Neki maštovitiji došli bi i do zaključka da je ponovo počeo Hladni rat. Moguće je da će se upućenijima velikodostojnik malene, ali veličanstvene, jadranske republike učiniti poznat. Videli su ga negde, po stilu im je poznat. Rekli bi da je Eskobar – ali ima koju kilu manje. Ima šarm El Čapa, ali visina mu demantuje taj uvaženi nadimak. Samo će se retki setiti Don Anastasija Samoze Debajea, autoritarnog predsednika hladnoratovske Nikaragve. E, taj mu je mera. I, da vidite, ima onih koji na sve ne reaguju podsmehom ili tugom što je od velike evropske ideje ostala izvesna samo činjenica da Balkan polako postaje Samozina Centralna Amerika. Kad je neko šef jedne države članice UN njegove reči smesta deluju važnije, mudrije, dalekosežnije – kakve god inače bile. I prirodno je da onda ugledni francuski liste Figaro od takvog uzme intervju.



Naš junak, siguran sam da to znate, nije tek neka obična narikača koja će sa stranica stranih novina da optužuje Rusiju i Tursku da žele da vladaju Balkanom i moli EU i SAD da ne dozvole da im kontinentalno jugo-istočno poluostrvo postane „moneta za potkusurivanje“. Molba će inače svakako uticati da ne bude onako kako je u istoriji redovno i bilo. Zna to naš Nikaragua, samo njegov stvarni cilj nije baš tako uzvišen i geostrateški. On samo želi da ostane u džepu u kom se trenutno nalazi. Da bi to postigao mora da bude i razredna tužibaba i lokalna drukara. I Balkan je, priznaje spremno, kriv – Makedonija, Srbija i Bosna i Hercegovina. Crna Gora, svakako nije faktor nestabilnosti. Eto: u Hrvatskoj se 20% stanovništva bunilo zato što je obespravljeno – njih su proterali; u Makedoniji se 25% stanovništva bunilo tražeći veća prava – njima su dali državu na upravu; u Srbiji je za 17% stanovništva malo bila autonomija kakvu nije imala niti jedna nacionalna manjina u Evropi – njima su dali nezavisnost; u Bosni i Hercegovini je 32% stanovništva u ratu odbranilo svoja prava – koja sada svim silama pokušavaju da im oduzmu. Crna Gora nema te probleme – obespravila je bez rata 34% svog stanovništva. Mada, bilo bi dobro kada bi mogla i da iste protera, kao što je to učinila demokratska, saveznička i evropska Hrvatska. I naravno, prešijednik ima rešenje: Makedoniju razlabaviti, Srbiju osakatiti, Bosnu i Hercegovinu pritegnuti. Crna Gora je u redu. Čak, šta više – sve je crnja i gora.

Sećam se pre par godina kako je Đukanovićev predsednik Crne Gore Filip Vujanović, govorio na jednom forumu povodom dvadesetogodišnjice Dejtonskog sporazuma. Sažaljevao je Bosnu i Hercegovinu. Kaže koliko je tamo mnogo nivoa vlasti, kako komplikovana struktura. Nije rekao da bi sve bilo bolje da je zemlja unitarna i centralizovana kao Crna Gora. Stvari su vrlo jednostavne: pogledaj gde su Srbi pa ih obespravi. Ako su negde imali konstitutivnost – oduzmi im, ako su imali nekakvu autonomiju – ukini je, ako su negde, nekada bili u većini proglasi ih genocidnima bez kojih lokalni Sijuksa i Komanči ne bi činili 90%, već 170% stanovništva. U svakom slučaju recept je jasan. Stabilnost ne čine solidne institucije, smenjivost i održivost demokratske vlasti, ona nije istinski privredni rast, niti ravnopravnost svih manjina kakve god one bile, nije ni sigurnost života i imovine. Šta Vas uostalom briga ako su negde nšto veće šanse da Vas dignu u vazduh, pregaze na pešačkom prelazu ili pošalju u Spuž zato to ste popreko pogledali DPS-ovskog sudiju… Ne, ne i ne. To je nebitno. Srbi su nestabilnost. Staljin je govorio „nema čoveka – nema problema“. Ovde imamo posla sa „humanistom i filozofom“, on je problem Balkana sveo na jedan mali narod bez koga se može.

Na stranicama Figaroa još kako-tako i zvuči. Samoza Debaje bio je ovakav i onakav, ali mu ozbiljnost nije nedostajala. U Kolašinu, na neuspešnom pokušaju da obeležavaući godišnjicu jedne komunističke skupštine i osnivanja udurženja boraca, korisnika i potrošača Narodno-oslobodilačkog rata i antifašizma, Đukanović nije mogao da zadrži masku ozbiljnosti. Iako je ova skupština nastala na ideologiji pasijih grobalja, za koje je 1918-ta na Balkanu bila nešto između dečijeg rođendana i baleta, kao što nije imala upravo nikakav legalitet ni legitimitet – prešjednik se sa govornice obrušio na Podgoričku skupštinu. Govori o nekakvoj izdaji. On, koji je odbacio naciju kojoj je tvrdio da Crnogrci istorisjki pripadaju. Partizani i četnici su, ostalom u početku u ustanku bili zajedno protiv, između ostalog, upravo one ideologije koju Đukanovićev režim već dvadeset godina precizno i doslovno sprovodi u Crnoj Gori.

Nekada se pričalo da u Crnoj Gori postoji običaj da kada Vam se neko obrati sa „serdare“, spremno u odgovoru adresirate „vojvodu“. Pod Đukanovićem su propali i ti stari, kurtoazni običaji. On većinu naroda naziva avetima, a moguće mu je odgovoriti samo istinom: „Utvaro centralnoamerička…“.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *