Gavrilo Princip u majici sa logom Peščanika

Gavrilo Princip u majici sa logom Peščanika

3 jula 2014

zoran_cirjakovicPiše: Zoran Ćirjaković

Za medijsku, intelektualnu i naučnu estradu okupljenu pored obala Miljacke, Vidovdan 1914. bio je dan kada je počeo jedan kratak i jako mračan vek. Na pleća mladog Srbina iz Obljaja i grupe beogradskih oficira svaljena su sva najveća evropska zla – da nije bilo Srba ne bi bilo ni Aušvica.

Ali neki ovdašnji autoriteti su istu opasnost prepoznali i u okupljanju „složne braće u Andrićgradu”, kako je drugu subotnju svečanost, u emisiji „Peščanik“, nazvala novinarka Svetlana Lukić. Njena gošća, Dubravka Stojanović, tvrdi da su srpski političari i intelektualci došli na obalu Drine da bi „ponovo pokušali da zaokruže svoj bolesni nacionalni projekat” i „uzeli taj pištolj od Gavrila Principa”.

Ova istoričarka jedna je u nizu domaćih autora koji su prethodnih meseci pokušavali da prikažu Gavrila Principa kao preteču rokera i pankera, buntovnog individualca i anarhistu koji je imao nesreću da se rodi na pogrešnom mestu, među primitivnim Srbima. U mnogobrojnim izjavama i tekstovima, oni nam golobradog atentatora uglavnom predstavljaju kao žrtvu, otpadnika iz miljea u kome caruju (ne)kulturom zatrovane spodobe, ludaci koji egzistiraju na donjoj granici ljudskosti.

Iz ovih kultur-rasističkih interpretacija pozadine Sarajevskog atentata Gavrilo Princip je heroj samo zato što nije „tipičan” zatucani Srbin. Po njima, da se rodio vek kasnije, on bi bio hipster u majici sa logom „Peščanika”, aktivista Inicijative mladih ili podmlatka Helsinškog odbora. Mnogobrojni antinacionalistički autoriteti pokušavaju da dokažu da antievropske snage zla pokušavaju da ukradu i zloupotrebe njihovog dobrog, građanskog Principa.

Ali, svaki ovdašnji nacionalizam, pa i Principov, bio on srpski ili jugoslovenski, proizvod je evropeizacije Balkana. „Uvoz evropske vrste nacionalizma na Balkan zahtevao je da se heterogeni imperijalni prostor, naseljen različitim etničkim i verskim zajednicama, transformiše u homogenu nacionalnu domovinu”, piše Behul Ozkan, ugledni turski istoričar. On podseća i da je „proces evropeizacije Balkana izazvao velike ljudske tragedije u balkanskim društvima”.

Amnezija je jedan od glavnih prerogativa moći. Zato ne čudi da su mnogi zapadni autoriteti, ali i ovdašnji autokolonijalni umovi, skloni da zaborave da je (jedno)nacionalna država dar Zapada ostatku sveta i da nacionalizam nije balkanska ili srpska ideologija.

Važna lekcija moderne istorije Zapadne Evrope jeste to da barjak nacionalizma predstavlja zastavu slobode. Uspešna, mada po pravilu nasilna, izgradnja države jednog naroda leži u temelju prosperiteta i stabilnosti velikih zemalja koje danas čine kičmu Evropske unije. Činjenica da su balkanski državotvorni projekti započinjani sa velikim zakašnjenjem, u prisustvu savremenih medija i kamera, predstavlja glavni razlog zašto mnogima deluju ružnije od ništa manje brutalnog zapadnoevropskog originala.

Uporedo sa borbom za istoriju, prošlog vikenda se razbuktao i rat oko geografije – gde se nalazi Srbija? Proslavu u Višegradu i stavove neistomišljenika o Sarajevskom atentatu Dubravka Stojanović vidi kao „izraz antievropejstva u našoj zajednici”. Ona ih vezuje za strah intelektualne i političke elite od ubrzanja evropskih integracija i, kako ironično zaključuje, „strašne opasnosti da ćemo mi nekom neverovatnom brzinom od deset godina ući u Evropu”.

Dok je istoričarka Margaret Mekmilan Srbiju poistovetila sa satanizovanim Iranom, Biljana Srbljanović je premestila još dalje od Evrope, u Bin Ladenov Avganistan. Ona je u prigodnom komadu izgradila likove koji se savršeno uklapaju u sliku „ćelije terorista-spavača” koju su posle 11. septembra proizveli paranoični zapadni mediji. „Tvoje je sada samo da čekaš da ti se javi kada. Čekaćeš dugo. Izgledaće ti kao vek. Ali ti ipak čekaj”, izgovara alkaidizovani Apis u drami „Mali mi je ovaj grob”.

Ipak, izbacivanje Srbije iz Evrope, njeno „seljenje” sve dalje na oklevetani Orijent, kao i patologizaciju njene kulturalne i istorijske drugosti u odnosu na nametnutu ideju Evrope, treba prvenstveno posmatrati u kontekstu pucanja šavova unutar Evropske unije i neuspeha da bude izgrađena zamena za stare, etničke nacionalizme.

Izgleda da više nije dovoljno da (zapadno)evropske mržnje i njihove tragične posledice budu poslate u prošlost. Da bi „ujedinjena Evropa” mogla da nastavi da deluje održivo i zdravo, njena zla treba nekako da postanu – i ostanu – neevropska.

Stari balkanski bauk je i dalje tu. Dubravka Stojanović poručuje da su odlučivši da odu u Andrićgrad umesto u Sarajevo srpski lideri jasno pokazali da nema nikakvog zaokreta, „da je to ona uvek ista Srbija”, i upozorava – „metak ispaljen tog 28. juna 1914. u Sarajevu još uvek leti”.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *