Гачу у магли гачићи, одзвањају лончарићи

Gaču u magli gačići, odzvanjaju lončarići

8 aprila 2015

Vesna Veizovi 3232Piše: Vesna Veizović

Kao po ugledu na svetske vlade i naš okupatorski režim rešio je da svoju krivicu svali na one koji ne mogu da se brane i načini od njih ono što nikad nisu bili.

Kopilot nemačkog aviona preko noći je postao depresivni ubica i samoubica, čija se biografija iz sekunde u sekundu menjala, te je tako od geja kome je život bio čisto sivilo, postao mentalni bolesnik koga je fantomska verenica napustila. Šta se zapravo desilo i čija je krivica što je život izgubilo 150 osoba nećemo saznati, a iskreno i nije da nas je nešto posebno i briga. Slični pokušaj spinovanja u medijima i svaljivanja krivice na mrtve gledamo već mesec dana u svom dvorištu.

Zamislite jednu grupu dečice predškolskog uzrasta koja je nekim neverovatnim slučajem dobila da upravlja zemljom. Odluke koje bi oni donosili, mali i nezreli, nesvesni odgovornosti sa kojom se nose ali ipak donekle svesni da imaju apsolutnu vlast koju niko ne planira da im otme, jer i druga deca iz ostalih grupa u vrtiću takođe imaju neku korist od situacije, sa tačke gledišta nekog razumnog bile bi u najmanju ruku čudne, ali uporedimo li odluke i imenovanja pojedinih ministara naših vlastodržaca teško da ćemo poverovati da bi odluke dečice bile gore.

Po ugledu na onoga koji ga je većinu života ugnjetavao a čija je mantra bila „u partiji je dovoljan jedan pametan – a to sam ja“, Aleksandar Vučić je osvetnički prema svima koji nisu verovali da on može, primenio ono što će ga srušiti i to bez upotrebe sile, naroda ili nepostojeće opozicije.

Okupljajući oko sebe sam škart od naroda, neobrazovanih, nestručnih ali vrlo poslušnih kadrova, premijer , sem što je od Srbije načinio rasulo u neverovatnom kratkom vremenu i samog sebe je doveo do ivice propasti.

Mediji

Sa jedne strane imamo jedan broj domaćih autora koji danima već pišu o nepoverenju u vlastodržce, na drugoj daleko brojnije režimske medije koji istim tim vlastodržcima kroz ankete i istraživanja pokušavaju da podignu rejting .

Između nas i njih postoji još jedna vrsta piskarala, međutim, kredibilitet njihovih pisanija je upravo u rangu sa celokupnom vlastodržačkom bulumentom.I njihova imena nisu vredna pominjanja, ali se reč ipak prenosi te je ponekad poželjno objasniti svrhu javljanja stranačkih glasnogornika.

Dakle, pored Nikole Selakovića koji se veoma naljutio što su novinari postali znatiželjni, i odlučili bar jednom da odrade svoj posao, našlo se još nekoliko stranačkih vojnika koji su čak i za pisanom reči potegli, iako im ni pisana ni izgovorena ne stoje, da se jave i požale se onima koji ne mogu više očima da ih gledaju, kako novinari pokušavaju da sruše aktuelnu vlast.

Kako nikada posla nisu čista, pa ni optužbe i odbrane koje se provlače kroz medije, tako i u ovom slučaju nema belih ni crnih figura. Šta više, odavno mi igramo šah na sivoj podlozi sa sivim fugarama. Jedan broj nerežimskih medija uporno traži krivce za pad aviona, ne među žrtvama, već među živima. Ali kako se pomene krivica pojedinih ministara ili generala, ničim izazvani pojavljuju se oni pomenuti stranački vojnici koji istragu, objave, naslove i sve vezano za tragični događaj pretvaraju u „plaćenu medijsku hajku koja se vodi protiv premijera“.

Prvo, nijedan domaći medij, sem pojedinih antimejnstrim medija, nije samostalan. U do sada neviđenoj torturi i cenzuri koja se sprovodi nad medijskim prostorom, teško je poverovati da neko od njih pokušava da vodi negativnu kampanju protiv Vučića i okupatorskog režima, svaka vest koja se pojavi na mejnstrim medijima unapred je dogovorena, međutim stranački vojnici na čelu sa svojim šefom uporno tupe kako ih mediji sputavaju, napadaju, pa čak kako je nedavno izjavio Tomislav Nikolić i cenzurišu u slučaju kada su dobre vesti u pitanju. (Iako još uvek nismo otkrili na koje je dobre vesti mislio).

