FRANCUSKA NOVINARKA: Zašto priznati Kosovo kad njim rukovode kriminalci i trgovci organima?

FRANCUSKA NOVINARKA: Zašto priznati Kosovo kad njim rukovode kriminalci i trgovci organima?

22 novembra 2014

spomenik-siptarskim-teroristima-1 e3Francuska novinaraka Pruno Antoine, vodi trogodišnju istragu o trgovini organima na KiM. U ekskluzivnom intervjuu za KM Novine, prvi put za medij na srpskom, govori o pripremama, doživljajima i saznanjima do kojih je za to vreme došla.

Svega 5.000 evra je njoj i Moniki Štefanek, sa kojom radi na ovom projektu, bilo je dovoljno da se temeljno posvete istraživanju ovom organizovanom zločinu. Marta 2012. godine ovaj projekat finasijski podržala fondacija za podršku istraživačkog novinarstva Evroske unije kao pobednički na redovnom konkursu.

Riziku da, rasvetljavajući ovakav slučaj, budu javno kompromitovani i pod pritiscima ne izlažu se sudski istražitelji, novinari niti inteligencija u Srbiji pa zašto bi to neko iz EU? Zbog istine?

To je njima bio sasvim dovoljan motiv…

Svoje istraživanje objavljuje na internetu u delovima na nekoliko evropskih jezika što izuzetno puno pomaže širenju istine o događajima na Kosovu i Metohiji u periodu od 1998. Do 2001. i kasnije.

Iz intervjua sa Dikom Martijem saznaje da je istraga koju je on vodio otkrila da je u Albaniji bilo nekoliko centara, improvizovanih klinika, za vađenje organa otetim Srbima.

„Cena bubrega na crnom tržištu? Oko 50.000 evra. Eto kako je UĆK finansirala svoju ratne aktivnosti“ nedvosmislena je Pruno.

Navodeći tvrdnje Dika Martija ona ukazuje evropskoj javnosti na činjenicu da oni, u šiptarskim redovima, koji su vodili crno tržište trgovine organima danas predstavljaju političku elitu.

Vrednost ovog istraživanja na prvom mestu jeste što, ispred svih ostalih pitanja, postavlja ona o pravdi i opravdanosti podrške teroristima, izgradnji „prava“ na prikrivenim surovim zločinima i smislu takvih neljudskih i anticivilizacijskih poteza.

To je ono što stvara procep kroz koji se probija istina. Naše je da unutra gurnemo ruke i snažno razgrnemo tešku zavese ukrštenih ekonomsko – geopolitičkih interesa.

Nakon priče o silovanoj ženi iz Bosne i nepriznavanja ovog zločina, zainteresovala sam se više za događaje na Balkanu. Region je i dalje podeljen i 15 godina kasnije a rane duboko urezane u srca.

Pored svega toga, postoji samo nekoliko izveštaja o dešavanjima ovde“ počinje za KM Novine svoju priču Pruno o tome kako se na prvom mestu zainteresovala za zločine nad kidnapovanim Srbima.

„Niz istraga otvorilo je samo više pitanja nego što je dalo činjenica. Zahvaljujući novinarskoj stipendiji, istraživala sam oko 3 godine optužbu o trgovini ljudskim organima na Kosovu i putovala konstantno na liniji Priština, Beograd, Brisel, Švajcarska da bi saznala više o celom slučaju.

Šta je ono što vam se nije “dopalo” u tome kako su dugi izveštavali o trgovini organima na Kosmetu pa ste hteli da sami istražite?

Nije da mi se baš ništa nije sviđalo u drugim izveštajima. Postoji nekoliko izvora o ovom slučaju i 6 istraga (sudskih i novinarskih) su usledile jedna za drugom tokom prošle decenije. Bila sam ubeđena da početi sve iz početka i pominjanjem svih koraka u prethodnim istragama mogu pokazati kako je teško doći do zaključka u krajnje podeljenoj sredini.

Intervjuisanje mi je bilo krajnje stresno jer nisam znala kome da verujem, ko mi daje tačne informacije, a ko manipuliše. Na kraju, postala sam veoma drska.

Da li je bilo nekih pretnji, da li je neko pokušao da vas spreči da obavite posao do kraja? S kim ste sve sarađivali?

Ne, nikad mi niko nije pretio. Neki od umešanih su jednostavno odbili da razgovaraju sa mnom. U Srbije i KiM nisam nikad imala problem da se sretnem sa ljudima i razgovaram. Dok je u Briselu bilo mnogo teže. Sećam se jednom u Evropskom parlamentu, bila sam u biblioteci pokušavajući da skupim neke beleške, izveštaje, komentare o trgovini ljudskim organima, ali osoba koja tu radi, gledala me je veoma sumnjičavo i posle par minuta mi je rekla da je to ”krajnje osetljiva tema” i da dosijei nisu dostupni (nestali su).

Ali intervjuisala sam mnogo aktera ove priče: novinara, forenzičara, tužilaca, bivših pripadnika KFOR-a, vođa srpskih i albanskih organizacija koji se bave žrtvama u ratu, špijuna, političara…

Kako su izgledale pripreme i koje su najneočekivanije stvari na koje ste naišli tokom priprema i istraživanja?

Zajedno sa poljskom koleginicom, Monikom Štefanek, dobile smo stipendiju za istraživanje EU Fonda za novinarstvo (http://www.journalismfund.eu), organizacije koja snažno podržava istraživačko novinarstvo.

Pripremali smo se tako što smo dosta o tome čitale na internetu na svim mogućim jezicima, istražujući dokumenta, pdf.

Onda smo imali dosta razgovora sa bivšim dopisnicima iz regiona, raznim ljudima i eksperima na ovu temu. Potom smo napravile plan i listu od nekoliko stotina imena ljudi koje treba kontaktirati i mesta koja treba obići.

I onda smo krenuli da ugovaramo susrete, bile smo vrlo iznenađene zbog brzog odgovora od strane g-đe del Ponte i g-dina Martija.

U suštini, s njima je bilo najlakše razgovarati iako su ličnosti visokog profila. Bilo je npr. veoma teško dobiti odgovor od nekih zvaničnih EU političara koji nisu bili spremni da razgovaraju na ovu temu. Bile smo takođe u kontaktu sa nekim čudnim likom sa Kosova koji je znao ”mnogo” o trgovini ljudskim organima i ponašao se kao u filmovima o Džejms Bondu: pričao je veoma brzo i tiho, vadio SIM karticu iz telefona kad bi se sreli , koristio šifre, vozio ogromno vozilo 4h4, pričao o oružju, Avganistanu i obuci specijalnih snaga u Iraku.

Bio je mojih godina (u 30-tim), ali pretpostavljam da je bio agent neke tajne službe američke ili Šika. Bio je veoma dominantan i manipulativan, govoreći da se nikad nije ni prestajalo sa trgovinom ljudskim organima. Obećao nam je neke ekskluzivne intervjue sa ”svedocima” koji se nikad nisu pojavili. On je bio samo jedan od mnogih ”ludaka” koje smo srele.

Ovaj posao ste priveli kraju i do sada ste objavili gotovo sva saznanja do kojih ste došli?

Nisam saznala ”istinu”. Saznala sam da postoji mnogo istina u ovom regionu. S jedne strane, ljudi žele da krenu dalje, da ”oproste ali ne da i zaborave” konflikt kako oni kažu, a sa druge strane, neki su zaglavljeni u tzv. ”sivoj zoni” između prošlosti i budućnosti. Jednostavno ne mogu da žive u sadašnjosti dok ne saznaju šta se desilo njihovim bližnjima.

Užasni ratni zločini koji su se desili tokom konflikta na obe strane, i međunarodna pravda koja je veoma slaba u poređenju sa političkim i ekonomskim interesima.

I 15 godina nakon rata jedina realnost o trgovini ljudskim organima je stotine nestalih osoba čiji ostaci nikada nisu pronađeni. Patnja njihovih bližnjih je vidljiva a čekanje nepodnošljivo.

Kako, po vama, žive Srbe na Kosovu i Metohiji i kakav je odnos EU i političkog dela Zapada prema njima?

Srbi na Kosmetu se osećaju izdano od strane istorije, EU, Srbije, svakoga i razumem da nije lako živeti u enklavi u „državi“ koja nije sasvim međunarodno priznata. Mada i ovom statusu kvo, Srbi na Severu su krenuli dalje, a neki nisu. Ali ja verujem da Zapadni političari imaju odgovornost da uspostave miran dijalog.

Pruno ne odskače od evropskog proseka koji izgrađen iskrivljenim ili potpuno lažnim medijskim izveštajima, misli da je samoproglašenje „nezavisnosti“ na KiM nešto što se može smatrati gotovim poslom. Međutim, tokom ovog istraživanja sretala je i ljude koji stvari posmatraju jednostavno i realno.

Neki međunarodni pravni eksperti kažu da je afera o trgovini ljudskim organima zločin protiv čovečnosti što bi ozbiljno ugrozilo proces priznavanja „nezavisnosti“. Kako priznati bivše vođe gerile optužene za ratne zločine kao politički legitimne. Zašto priznati samo-proklamovanu državu kojom rukovode kriminalci? Koja je odgovornost međunarodne zajednice koja široko podržava pobunjenike iz UĆK? I posebno kako nepristrasno suditi o ratnim zločinima?

O nezavisnosti koja nije potpuno priznata od cele međunarodne zajednice, Kosovo, neka vrsta ”Frankenštajna u međunarodnom pravu” je stvorilo opasan presedan. Da, moguće je prepraviti granice, intervenisati vojno i podržati ovu sumnjivu gerilu, koja kada jednom dođe na vlast, teško je kasnije kontrolisati. Da, moguće je privatizovati uništenu državu, a dekada međunarodnog prisustva može značiti više korupcije nego očvršćavanje bilo kakvog ionako krhkog statusa kvo.

Kako vidite to što je ipak bilo moguće doći do određenih rezultata i otkriti učesnike trgovine organima a niko nije kažnjen niti izveden pred sud ni posle 16 godina od tada?

Mislim da nema političke volje da stvari krenu napred. Tužilac Vilijamson, koji je bio zadužen za specijalnu istragu u EU, objavio je svoj izveštaj prošlog avgusta. Potvrdio je oba izveštaja i del Ponteove i Dika Martija i zaključio ih.

Ali da bi se sudilo, treba uspostaviti specijalni tribunal za Kosovo, koji će započeti sve procese, proveriti podatke i ispitati svedoke. Evropa daje ruku; da li to znači da je tzv. „Kosovo“ spremno da se suoči sa zločinima.

Nisam sigurna u to. A i sa ovim specijalnim tribunalom bilo je 7 istraga u periodu od 16 godina, a dokazi su nestali u međuvremenu. Dobiti mir je teže nego dobiti rat. Ova priča potvrđuje ili odbacuje da će se išta promeniti: slučaj o trgovini organima pokazuje da, uprkos ratnim ožiljcima, Kosovo je veliki jaz čak i u Srbiji.

Dalji razvoj situacije na Kosovu i Metohiji u svetlu jednostranih poteza na uštrb srpske strane i gajenje zabluda šiptarske zajednice kod Pruno, koja prati trenutna dešavanja, izaziva izvesnu zebnju. Kaže da je bila bila sam optimistična kada je čitala da je ostvaren dijalog između Beograda i Prištine 2011. godine, ali potvrđuje da su Srbi sa severa KiM koji se protive izdaji i nametanju nepriznate kvazi-države, u Evropskoj uniji prikazani kao nasilnici.

„Ljudi u svojim 20-tim i 30-im godinama koje sam srela u Prištini i Kosovskoj Mitrovici su spremni da zatvore ratno poglavlje: imaju internet mrežu, obrazovani su, žele da žive u inostranstvu. Možda će smena generacija u politici pomoći da se smiri situacij…“ kaže Pruno.

Ali niko pa ni ona, ne može sa sigurnošću predvideti budućnost ovog dela Srbije. Možda zato što se politička situacija gradi mimo volje, Ustava, međunarodnog prava, uz upotrebu sile i žrtava ali i prikrivanjem strašnih zločina koji su velikim delom učinili da se do ovoga dođe. Ništa od toga ne može predstavljati sigurno tlo i polaznu tačku za nešto dobro u budućnosti.

TAČI

“Tači, tokom i nakon rata, bio je okrovitelj nebrojenih ilegalnih aktivnosti, uključujući trgovinu heroinom i upravljanje tajnim pritvorskim centrima u Albaniji, gde su zatvorenici mučeni, ubijani i gde se trgovalo organima”, piše Dik Marti.

“Od 1999. godine, FBI je optužio američke lidere koji su sa Tačijem imali kriminalnu prošlost.” “Prošlost je prošlost. Treba nam neko za budućnost ” pragmatično je odgovorila američki državni sekretar Medlin Olbrajt , kojoj je bilo potrebno podrška na zemlji za vazdušnu vojnu intervenciju.

U februara 2008. godine, isti Hašim Tači jednostrano je proglasio nezavisnost južne srpske pokrajine, na žalost Beograda.

“Možda… možda je nezavisnost Kosova bilo prebrza, ili je to možda bila greška” pita se Marti. “Danas , samo jednu stvar znam sigurno: postoji tajni dogovor između zvaničnika i svih trenutnih ilegalnih trgovina na Kosmetu bilo drogom, oružjem , prostitucijom, ljudima.”

Da li slučajno ili ne, dok je Marti predstavljao svoje zaključke u Savetu Evrope, još jedna afera pukla je iz kosovske vlade: Klinika Medikus.

RUGOVA

“U početku, niko nije hteo da podrži OVK jer su sve tajne službe zapadna znale da se taj gerilski pokret finansira novcem od ilegalne trgovine oružjem i drogom. Mi smo uvek podržavali  Ibrahima Rugova, dok to nije postalo nemoguće. On nije imao nikakvu vlast u zemlji. Albanci su bili ti koji su ga odbacili.”

SVEDOK

“Trifunović tvrdi da je poznaje jednog od svedoka navedenih u prvom izveštaju UNMIK-a . To jeAlbanac ,“ bivši OVK vozač.  Kada sam tražila da me upozna sa njim, Trifunović se glasno nasmejo. Zatim se pribrao i pretećim glasom upitao “hoćeš da me ubije? Ili da on bude ubijen? Prošlo je dugo vremena od kada smo postali stranci. Evo, ceo svet manipuliše istinom. Srbi trunu u zatvoru, a Albanci ostaju nekažnjeni, zaštićeni od strane Amerikanaca i zapadnih sila.”

KUŠNER

Reakcija njenog zemljaka, Bernara Kušnera, na pitanje novinara Glasa Amerike o njegovoj povezanosti sa trgovinom organima izaziva više nego osnovanu sumnju u istinitost tih podataka.

Puno je i to stavila poseban akcenat u svom izvešavanju. (Kušner je bio prvi šef civilne UN misije na KiM od okupacije 1999. i osnivač “lekara bez granica)

(kmnovine.com -‘Ivan Maksimović)

KOMENTARI



3 komentara

  1. Djuric Milos Trstenik says:

    Kusnera na vesala kad se onako cinicki i pederski smeje na pitanje o trgovini srbskim organima.I jos jednom da ponovim KUSNERA NA VESALA.

  2. Dusan Rmus says:

    PA KRIMINALCI I ZLOCINCI SU GA PRIZNALI, DRAGA PRUNO. DA I NE IMENUJEM TI TO ZNAS KOJI SI

  3. Rade Bukarar says:

    kusner nije lekar bez granica vec lopov svetskih razmera

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *