Frustracije jednog imenovanog i jednog izabranog

Frustracije jednog imenovanog i jednog izabranog

29 aprila 2013

Nenad KecmanovićPiše: Nenad Kecmanović

Dramatična zbivanja tokom protekle nedelje u regionu počela su demonstrativnim odbijanjem Željka Komišića da kao član Predsedništva BiH krene u zvaničnu posetu predsedniku Srbije jer je ovaj nedavno rekao da je „RS jedna od srpskih država“, a nešto ranije i da „BiH kontinuirano propada“. Njegovim protestnim činom bili su jako pogođeni kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Ne zna se samo koga je više nasekirao. Da li Srbiju kao domaćina ili Herceg-Bosance, koje je trebalo da predstavlja? Da li Bakira što je morao sam da zastupa bošnjačke stavove ili Nebojšu što tokom leta Sarajevo – Beograd nije imao trećeg za preferans?

Bakir Izetbegović je u Beogradu nastupio tako državnički odlučno kao da predstavlja celu BiH, a ne samo svoju izbornu bazu u nekoliko kantona sa bošnjačkom većinom. „U BiH ne postoje dve države niti na Balkanu postoje dve srpske države. Tako će i ostati, a jedine dve države koje postoje treba da imaju najbolje moguće odnose“, rekao je Bakir, iliti jedna trećina kolektivnog predsednika BiH. Što se tiče njegove tvrdnje da „u BiH ne postoje dve države“, potpuno je u pravu. Ali, koliko se sećam, i on sam i babo mu Alija, i Haris, i Tihić, i Zlatko i drugi bošnjački političari znali su da protestuju što je „Republika Srpska država u državi“, a to misli i većina njihovog naroda, dok se naši uglavnom pozivaju na entitetske nadležnosti prema izvornom Dejtonu i kao alternativu pominju izdvajanje. Zatim, Bakir je, takođe, u pravu da „na Balkanu ne postoje dve srpske države“, ali nije u pravu kada kaže da će neminovno „tako i ostati“. Ako na Balkanu odnedavno postoje dve albanske države, kako isključiti mogućnost da će nastati i druga srpska, bez obzira na to što Bakiru dve albanske ne smetaju, a srpska mu i jedna smeta. Upravo to i jeste jedna od prepreka da se ostvare, kako kaže, „najbolji mogući odnosi“ između Srbije i BiH.

Izvorna autonomija

Svejedno, sarajevsko „Oslobođenje“ je beogradski sastanak ocenilo kao istorijski, a kada je još predsednik Srbije za bošnjačku TV izjavio da se izvinjava za Srebrenicu i da Srbe iz BiH naziva Bosancima, Bakirovom državničkom trijumfu nije bilo kraja. Ako se, međutim, stavi u odgovarajući kontekst, Nikolićeva izjava dobija sasvim rutinski karakter. Klanjanje srebreničkim žrtvama postalo je regionalni ritual, a izvinjavanje zbog zločina pojedinaca iz svoga naroda stvar balkanskog diplomatskog protokola. Takođe, Srbe iz BiH u Srbiji svi, a ne samo njen predsednik, zovu Bosancima (ili Hercegovcima), ali to nema nacionalno, nego, poput naziva Krajišnik, Šumadinc, Lala i sl, isključivo regionalno značenje. Ovih dana o BiH se oglasio i premijer Srbije procenom da će „posle KiM na tapet međunarodne zajednice doći i RS i da će biti pritisaka da se revidira Dejtonski sporazum“. Bila bi to za Sarajevo prava radosnica da Dačić istom prilikom nije dodao da „Srbija danas ima strateške i državne interese van svoje teritorije i da se to prvenstveno odnosi na BiH, u kojoj živi preko milion Srba“. Bošnjacima tako ostaje da strepe da li to znači da će Srbija, u zamenu za Kosovo, zatražiti priključenje Srpske, ili da će, pošto više nema potrebe da taktizira oko „južne pokrajine“, bar zaleći za vraćanje izvorne autonomije „manjeg entiteta“.

Političko Sarajevo, međutim, jednako greši i kada se oduševljava i kada se brine povodom navedenih izjava najviših rukovodilaca Srbije. Manje ili više, sve su date u kontekstu finiša pregovora sa Briselom i Prištinom, sa namerom da uspostave neke balanse, da vežu pažnju za druge probleme, da otvore alternative, da ojačaju nacionalno samopouzdanje i sl. te nemaju mnogo veze ni sa Sarajevom ni sa posetom Beogradu, koja je, uzgred rečeno, u „Politici“ zabeležena tek na petoj strani. Ono što je najvažnije za BiH događa se u njoj samoj, a ono što je najvažnije za Sarajevo – u Federaciji. Postizborna kriza, koju je još 2010. izazvao Lagumdžija uz podršku Incka i Muna, traje već treću godinu. Hrvati hoće treći entitet, a nude im se promene tek tolike da se „osećaju ravnopravniji“. Bošnjaci misle da imaju pravo na celu BiH, a dominacija u većoj polovini se podrazumeva. Koliko god to bilo nelogično, američka diplomatija, a to će reći i Incko i Sorensen, ali i bošnjački, pa i hrvatski političari, nastojaće da krizu prošire na jedini relativno stabilni deo BiH, a to je RS. I da udare na njenog predsednika zato što već šest godina odbija dalje antiustavno razvlašćivanje entiteta.

Smišljeni incident

Incident koji je onomad smišljeno izazvao ambasador SAD Patrik Mun kada je tokom boravka u Banjaluci zaobišao prvog zvaničnika RS, sa obrazloženjem da ga susreti sa njim frustriraju, samo je prvi korak u tom pravcu. Dodik mu je, u svom stilu, odmah i ravnom merom odgovorio da je „frustracija uzajamna, ali da njihova komunikacija nije privatna i da ih obojicu obavezuju funkcije na koje je jedan izabran, a drugi imenovan“. Povod je, kobajagi, Dodikovo svedočenje na suđenju Radovanu Karadžiću, odnosno njegovo odstupanje od neke ranije neautorizovane izjave, a primedba za nedoslednost je posve komična kada dolazi od amabasadora zemlje koja je najpre osnovala Haški tribunal, a potom sebe izuzela iz njegove nadležnosti. No, posle izvesnih komentara da Munova izjava nije zvaničan stav vlade SAD, direktor odgovorajućeg sektora u Stejt departmanu Džonotan Mur dao joj je i zvaničnu težinu. A iz krugova bliskih Sorensenu stigla je nezvanična informacija da „visoki predstavnik EU“ sprema sankcije protiv nekooperativnih političara u BiH.

Da je demokratski izabrana vlast spremna da brani Republiku Srpsku, pokazao je Nebojša Radmanović. Razumljivo nezapažen kao predstavnik BiH u poseti Beogradu, srpski član zajedničkog predsedništva u Sarajevu podsetio je na „deklaraciju Skupštine RS, u kojoj stoji da će, ukoliko polovina članica UN prizna Kosovo, Srpska krenuti u osamostaljenje“. Naravno, mnogo zavisi i od toga da li će se rukovodstvo Srbije posle Kosova okrenuti sebi (Vojvodini i Sandžaku) ili će se konačno pozvati na svoj međunarodno dodeljeni status garanta Dejtonskog sporazuma?

(Pressrs.ba – Banja Luka)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *