GDE JE NESTALA OPOZICIJA? – Zašto Zapad više ne plaća opoziciju?

GDE JE NESTALA OPOZICIJA? – Zašto Zapad više ne plaća opoziciju?

20 novembra 2014

oljabeckovicmcbeograd_1412244008_672x0Piše: Danica Popović

Da su sada devedesete, Olja bi postala heroina napaćene Srbije. Da Olja nije – Olja, postala bi vođa opozicije. I nečija marioneta? Nebitno. Samo jedno je ovde bitno – cenzura „Utiska nedelje” ne bi tek tako pala u zaborav. Ovakav povod za rušenje režima, a opozicija – ćuti.

Šta se to sada dešava? Nema više opozicije? Tja, ima je, ali nema para.

Devedesetih je opozicione medije plaćao Zapad. I postigao danas nezamislivu slobodu medija. Sirotinjski raj za novinare: jedna novina te neće odeš u drugu. Jedna televizija te neće pređeš na drugu. Ponekad za manje pare, ali sačuvaš dušu. Ima li drugog leka za autocenzuru, a na planeti Zemlji?

Bio je to čarobni spoj: novinari su imali čvrsta uverenja (da treba srušiti Miloševića), a Zapad je imao pare. I ista uverenja. Opozicija je to nazivala „snažnom međunarodnom podrškom”, a režim je govorioo stranim plaćenicima. Sa ove distance kad gledam, vidim da su i jedni i drugi bili u pravu, barem što se tih etiketa tiče.

A sada se sve promenilo. Želje Zapada sada ispunjava vlada. Kosovo? Izvolite. Unitarna Bosna? Radimo na tome… Pa zašto bi Zapad onda finansirao bilo kakve opozicione medije?

Ne bi to danas ni bilo potrebno, da institucije nisu ostale iste kao u Miloševićevo doba. Ovde i dan-danas čelnici dobijaju uputstva od Gazde i bespogovorno ih sprovode. Gazda je, doduše, u međuvremenu nekoliko puta promenio ime, ali ćud nije. Demokratija? Ha-ha-ha. Dobacili su do poštenog prebrojavanja glasova. Privatna svojina? Može i to, ali samo za odabrane i poslušne…

I onda stvarno nikoga i ne čudi to što privatni vlasnik televizije B 92 ukida svoju najgledaniju emisiju. Cenzura? Naravno. Ne ujeda se ruka koja ti ustupa frekvenciju (to jest, dve frekvencije), valjda je to svakom u Srbiji jasno.

I tako nestade Olja iz medija. Za razliku od devedesetih, nema više ozbiljnog medija koji bi nju zaposlio. Možeš, Olja, da odeš u časopis „Kupusni list”, poručuje vlast, i ne samo vlast, nažalost. Isto poručuje i Goran Milić iz Al Džazire, kaže: „Samo ti, Olja, snimaj, sve će to internet preneti … i pozlatiti.”

Da ne bude zabune nije ovde stvar u Olji. Stvar je u tome da Srbija danas nigde ne može da sazna kolike je neznalice vode. Recimo da, kao nekad, čuje kako Tomislav Nikolić ne zna kako mu se zove smer na kome je magistrirao. Da sada, recimo, od učenog sveta čuje priču o tome kako je nemačka izdavačka kuća De Gruiter u septembru ove godine potvrdila da je članak gradonačelnika Siniše Malog plagijat i povukla ga iz svog časopisa, dok u Srbiji niko nema petlju da to isto uradi s njegovim doktoratom. Niti sa plagiranim doktoratom Aleksandra Nambije Šapića. Niti s plagijatom ministra policije. Nezgodno je to – podsećati javnost da policiju vodi lice kome je dokazana intelektualna krađa. Nakon što je dva puta odbio otvoreni poziv da pred kamerama demantuje plagijat oni ugasiše kamere. Pametno, priznajem.

U tom mraku, svi će zaboraviti trenutak kada je Jorgovanka Tabaković na RTS-u pohvalila „jednog našeg vrlog ekonomskog novinara” koji je, kako je setno naglasila, rekao: „Stabilnost nije sve, ali bez stabilnosti, sve je – ništa.” O tempora, o mores, što bi rekao Žika Obretković! Svako ko je makar prelistao bilo koju ozbiljnu knjigu o ekonomskoj politici zna za Karla Šilera, zapadnonemačkog ministra privrede (1966–1972), koji je ovim rečima objavio da Nemačka nikada više neće voditi inflatornu ekonomsku politiku. Sme li guvernerka to da ne zna? Sme, naravno. Uz dva mala uslova: da sama tu temu ne otvara, i drugo, ako joj već izleti i bruka se otkrije, da tu brljotinu nijedan novinar više ne sme da objavi u udarnom terminu.

Ne znam kako mi sad baš pade na pamet film „W”, koji sigurno nije najbolji film na svetu, ali jeste bitan za one koji razmišljaju o demokratiji, slobodi, ili o Maksu Veberu, idejnom uzoru našeg premijera. Ovde je bitno to da film govori sve najgore o Džordžu (W) Bušu, a prikazan je u vreme dok je ovaj bio predsednik Amerike! I nisu film emitovali u „Kupusnom listu”, niti na „Jutjubu”, nego lepo, kako bog zapoveda širom Amerike i širom sveta. I nije ga režirao bilo ko, nego Oliver Stoun, levičar i ljuti Bušov politički protivnik. Sam Buš o filmu nikada ni reči nije rekao, nikome otkaz nije dao, niti je kome zbog tog filma dlaka s glave falila.

Veberovski potez lečenog alkoholičara Buša mlađeg, koji nije imao potrebu da zove telefonom one s kojima se ne slaže, niti da ukida filmove i emisije koje mu nisu po volji. Da li se Buš uzdržao zato što je bolje od Vučića razumeo Vebera, ili mu institucije nisu dozvolile da reaguje – svejedno. Glasam za institucije.

(Politika)

KOMENTARI



7 komentara

  1. Paštrović says:

    Kakvo je to tupavo pitanje u naslovu? Taksista te odveze na željenu adresu, ti to platiš i daš i bakšiš, a onda bi trebalo da se taksista pita zašto da mu još jedno desetak put ne platiš za tu odvoženu (ODRAĐENU) vožnju!!!! Tako nekako...

  2. Paštrović says:

    Mislim da je ovaj osvrt baš kao rođen za ovu i ovakvu temu, pa... pročitajte, ako 'oćete! ====================================================== http://www.fakti.org/serbian-point/cega-je-upravo-vojislav-seselj-neprihvatljiv-evropristupnoj-srbiji Zbog čega je upravo Vojislav Šešelj neprihvatljiv evropristupnoj Srbiji? 18:05 18.11.2014. OSNOVNI GREH LIDERA RADIKALA JE TO ŠTO JE SRPSKI NACIONALISTA Piše: Miodrag ZARKOVIĆ OTKAKO je Vojislav Šešelj stigao iz Haga, sa svih strana pljušte ocene da se uz njega vratio i određeni obrazac ponašanja koji je u međuvremenu bio nestao. Pokušajmo da utvrdimo šta je to Šešelj „doneo nazad“ u evropristupnu Srbiju. Da li je to neotesanost u javnom izražavanju? Pa, ne baš, pošto neotesanost nije nikuda ni odlazila iz Srbije. Svetislav Basara - pisac po sopstvenom a ambasador po tuđem priznanju - neguje govor koji je često nepristojniji od bilo čega što je Vojislav Šešelj ikada izrekao u otadžbini. Iz bezmalo svakog Basarinog članka štrče polni organi, telesne pogani i porno glagoli. Pri čemu ovaj vrli građanistički mislilac ne objavljuje svoja pisanija u kakvim neprimetnim, skrajnutim izdanjima: taman posla, Basara je redovni kolumnista jednog dnevnog lista i rado viđen gost u mnogim televizijskim emisijama, a njegova otvorena naklonost Borisu Tadiću i Aleksandru Vučiću, predvodnicima prethodnog i sadašnjeg režima, više je nego uzvraćena, takođe javno. Dakle, dok je Vojislav Šešelj 11 i po godina tamnovao u Hagu na pravdi Boga, Svetislav Basara je uz primetno odobravanje ovdašnjih političkih moćnika đubrio srpski javni prostor raznolikim prostaklucima i drugim niskostima, od kojih je najotrovnije koristio protiv onih sa kojima je nekada delio stavove - recimo, protiv Vojislava Koštunice, ili nedavno protiv urednika „Vremena“ Dragoljuba Žarkovića. Kad smo već kod „Vremena“, i oni Basaru za trku imaju: Teofila Pančića, svojevrsnog Gajgerovog brojača za „nikoga i ništa“. Taj kad vam odbrusi da niste dovoljno poznati među nadležnima za utvrđivanje ko je ovde bitan a ko ne, to je gore nego kada vam ugase profil na „Fejsbuku“: kao da nikada niste ni postojali. Još ako vas, kao što često radi onima što mu nisu naročito dopadljivi, časti sa nekoliko kovanica koje je lično osmislio oko narodskih izraza za izmet, bekstvo u udobnu bezimenost nameće se kao jedini spas. Da li je Šešelj možda vratio nekakve nečovečne nastraje na ugrožene i nezaštićene? Neće biti, jer takve nasrtaje niko odavde nije ni proterivao, za šta je, između ostalog, dokaz i sveukupna delatnost počasnog građanina Sarajeva Petra Lukovića. Detinje zanet uređivanjem neprikriveno srbomrzačkog portala „E novine“, Luković ne okleva da se izruga poklanima u Jasenovcu ili kosmetskim stradalnicima, a kamoli živim političarima ili društvenim činiocima koji mu nisu po ukusu. Naravno, Vučić mu je po ukusu, a ni on Vučiću nimalo ne smeta, što se najbolje videlo kada su, neposredno uoči martovskih izbora, zajedno gostovali u „Teškoj reči“ i tokom dva sata siti nahvalili jedan drugog. Vredi podsetiti da je treći gost u toj emisiji bio Nebojša Krstić, još jedan vajni kolumnista jednih dnevnih novina, čija se naglašeno osetljiva priroda već danima zgražava nad svime onim što „Šešelj simbolizuje“, ali zato u dotičnoj „Teškoj reči“ samo što nije seo Lukoviću u krilo kako bi pokazao koliko podržava i odobrava njegov rad. Takođe, valja pomenuti i „Insajder“, emisiju koja je čak dva svoja serijala posvetila klevetanju najugroženijeg stanovništva u savremenoj Evropi, Srbiji odanog sveta sa Kosova i Metohije. Ne navodeći niti jedan ozbiljan ili neoboriv dokaz, Brankica Stanković i njena namgrođena skupinica osudiše te ljude iz četiri severne kosmetske opštine suštinski samo zbog toga što su se drznuli da se u bezakonju koje im je nametnuto snalaze kako znaju i umeju, pri čemu veoma paze - a najčešće i uspevaju - da ne prekrše nijedan zakon Srbije, države kojoj su verni po cenu života. Niko od ljudi i grupa na koje se Šešelj ikada obrušavao nije bio niti približno nezaštićen i napadnut onoliko koliko su to kosmetski Srbi, na koje su se svim sredstvima okomili „Insajder“ i B92. Da li Šešelj vraća etnički motivisani govor mržnje? Čak i kada bi hteo, ne bi to mogao, zato što je takav govor bio vrlo prisutan tokom Šešeljevog odsustva iz Srbije. Neka uđe Sabahudin Dinko Gruhonjić, drznik koji je u mnogo navrata iznosio najteže, rasističke uvrede na račun srpskog naroda - izdvojmo ono kada je, pre četiri i po godine, napisao da razmnožavanje Srba sa Srbima neminovno ishoduje sve kraćim nogama i sve tupljim pogledima. Dok je Šešelj u Hagu svoja osnovna prava morao da brani čak i štrajkom glađu, Srbija je otvorenog srbomrsca Gruhonjića hranila sve bolje i izdašnije, što kroz novosadski univerzitet (gde predaje), što kroz Radio-televiziju Vojvodine (gde savetuje), što kroz nagrade i priznanja dodeljivana mu od strane čak i ministara (Svetozar Čiplić, glavom i bradom), a što kroz vladina tela, do kojih je stigao za Vučićeva mandata (član Komisije za izbor projekata u oblasti javnog informisanja za 2014. godinu za elektronske medije). Pri tom, za proteklih 12 godina nisu etničke uvrede bile ograničene samo na jedva vidljive portale, već su umele da prodru čak i u Skupštinu: prisetimo se „afričkih ljudoždera“ koje je onomad zdušno prepoznavao vazda budni Čedomir Jovanović, predsednik tada parlamentarne Liberalno-demokratske partije. Možda Šešelj uvodi nazad agresiju i nasilje? Opet ne, zato što, zahvaljujući - između ostalih - samopregornom Nenadu Čanku, nasilje nikada nije bilo podalje od glavne društvene pozornice u Srbiji. Dok „spoljnu politiku“ svoje stranke vodi vrlo uravnoteženo, pa je u dobrim odnosima sa Bojanom Pajtićem, ali i Vučića ume da pohvali, a nikada nije daleko ni od Tadića, u kafani je Čanak, videli smo, vrlo kratkog fitilja. Tamo ne preza od toga da šalje svoje batinaše na jednog nenaoružanog čoveka, kao što je posle u stanju da danima laže kako sa tim premlaćivanjem nema nikakve veze. Treba li podsetiti da do dana današnjeg, a prošlo je pune dve godine od tog ispada, ni Nenad Čanak ni njegove gorile još nisu odgovarali za ispoljeno nasilje?! Dakle, zbog čega je onda Šešelj neprihvatljiv evropristupnoj Srbiji? Po merilima onoga što dušebrižnici stavljaju na teret Vojislavu Šešelju, svi napred nabrojani su u najmanju ruku ravni predsedniku Srpske radikalne stranke, a često su i daleko lakši na obaraču od njega. Pa opet, njemu, ni posle nepunih 12 godina koje mu je bespovratno oteo Hag, samozvani zaštitnici javne pristojnosti ne praštaju što je živ. „Vulgarizaciju“ i „radikalizaciju“ političke pozornice pripisuju isključivo Šešelju, iako za vreme njegovog odsustva Srbija nije postala ni snažnija, ni zdravija, ni pristojnija. Naprotiv. Čak ni javno radovanje zbog nečije smrti nije Šešelj izmislio. Jeste on nedavno ponovio da je srećan zbog ubistva Zorana Đinđića, ali toga su se, barem na tlu Srbije, prvi setili mladi jurišnici LDP-a i DS-a, kada su marta 2006. godine na središnjem beogradskom trgu slavili upokojenje Slobodana Miloševića. Doduše, postoje tu i dve veoma važne razlike. Prva, Šešelj nikako nije učestvovao ubistvu Đinđića; LDP i DS su možda i presudno doprineli ubijanju Miloševića, barem tako što su prvaci ovih stranaka odigrali ključnu ulogu u sramnom Miloševićevom isporučenju Haškom tribunalu; zato je ono njihovo likovanje iz 2006. kudikamo zlokobnije nego Šešeljevo današnje. Druga: Đinđić je ubio Vojislava Šešelja. Ne obrnuto, kao što su bestidnici tvrdili toliko puta. Šešelj je iz Haga došao smrtno bolestan. Metastaze na jetri može samo čudom da preživi. Taj čovek je to čudo i zaslužio, posle svega što je izdržao u epskom, istorijskom, neponovljivom trijumfu nad haškom aždajom, ali ako čudo izostane, onda će glavni Šešeljev krvnik biti upravo Đinđić, koji je, prema nikad poreknutom navodu Karle Del Ponte, 17. februara 2003. od nje zatražio da Šešelja „vodi, i ne vraća ga“. Ako ni zbog čega drugog, a ono barem zbog te rečenice, teško je pristojnom čoveku da u večnom sukobu Đinđića i Šešelja bude na strani ovog prvog. Sve u svemu, osnovni greh Vojislava Šešelja nikada nije bio prostakluk, ili nasilje. Za svaku prostu ili nasilnu stvar koju je uradio, on je višestruko vratio Srbiji hrabrim, požrtvovanim i čestitim potezima, čak i pre Haga; nasuprot tome, nijedan od gore nabrojanih prostaka i nasilnika ne može se pohvaliti nikakvim iskupljenjem, a ipak, oni ne samo da nisu prokazani, nego su još i uvaženi pripadnici samozvane „elite“. Ne, osnovni greh Vojislava Šešelja je to što je srpski nacionalista. I to je tačka koja me je uvek spajala sa njim. Mogao sam da se ne slažem s njim po ovom ili onom pitanju, ali je ono jedino zaista bitno, srpski nacionalizam - pa ako treba i neumereni, a u ratnim uslovima je valjda samo takav i moguć - uvek bio nešto po čemu smo na istoj strani. Kao što sam sa ovima, koji danas sikću na njega, mogao da se složim po milion drugih stavki, ali ih nikada nisam smatrao sebi bliskima upravo zbog toga što smo se na temi srpskog nacionalizma obavezno razilazili. Zato mi je Šešelj, kad vidim koliko ih je uznemirio, samo još miliji. Vojislave, dobrodošao nazad u Srbiju!

  3. Den says:

    Zato jer je opozicija postala pozicija... i nema potrebe da se stvara opozicija.

  4. nevolemlaž says:

    Bez obzira što je u "odbranu" Šešelja izneto dosta toga tačno a što se Haga tiče,neznam zašto se neki ljudi i dalje pale na ideologiju i retoriku iz 90-tih koju je ovaj narod skupo platio.

  5. Zapadnjak says:

    Ko sa đavolom tikve sadi o glavu mu se olupaju,no dobro,istina je da vi gđo Olja nikada i niste bili nešto popularni,vi ste samo odrađivali prljav posao za prljave novce koje su vam davali prljavi ljudi.Zbog novca ste zaboravili i svoje poreklo i svoje roditelje i svoju zemlju,godinama ste u tom nazovi talk showu prljali sve što je jednom običnom malom građaninu sveto,njegov duševni mir.Ja znam vaš odgovor da postoji daljinski za promenu kanala na TV-u,ali,ako vam se ponekad javi neko ne tako "pametan"kao pajtić ili pančić ili kandić,pa ga ismejete i onako ponižavajuće prekinete vezu,a možda je čovek samo hteo da vam saopšti da je gladan,da mu je zima,da je bolestan,vas to nije diralo, momci u žutim dresovima s vama kao maserkom javnog mnjenja nisu nikada bili ugroženi ni po jednoj ovoj tački,prljavog noca bilo je dovoljno za sve,za sve vas.Da budem đubre?biću,tako vam i treba,gospođo Olja!

  6. Sale says:

    Ko su prave patriote u Srbiji?.......http://zlj13051967.wordpress.com/2014/11/20/ko-su-prave-patriote-u-srbiji/

  7. Paštrović says:

    nevolemlaž... je očigledno vojvođansko separatističko govance. To što general-pukovnik, dakle najviša instanca u činovima bivše JNA puca u SVOJU vojsku, armiju, u svoju državu, zahvaljujući kojoj je i nakačio te generalske činove, to je po tebi sasvim u redu. Kad god mi se ukaže prilika, ja ovim antisrbima zvanim Kanađani, kad počnemo temu o ratu u Jugoslaviji, uvijek navedem ovaj primjer: recimo da sad vaš general Luis Mekenzi, ili koji drugo, okrene jednu od kanadskih provincija protiv Kanade, naoruža sve koji mogu da nose pušku, i naredi da ubijaju redovnu kanadsku vojsku, kako biste se vi ponašali u takvoj situaciji? Da li biste podržali tog generala, ili biste podržali svoju vojsku i svoju državu. Svi se ućute kao PICKE. Nemaju odgovor na to moje pitanje. Riječ je o generalu državne armije, ne o nacionalnom političaru. E, nastavim ja, takvom generalu, pa predsjedniku vi, gospodo, priznajete da je sve to što je uradio bilo dobro. Priznali ste i njega i njegovu državu Hrvatsku. A Miloševića pljujete što je pokušao da spasi tu državu od raspada, jer on je, na srbsku nesreću, volio Jugoslaviju. A kad naletim na baš zadrtog mrzitelja Srba, onda kažem: eto, od srca vam želim i vašeg kanadskog Franju Tuđmana.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *