Габриел Глид: У земљи среће ништа се не мења

Gabriel Glid: U zemlji sreće ništa se ne menja

2 aprila 2017

kd gabrijel mil andj (1)_620x0

JEDNA od skulptura na nedavnoj beograsdskoj izložbi Gabriela Glida zove se “Početak”, a kako nam njen autor kaže, mogla bi, iz nekog filozofskog razloga, da se nazove i “Kraj”, ili “Manji početak”.

Na početku ili kraju, bitna je, međutim, poruka da je umetnik tu, da traje i radi. Uprkos svemu. U Glidovom slučaju, to je čak “rad na dva razboja”. Preko puta Kalemegdana, u zgradi Fakulteta likovnih umetnosti, na kome predaje vajanje i crtanje, predstavio je nedavno, na “dva ćoška”, paralelne postavke: u Galeriji FLU skulpture (“Početak”), a u Centru za grafiku – digitalne printove.

– Jedan od razloga što su se izložbe odvijale paralelno upravo je blizina izlagačkih prostora – kaže za “Novosti” višestruko nagrađivani umetnik, čija se dela nalaze u MSU, Narodnom muzeju, Muzeju grada Beograda, Muzeju “Cepter”… – Zapravo, u pitanju su dve celine koje se stapaju u jednu, odnosno ciklusi iz istog perioda, iako je skulptura zahtevala nešto više vremena. Oni su povezani, mada ja na tome ne insistiram, jer nisam previše fasciniran novom tehnologijom, vektorskim crtežima koje sam radio na računaru. Odnosno, sve skulpture koje su bile izložene, mogu da budu pretočene u printove, ali i obrnuto, printovi mogu da budu i trodimenzionalni oblici.

* Motiv koji se ponavlja na izložbi “Grafika u zemlji sreće”, šara ćilima, nosi i značenja šira od folklora i naših prostora?

– To je zapravo neko sećanje na logiku gradnje, tkanja tih vertikala i horizontala, na niti potke i osnove. Tako da je sama tehnologija u originalu izrade takvih motiva, dovodila do jasnih geometrijskih oblika. Meni je u ovom radu bila ideja da iz najjednostavnijih geometrijskih slika dolazim do rešenja u skulpturi, što je zahtevan zadatak. Polazna tačka je bila da svaka skulptura ima kao bazu, polaznu osnovu geometrijsku sliku kao što je krug, elipsa, osnova kvadrata sa nekom amplitudom…

* Kada kažete “zemlja sreće”, na šta mislite?

– Na ovu nepromenjenu zemlju u kojoj se rađamo, odrastamo, pokušavamo da radimo, i na kraju nestajemo. To je zemlja sreće – Srbija.

* A koja je to matrica po kojoj funkcioniše ta “zemlja sreće”?

– To je matrica istrajnosti na nepromenljivosti nečega što je trebalo davno već promeniti. Situacija u kojoj smo je prilično jasna, a mi nikako da se pomerimo ka zdravom mišljenju.

* Da li je to možda i pitanje mentaliteta, istorije?

– Uvek postoje jasni interesi: da živimo u vreme robne razmene, to bi možda bio krompir, ali sada i ovde su to novci, nešto što vrti gde burgija neće.

* U situaciji kada novac stvara glavne društvene tokove i mere, koliko je činjenica da je umetnost na margini, paradoksalno spasonosna po slobodu izražavanja?

– Jedina prednost nemanja umetničkog tržišta je to što ste potpuno slobodni da radite šta god želite. Pitanje je, međutim, kako tu produkciju ostvariti, od čega ćete raditi. To je kao da na Sajmu automobila izložite neka superkola, a da ih niko ne kupi. Morate da se zamislite da li je to što radite dovoljno dobro i da li možete da živite od toga. I pored toga što imam uhlebljenje na Fakultetu, mislim da je ovde situacija dramatična. Svi pričamo o smanjenim izdvajanjima za kulturu, ali se ništa ne menja. Besmisleno su to male sume. Da sloboda je tu, ali nje ima i u uređenim sistemima, gde su plaćeni i mišljenje i ideja, a naravno i delo.

* Kako bi mimo izdvajanja iz budžeta država mogla da pomogne konkretno vajarima?

– Rekreiranjem ideje šta je bitno postaviti kao skulpturu u javnom prostoru. Odavno sam govorio, da je prevaziđeno, recimo, istorijske ličnosti predstavljati figurativnom skulpturom, koliko god da cenim figuraciju, jer iz nje uvek nešto novo može da se nauči. Neverovatno je da u Beogradu više nema konkursa za savremenu skulpturu i da u Apatinu postoji više dela naših značajnih savremenih autora.

* Ipak se postavljaju spomenici po Beogradu…

– Učestvovao sam na nekim konkursima na kojima se tražila tenderska dokumentacija kao za uvoz 600 “tojota”. A opet, imate situacije, gde se političkim odlukama, već urađeni spomenici postavljaju na glavnim mestima u gradu. I to trajno ostaje kao merilo ukusa našeg vremena i onih koji odlučuju šta će se postaviti.

* Jesu li umetnici prepušteni sami sebi?

– Ne očekujemo da budemo teret društva, jer ponekad se stiče utisak da se bavimo nepotrebnim poslom. Postoji neka ideja među nama da je neophodno raditi, ali je često to neizvodljivo. Produkcijski više ne možemo da se merimo sa razvijenijim zemljama. Kakva nam je država takvi smo i mi. Teško je nešto postići i sa veoma ozbiljnim radom. Na beogradskoj sceni ima dobrih umetnika, sa mnogo dobrih, proizvedenih dela koja tavore po stanovima, ili podrumima. Ja u svom poslu menjam materijale, a često pomislim i na promenu posla, da mi sledeći projekat bude neka subvencija iz poljoprivrede.

* Kako mlade ljude sa kojima radite ohrabrujete da ostanu u svetu umetnosti?

– Objašnjeno im je šta ih sve čeka, a posao pedagoga je da bude nesebičan, da ono što zna, što više prenese, a da pri tom ne ulazi dublje u poetike. To je prvi korak da ih ne zbunite. Ohrabrenje može da bude jedino dobra energija. Nemamo puno opcija. Struka vajara ima nekoliko zanata u rukama, ali sigurno da svako od njih, upisavši fakultet očekuje da bude umetnik. Odnosno, veliki umetnik. I to je zdrava ambicija, ali je realnost drugačija. Moraju da budu fleksibilni i primaju udarce svakodnevice.

ZNAČAJNI UTICAJI OCA I MAJKE

RADOVI Gabriela Glida, napisao je njegov kolega Zdravko Joksimović u tekstu uz izložbu skulptura, ostavljaju “utisak elegancije i otmenosti”, što im “obezbeđuje jednu posebnu intelektualnu auru”. U njima je stiče se utisak spojio i iskustva umetnosti oba svoja roditelja: tkanja (majke čuvene primenjene umetnice Gordane Glid) i vajanja (oca Nandora Glida, koji je ostavio značajan trag u jugosloveskoj skulpturi). Na pitanje koliko je bilo namere u ovom spajanju, odgovara:

– Nije to bio neki zadatak koji sam sebi odredio. Ćilimi imaju veze sa radom moje majke, naravno skulptura je nešto što me oduvek vezuje sa radom oca. Da su bili obućari možda bih nastavio taj zanat. Često nas određuje taj sklop okolnosti u okviru koga se formiramo kao ličnosti – mesto na kome živimo, ćošak na kome odrastatamo… Čitava ta sredina je sigurno imala uticaja.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *