Фундаменталистички свет уместо космополитског века

Фундаменталистички свет уместо космополитског века

16 фебруара 2015

zoran-cirjakovic-3-th 57Пише: Зоран Ћирјаковић

Једно време је 11. септембар, напад милитантних фундаменталиста на симболе америчке моћи, деловао као изузетак, неочекивана препрека на путу до врлог новог космополитског света и вечног неолибералног мира. Пар малих ратова је требало да постави ствари на своје место и врати пробуђену историју у гробницу.

Али, убрзо се показало да није реч о зомбију. Фундаменталистички жар се распламсао широм света, од хиндуистичке Индије и будистичке Бурме до Израела и САД. Пуритански импулси и припадајуће визије будућности освојили су срца многих младих становника сиромашних предграђа западних метропола и великих градова у Трећем свету.

У Ираку и Сирији, на хиљаде Европљана данас ратују за непризнату Исламску државу. Можда највећи културни шок у Каиру представља број младића који у својим таксијима, радњицама или на тезгама, уместо Бијонсе, гангстерског репа или либанског турбо-фолка, слушају ритмично рецитовање куранских стихова.

Исламски фундаменталисти контролишу све већа пространства Африке и Азије – у Малију, Кенији, Нигерији, Пакистану, Јемену, Филипинима, Авганистану… Да је свет демократскији и слободнији били би на власти у многим државама. Западно мешање, војне диктатуре и језива репресија спречавају њихову победу на изборима у Алжиру, Палестини, Египту и нафтом богатим заливским монархијама.

Узроци бујања фундаменталистичких покрета су бројни, али један од најважнијих везан је за незаинтресованост политичких, економских и интелектуалних елита за општу добробит, све израженије занемаривање социјалне сигурности грађана и препуштање виталних јавних служби приватном сектору.

Неолибералне бајке о „једнаким шансама” и „инклузији”, која је остала ограничена на бенигне, политички коректне мањине, прикривају свет у коме има све мање друштвене мобилности навише и све мање људи има приступ добрим школама, квалитетној здравственој заштити или функционалном јавном превозу.

Само неколико стотина метара од посећених споменика исламског Каира крије се тешко појмљив степен људске деградације. Чини се да више нико не односи ђубре у пренасељеним и запуштеним четвртима у којима живе присталице Мохамеда Мурсија, исламисте и првог демократски изабраног председника Египта, који је јула 2013. године свргнут уз подршку Запада и домаћих космополита.

Друштвене елите све мање осећају потребу да служе заједници и учине нешто за оне који немају. Еманципаторски и модернизаторски пројекат, који је и сам био далеко од пожељног и потребног, заменило је нешто много горе и опасније – самоизолација привилегованих сталежа спојена с презиром према губитницима у неолиберализацији света.

Отуђеност елита ослања се на два механизма. На просперитетном Западу, утемељена је на свеприсутном високотехнолошком надзору оних који имају сумњиву боју коже, физиономију или одећу. У сиромашном Трећем свету, богати и средња класа углавном живе у ограђеним енклавама, мање или више ушушкани и све одвојенији од реалности људи који немају много разлога за оптимизам и веру у боље сутра.

У овако подвојеном свету ништа није црно-бело и зато греше сви они који фундаментализам поистовећују с тероризмом или цивилизацијским заостајањем. Свуда где се живот претворио у серију понижења којој се не назире крај, фундаменталистичка визија ће многима деловати као легитиман избор и једини гарант, ако не бољег, онда бар достојанственијег и моралнијег живота.

Веровање да је данас свако сам криви за своју беду или несрећу, да заслужујемо само оно што смо сами успели да приграбимо, наводи многе људе да се још снажније окрену религији, нарочито ако припадају заједницама чије су традиције упорно клеветане и оцрњиване. Чистоћа вере им истовремено служи као утеха и својеврсни амортизер, начин да живот добије смисао који се не своди на пуко преживљавање.

У неолибералном поретку, који најиздашније награђују саможивост и похлепу, религија нуди не само прекопотребан морални компас, већ и адекватну замену за ред који полиција не жели или није у стању да одржава и правду које одавно нема у корумпираним судовима.

Да бисмо разумели привлачност фундаментализма као важне цивилне и цивилизацијске снаге, довољно је упоредити стопе насилног криминала у Египту и Бразилу. У фундаментализму склоном Египту, религија се меша у све сфере живота и условљава сваки лични избор – па и „прелазак на другу страну закона”. У Бразилу, где је одржавање реда препуштено снагама безбедности и где Католичка црква верно служи интересима елита, брутално насиље и криминал део су свакодневице.

У том контексту треба посматрати и чињеницу да чак 22 одсто, углавном јако сиромашних, Бразилаца – четири пута више него пре само три деценије – данас припада црквама „поново рођених” хришћана, које деле веровања америчке фундаменталиста. Уосталом, највеће демонстрације претходних година у Бразилу биле су „Марш за Исуса”, који је на улице Сао Паула извео преко 800.000 грађана.

Истовремено, на Западу се космополитска утопија углавном свела на удобну реалност привилегованих елита, које толеранцију и отвореност мере посетама суши ресторану, бројем геј пријатеља и љубављу према спорим иранским филмовима. При томе, многи суштинске, непомирљиве различитости доживљавају као израз културалне или личне патологије, и верују да сви који не деле њихов систем вредности не заслужују ни поштовање ни било какве обзире.

Иако воле да верују да су неукорењени и слободни од свих националних веза и обавеза, самопроглашене космополите неодољиво личе на типичну, иако прилично расуту нацију. Она има своју религију, секуларизам, и своје фундаменталисте, чија је самоправедност и искључивост оличена у несрећном „Шарлију ебдоу”. Утемељена је на догми да ништа – што је незападно – није свето и слепом веровању да постоје права која се могу одвајати од друштвене одговорности.

Нажалост, ови либерали игноришу постојање мањина које нису либералне, милиона маргинализованих и понижених европских муслимана који не деле визију моралности која им се намеће као „универзална”. Не треба губити из вида ни да „Шарли ебдо” дехуманизујуће слике, које подсећају на карикатуре Јевреја штампане у немачким медијима тридесетих година прошлог века, објављује у традиционално антиисламској Француској, земљи у којој чак и лаицизам има јасно препознатљиву хришћанску арому.

Чињеница да се игнорантско безумље наставља, да је добило подршку политичке елите и милионске читалачке публике, потврђује да су се у „сукоб фундаментализама” – како је Тарик Али назвао глобални рат који је почео 2001. године обрачуном америчких крсташа и талибанских џихадиста – свим срцем укључили и секуларни фундаменталисти.

Али, сви они који широм Европе упорно понављају да су „спремни да бране слободу говора до смрти”, морају бити свесни да жртве које призивају углавном неће бити западне. У Багдаду, Дамаску и Триполију, метрополама унакаженим либералним империјализмом, смрт петнаестак људи, колико су у Паризу убили исламисти, одавно није вест. И пре 11. септембра и данас, због великих западних идеја и још већих илузија, углавном су умирали људи који се сигурно не зову Шарли.

(Политика)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u