Prebacivanje krivice  ide sa jednog do drugog, a kao centar svih zbivanja stoji premijer. Oko njega se sve vrti. Nakon što je prva krivica pala na ministre Gašića i Lončara, između onih koje su optužili mediji kojima on upravlja i žrtvi – stao je on. Preuzeo na sebe odgovornost, drsko i nedodirljivo svima odgovarajući – i šta sad?

Sedam života je izgubljeno zahvaljujući nestručnim kadrovima, odabranim na funkcije, kojima nisu dorasli, samo zbog svojih poltronskih osobina, željnim medijske pažnje, koja im pri tom ne donosi nikakve poene od naroda, koga odavno ne zanimaju manekeni i lažni spasioci, tako da preuzimanje odgovornosti u ovom slučaju je bilo sasvim ispravno. Ali zar je tu kraj svega? Da li je premijer „sveto slovo“ protiv koga se ne preduzimaju nikakve mere?

Neki su verovatno mislili da to jeste tako.

Ipak buka nikako da se smiri. Kada režimski mediji zaćute, glasnogovornici opšte pravde se jave, porodice, prijatelji, još nekolicina onih časnih vojnika i naravno narod! Tu nastupaju spinovi, nastavlja se dobacivanje lopte sa jednog na drugog sve dok u jednom trenutku od strane režimskih medija ne ispliva sramni i najveći spin – „pijani piloti“.

U ovom vrlo sramnom slučaju iz premijera isplivava staro znanje svoga učitelja: optužio je za tragediju čoveka koji je druge vere i narod će to prihvatiti, velika greška – jer ma koliko se trudili da od Srba u svetu načine šoviniste i genocidan narod, ne postoji veća zajednica multikulturizma sa većom dozom tolerancije nego kod nas. Takođe, Srbija nije Francuska, i Omer Mehić nije neki kopilot anonimac bez porodice kome će se očas posla nafilovati biografija, naprotiv Omer Mehić je bio Srbin, iskusan pilot, omiljen među kolegama, heroj čije podvige Srbi neće zaboraviti. Isto kao što ni Srbi muslimanske veroispovesti ne bi trebalo da zaborave suptilne pokušaje trenutnih vlastodržaca da sve muslimane podvedu pod isto.

Nakon što niko živi nije poverovao u teoriju da je Mehić, kao odgovoran i jedan od najboljih naših pilota,koji uzgred nikada nije pio, na vrlo komplikovan zadatak otišao pijan, stanje se ne smiruje, šta više stvari se komplikuju i na scenu stupa učitelj, zapad i priča o Hagu.

Prestava o tribunalu

Iako je danas Narodno pozorište objavilo da se sa repertoara skidaju pojedine prestave zbog nedostatka novca, to je trenutno najmanji problem, jer mi najveću prestavu svih vremena gledamo uživo, proživljavamo i učestvujemo u njoj. Ipak, ne potpuno volonterski, mi svoje prisustvo u njoj plaćamo i to debelo – svojim vremenom, životom, zdravljem, nemaštinom, živcima, svim onim neprocenjivim što nepovratno gubimo gledajući i verujući.

Nekako baš u sred mnoštva pitanja i nemogućnosti da se stvari kao i običnu sakriju pod tepih, umesto da teme dana budu nove poplave, novac namenjen saniranju poplava i izradi bedema koji je „ispario“, vojnih penzionera, sporazuma koji nas sigurnim koracima vodi u NATO, prosvetara, prevarenih radnika koji štrajkuju tražeći ono što im pripada, potpunom kolapsu države koja se drži na tri staklene noge od kojih su sve tri napukle, režimski mediji dižu galamu oko povratka Šešelja u Hag.

Jasno je da nikome ne odgovara da se piše o užasima koje ova vlast ostavlja za sobom, tako da je skretanje teme na Šešelja bilo naizgled odlična ideja. Ali kako je pompa oko cele priče suviše kratko trajala, veliki vođa odlučuje da podgreje situaciju pa se lično člankom u Politici obraća povodom svega, ne bi li „objasnio“ šta se zapravo desilo. U javnosti se nekoliko dana prenose njegove skaradne nebuloze, gde navodi da se Zapad tobože naljutio jer je godišnjica početka bombardovanja od tog istog Zapada obeležana nepriličnim izjavama.

Prestava bez kraja se nastavlja i kako se pomene pogibija neki novi incident „uznemiri javnost“, odnosno mediji nastavljaju da se bave glupostima, pa umesto značajnih događaja koji se u međuvremenu dešavaju i na Kosmetu i ostalim delovima Srbije, a koji su po običaju pogubni po naš narod, jedan deo javnosti se zabavlja paljenjem hrvatske zastave i „međunarodnim incidentom“ koji je kao posledicu imao i povlačenje hrvatskog ambasadora. Ipak videvši količinu gluposti i zamke u koju je sama upala, predsednica Hrvatske, željna visoke politike povlači svoju odluku i od incidenta ne biva ništa. Šešelj naravno nije uhapšen, kao što bi to bio slučaj sa bilo kojim drugim građaninom Srbije koji bi po nosu dobio u najmanju ruku krivičnu prijavu od nekog od mnoštva posebnih tužilaca (što je donekle greška, jer bi se javnost u tom slučaju zabljavala time, ali da ne dajem ideje, idemo dalje).

Kec iz rukava je izgubljen, jer je interesovanje za povratkom u devedesete i glorifikacija radikalizma propala ideja. Helikopterska nesreća izlazi opet u prvi plan, ali od krivice svi se izmiču. O Šešelju i povratku u Haški tribunal čak ni oni koji su tražili njegov povratak više ne govore…

Izgubljeni kredibilitet

Pre poslednjih i očajničkih mera, gde će nestručni ali poslušni kadrovi biti zamenjeni novim nestručnim ali poslušnim, dešava se nešto pomalo i neočekivano. Oni stranački vojnici koji se javljaju kroz članke u kojima se sve svodi na odbranu lika i dela velikog vođe a suština i pojašnjenje nečeg konkretnog se ne nazire, nisu vredni pomena. Njihove emisije i članke čak ni oni koristoljubivi članovi naprednjaka ne slušaju jer je jasno o kakvom profilu ljudi je reč a da ne govorim o običnom narodu kom je trenutno jedina želja oslobođenje od istih.

Često je dovoljno samo izvor medija pročitati da se na vest gleda sa dozom sumnje, čak i u slučaju kada je vest potpuno tačna. Tu se kriju one zamke sive šahovske table i istovetnih figura, gde istina postaje laž i obratno, a poverenje iščezava…

Međutim očaj velikog vođe nazreo se u poslednjem članku Miroslava Lazanskog. Iako je deo sistema, Lazanski je jedan od retkih koji je uspevao decenijama da ostane svoj. Naravno promicalo mu je što šta toga od onog što bi verovatno preskočio da pomene, ili mu je uskraćivano ono što bi želeo, ali se i pored svih pritisaka održao.

Nakon što je pokazao svoje pravo lice i unovčio svoju višedecenijsku licemernu stranu, javnost, bar ona patriotska je u Drecuna, jednog od dvojice vojnih analitičara kojima je narod verovao, gledala kao nešto potpuno crno. U tim trenucima Lazanskom je još više dignuta cena, posebno jer je kao pandam onome koga su nazivali izdajnikom, odlučno nastavljao kao da se promene u vlasti njega ne tiču.

Posle oštrih kritika nestručnih kadrova, posebno u vojsci i radom svih dosadašnjih ministara, nakon prošlogodišnjih poplava, ugled mu je skočio do neba, ponekad je mogao i debelo da pogreši, nije mu se merilo – jer to je Lazanski. Nije političar, funkcioner, stranački vojnik, samo običan novinar uvek „na granici“ čija reč je upravo zbog tog imala težinu.

Čitajući poslednji njegov članak, ostavlja se utisak da je napisan preko volje. Posebno bespotrebna reč u naslovu „ekskluzivno“ šalje jednu drugačiju poruku od one koju smo očekivali da ćemo naći u potpuno razočaravajućim pasusima, punim optužbi, gneva prema narodu željnog istine. Stavljajući sve čitaoce i novinare u isti koš, gde je jednima bitan naslov a drugima glad prema novim činjenicama tuđe(?) lične tragedije, Lazanski nam je zaista priuštio jednu „ekskluzivu“ gubeći onog sebe kog smo poznavali i neposredno stojeći u vodu stranačkih vojnika.

I tako od poplava, preko snega koji ne pada da pokrije breg nego da svako trag ostavi, do magli i izmaglica što gutaju ili trpaju u žvale ustrašenih pohlepnika svaku vrednost koja im je na dohvat jezika, uz bubnjanje cirkuskih iz predstava talambasa, sa dimom paljevina raznih tkanina, obreli smo se u dubini koncepta „zadimljeni ekran“. Guske u magli gaču…

A orlovi i risovi?

(Vaseljenska)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. zoran says:

    Perfektno

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *