GDE JE NESTALA OPOZICIJA? – Zašto Zapad više ne plaća opoziciju?

GDE JE NESTALA OPOZICIJA? – Zašto Zapad više ne plaća opoziciju?

20 новембра 2014

oljabeckovicmcbeograd_1412244008_672x0Piše: Danica Popović

Da su sada devedesete, Olja bi postala heroina napaćene Srbije. Da Olja nije – Olja, postala bi vođa opozicije. I nečija marioneta? Nebitno. Samo jedno je ovde bitno – cenzura „Utiska nedelje” ne bi tek tako pala u zaborav. Ovakav povod za rušenje režima, a opozicija – ćuti.

Šta se to sada dešava? Nema više opozicije? Tja, ima je, ali nema para.

Devedesetih je opozicione medije plaćao Zapad. I postigao danas nezamislivu slobodu medija. Sirotinjski raj za novinare: jedna novina te neće odeš u drugu. Jedna televizija te neće pređeš na drugu. Ponekad za manje pare, ali sačuvaš dušu. Ima li drugog leka za autocenzuru, a na planeti Zemlji?

Bio je to čarobni spoj: novinari su imali čvrsta uverenja (da treba srušiti Miloševića), a Zapad je imao pare. I ista uverenja. Opozicija je to nazivala „snažnom međunarodnom podrškom”, a režim je govorioo stranim plaćenicima. Sa ove distance kad gledam, vidim da su i jedni i drugi bili u pravu, barem što se tih etiketa tiče.

A sada se sve promenilo. Želje Zapada sada ispunjava vlada. Kosovo? Izvolite. Unitarna Bosna? Radimo na tome… Pa zašto bi Zapad onda finansirao bilo kakve opozicione medije?

Ne bi to danas ni bilo potrebno, da institucije nisu ostale iste kao u Miloševićevo doba. Ovde i dan-danas čelnici dobijaju uputstva od Gazde i bespogovorno ih sprovode. Gazda je, doduše, u međuvremenu nekoliko puta promenio ime, ali ćud nije. Demokratija? Ha-ha-ha. Dobacili su do poštenog prebrojavanja glasova. Privatna svojina? Može i to, ali samo za odabrane i poslušne…

I onda stvarno nikoga i ne čudi to što privatni vlasnik televizije B 92 ukida svoju najgledaniju emisiju. Cenzura? Naravno. Ne ujeda se ruka koja ti ustupa frekvenciju (to jest, dve frekvencije), valjda je to svakom u Srbiji jasno.

I tako nestade Olja iz medija. Za razliku od devedesetih, nema više ozbiljnog medija koji bi nju zaposlio. Možeš, Olja, da odeš u časopis „Kupusni list”, poručuje vlast, i ne samo vlast, nažalost. Isto poručuje i Goran Milić iz Al Džazire, kaže: „Samo ti, Olja, snimaj, sve će to internet preneti … i pozlatiti.”

Da ne bude zabune nije ovde stvar u Olji. Stvar je u tome da Srbija danas nigde ne može da sazna kolike je neznalice vode. Recimo da, kao nekad, čuje kako Tomislav Nikolić ne zna kako mu se zove smer na kome je magistrirao. Da sada, recimo, od učenog sveta čuje priču o tome kako je nemačka izdavačka kuća De Gruiter u septembru ove godine potvrdila da je članak gradonačelnika Siniše Malog plagijat i povukla ga iz svog časopisa, dok u Srbiji niko nema petlju da to isto uradi s njegovim doktoratom. Niti sa plagiranim doktoratom Aleksandra Nambije Šapića. Niti s plagijatom ministra policije. Nezgodno je to – podsećati javnost da policiju vodi lice kome je dokazana intelektualna krađa. Nakon što je dva puta odbio otvoreni poziv da pred kamerama demantuje plagijat oni ugasiše kamere. Pametno, priznajem.

U tom mraku, svi će zaboraviti trenutak kada je Jorgovanka Tabaković na RTS-u pohvalila „jednog našeg vrlog ekonomskog novinara” koji je, kako je setno naglasila, rekao: „Stabilnost nije sve, ali bez stabilnosti, sve je – ništa.” O tempora, o mores, što bi rekao Žika Obretković! Svako ko je makar prelistao bilo koju ozbiljnu knjigu o ekonomskoj politici zna za Karla Šilera, zapadnonemačkog ministra privrede (1966–1972), koji je ovim rečima objavio da Nemačka nikada više neće voditi inflatornu ekonomsku politiku. Sme li guvernerka to da ne zna? Sme, naravno. Uz dva mala uslova: da sama tu temu ne otvara, i drugo, ako joj već izleti i bruka se otkrije, da tu brljotinu nijedan novinar više ne sme da objavi u udarnom terminu.

Ne znam kako mi sad baš pade na pamet film „W”, koji sigurno nije najbolji film na svetu, ali jeste bitan za one koji razmišljaju o demokratiji, slobodi, ili o Maksu Veberu, idejnom uzoru našeg premijera. Ovde je bitno to da film govori sve najgore o Džordžu (W) Bušu, a prikazan je u vreme dok je ovaj bio predsednik Amerike! I nisu film emitovali u „Kupusnom listu”, niti na „Jutjubu”, nego lepo, kako bog zapoveda širom Amerike i širom sveta. I nije ga režirao bilo ko, nego Oliver Stoun, levičar i ljuti Bušov politički protivnik. Sam Buš o filmu nikada ni reči nije rekao, nikome otkaz nije dao, niti je kome zbog tog filma dlaka s glave falila.

Veberovski potez lečenog alkoholičara Buša mlađeg, koji nije imao potrebu da zove telefonom one s kojima se ne slaže, niti da ukida filmove i emisije koje mu nisu po volji. Da li se Buš uzdržao zato što je bolje od Vučića razumeo Vebera, ili mu institucije nisu dozvolile da reaguje – svejedno. Glasam za institucije.

(Politika)

KOMENTARI



7 коментара

  1. Paštrović says:

    Kakvo je to tupavo pitanje u naslovu? Taksista te odveze na željenu adresu, ti to platiš i daš i bakšiš, a onda bi trebalo da se taksista pita zašto da mu još jedno desetak put ne platiš za tu odvoženu (ODRAĐENU) vožnju!!!! Tako nekako...

  2. Paštrović says:

    Mislim da je ovaj osvrt baš kao rođen za ovu i ovakvu temu, pa... pročitajte, ako 'oćete! ====================================================== http://www.fakti.org/serbian-point/cega-je-upravo-vojislav-seselj-neprihvatljiv-evropristupnoj-srbiji Због чега је управо Војислав Шешељ неприхватљив европриступној Србији? 18:05 18.11.2014. ОСНОВНИ ГРЕХ ЛИДЕРА РАДИКАЛА ЈЕ ТО ШТО ЈЕ СРПСКИ НАЦИОНАЛИСТА Пише: Миодраг ЗАРКОВИЋ ОТКАКО је Војислав Шешељ стигао из Хага, са свих страна пљуште оцене да се уз њега вратио и одређени образац понашања који је у међувремену био нестао. Покушајмо да утврдимо шта је то Шешељ „донео назад“ у европриступну Србију. Да ли је то неотесаност у јавном изражавању? Па, не баш, пошто неотесаност није никуда ни одлазила из Србије. Светислав Басара - писац по сопственом а амбасадор по туђем признању - негује говор који је често непристојнији од било чега што је Војислав Шешељ икада изрекао у отаџбини. Из безмало сваког Басариног чланка штрче полни органи, телесне погани и порно глаголи. При чему овај врли грађанистички мислилац не објављује своја писанија у каквим неприметним, скрајнутим издањима: таман посла, Басара је редовни колумниста једног дневног листа и радо виђен гост у многим телевизијским емисијама, а његова отворена наклоност Борису Тадићу и Александру Вучићу, предводницима претходног и садашњег режима, више је него узвраћена, такође јавно. Дакле, док је Војислав Шешељ 11 и по година тамновао у Хагу на правди Бога, Светислав Басара је уз приметно одобравање овдашњих политичких моћника ђубрио српски јавни простор разноликим простаклуцима и другим нискостима, од којих је најотровније користио против оних са којима је некада делио ставове - рецимо, против Војислава Коштунице, или недавно против уредника „Времена“ Драгољуба Жарковића. Кад смо већ код „Времена“, и они Басару за трку имају: Теофила Панчића, својеврсног Гајгеровог бројача за „никога и ништа“. Тај кад вам одбруси да нисте довољно познати међу надлежнима за утврђивање ко је овде битан а ко не, то је горе него када вам угасе профил на „Фејсбуку“: као да никада нисте ни постојали. Још ако вас, као што често ради онима што му нису нарочито допадљиви, части са неколико кованица које је лично осмислио око народских израза за измет, бекство у удобну безименост намеће се као једини спас. Да ли је Шешељ можда вратио некакве нечовечне настраје на угрожене и незаштићене? Неће бити, јер такве насртаје нико одавде није ни протеривао, за шта је, између осталог, доказ и свеукупна делатност почасног грађанина Сарајева Петра Луковића. Детиње занет уређивањем неприкривено србомрзачког портала „Е новине“, Луковић не оклева да се изруга покланима у Јасеновцу или косметским страдалницима, а камоли живим политичарима или друштвеним чиниоцима који му нису по укусу. Наравно, Вучић му је по укусу, а ни он Вучићу нимало не смета, што се најбоље видело када су, непосредно уочи мартовских избора, заједно гостовали у „Тешкој речи“ и током два сата сити нахвалили један другог. Вреди подсетити да је трећи гост у тој емисији био Небојша Крстић, још један вајни колумниста једних дневних новина, чија се наглашено осетљива природа већ данима згражава над свиме оним што „Шешељ симболизује“, али зато у дотичној „Тешкој речи“ само што није сео Луковићу у крило како би показао колико подржава и одобрава његов рад. Такође, ваља поменути и „Инсајдер“, емисију која је чак два своја серијала посветила клеветању најугроженијег становништва у савременој Европи, Србији оданог света са Косова и Метохије. Не наводећи нити један озбиљан или необорив доказ, Бранкица Станковић и њена намгрођена скупиница осудише те људе из четири северне косметске општине суштински само због тога што су се дрзнули да се у безакоњу које им је наметнуто сналазе како знају и умеју, при чему веома пазе - а најчешће и успевају - да не прекрше ниједан закон Србије, државе којој су верни по цену живота. Нико од људи и група на које се Шешељ икада обрушавао није био нити приближно незаштићен и нападнут онолико колико су то косметски Срби, на које су се свим средствима окомили „Инсајдер“ и Б92. Да ли Шешељ враћа етнички мотивисани говор мржње? Чак и када би хтео, не би то могао, зато што је такав говор био врло присутан током Шешељевог одсуства из Србије. Нека уђе Сабахудин Динко Грухоњић, дрзник који је у много наврата износио најтеже, расистичке увреде на рачун српског народа - издвојмо оно када је, пре четири и по године, написао да размножавање Срба са Србима неминовно исходује све краћим ногама и све тупљим погледима. Док је Шешељ у Хагу своја основна права морао да брани чак и штрајком глађу, Србија је отвореног србомрсца Грухоњића хранила све боље и издашније, што кроз новосадски универзитет (где предаје), што кроз Радио-телевизију Војводине (где саветује), што кроз награде и признања додељивана му од стране чак и министара (Светозар Чиплић, главом и брадом), а што кроз владина тела, до којих је стигао за Вучићева мандата (члан Комисије за избор пројеката у области јавног информисања за 2014. годину за електронске медије). При том, за протеклих 12 година нису етничке увреде биле ограничене само на једва видљиве портале, већ су умеле да продру чак и у Скупштину: присетимо се „афричких људождера“ које је ономад здушно препознавао вазда будни Чедомир Јовановић, председник тада парламентарне Либерално-демократске партије. Можда Шешељ уводи назад агресију и насиље? Опет не, зато што, захваљујући - између осталих - самопрегорном Ненаду Чанку, насиље никада није било подаље од главне друштвене позорнице у Србији. Док „спољну политику“ своје странке води врло уравнотежено, па је у добрим односима са Бојаном Пајтићем, али и Вучића уме да похвали, а никада није далеко ни од Тадића, у кафани је Чанак, видели смо, врло кратког фитиља. Тамо не преза од тога да шаље своје батинаше на једног ненаоружаног човека, као што је после у стању да данима лаже како са тим премлаћивањем нема никакве везе. Треба ли подсетити да до дана данашњег, а прошло је пуне две године од тог испада, ни Ненад Чанак ни његове гориле још нису одговарали за испољено насиље?! Дакле, због чега је онда Шешељ неприхватљив европриступној Србији? По мерилима онога што душебрижници стављају на терет Војиславу Шешељу, сви напред набројани су у најмању руку равни председнику Српске радикалне странке, а често су и далеко лакши на обарачу од њега. Па опет, њему, ни после непуних 12 година које му је бесповратно отео Хаг, самозвани заштитници јавне пристојности не праштају што је жив. „Вулгаризацију“ и „радикализацију“ политичке позорнице приписују искључиво Шешељу, иако за време његовог одсуства Србија није постала ни снажнија, ни здравија, ни пристојнија. Напротив. Чак ни јавно радовање због нечије смрти није Шешељ измислио. Јесте он недавно поновио да је срећан због убиства Зорана Ђинђића, али тога су се, барем на тлу Србије, први сетили млади јуришници ЛДП-а и ДС-а, када су марта 2006. године на средишњем београдском тргу славили упокојење Слободана Милошевића. Додуше, постоје ту и две веома важне разлике. Прва, Шешељ никако није учествовао убиству Ђинђића; ЛДП и ДС су можда и пресудно допринели убијању Милошевића, барем тако што су прваци ових странака одиграли кључну улогу у срамном Милошевићевом испоручењу Хашком трибуналу; зато је оно њихово ликовање из 2006. кудикамо злокобније него Шешељево данашње. Друга: Ђинђић је убио Војислава Шешеља. Не обрнуто, као што су бестидници тврдили толико пута. Шешељ је из Хага дошао смртно болестан. Метастазе на јетри може само чудом да преживи. Тај човек је то чудо и заслужио, после свега што је издржао у епском, историјском, непоновљивом тријумфу над хашком аждајом, али ако чудо изостане, онда ће главни Шешељев крвник бити управо Ђинђић, који је, према никад порекнутом наводу Карле Дел Понте, 17. фебруара 2003. од ње затражио да Шешеља „води, и не враћа га“. Ако ни због чега другог, а оно барем због те реченице, тешко је пристојном човеку да у вечном сукобу Ђинђића и Шешеља буде на страни овог првог. Све у свему, основни грех Војислава Шешеља никада није био простаклук, или насиље. За сваку просту или насилну ствар коју је урадио, он је вишеструко вратио Србији храбрим, пожртвованим и честитим потезима, чак и пре Хага; насупрот томе, ниједан од горе набројаних простака и насилника не може се похвалити никаквим искупљењем, а ипак, они не само да нису проказани, него су још и уважени припадници самозване „елите“. Не, основни грех Војислава Шешеља је то што је српски националиста. И то је тачка која ме је увек спајала са њим. Могао сам да се не слажем с њим по овом или оном питању, али је оно једино заиста битно, српски национализам - па ако треба и неумерени, а у ратним условима је ваљда само такав и могућ - увек био нешто по чему смо на истој страни. Као што сам са овима, који данас сикћу на њега, могао да се сложим по милион других ставки, али их никада нисам сматрао себи блискима управо због тога што смо се на теми српског национализма обавезно разилазили. Зато ми је Шешељ, кад видим колико их је узнемирио, само још милији. Војиславе, добродошао назад у Србију!

  3. Den says:

    Zato jer je opozicija postala pozicija... i nema potrebe da se stvara opozicija.

  4. nevolemlaž says:

    Bez obzira što je u "odbranu" Šešelja izneto dosta toga tačno a što se Haga tiče,neznam zašto se neki ljudi i dalje pale na ideologiju i retoriku iz 90-tih koju je ovaj narod skupo platio.

  5. Zapadnjak says:

    Ko sa đavolom tikve sadi o glavu mu se olupaju,no dobro,istina je da vi gđo Olja nikada i niste bili nešto popularni,vi ste samo odrađivali prljav posao za prljave novce koje su vam davali prljavi ljudi.Zbog novca ste zaboravili i svoje poreklo i svoje roditelje i svoju zemlju,godinama ste u tom nazovi talk showu prljali sve što je jednom običnom malom građaninu sveto,njegov duševni mir.Ja znam vaš odgovor da postoji daljinski za promenu kanala na TV-u,ali,ako vam se ponekad javi neko ne tako "pametan"kao pajtić ili pančić ili kandić,pa ga ismejete i onako ponižavajuće prekinete vezu,a možda je čovek samo hteo da vam saopšti da je gladan,da mu je zima,da je bolestan,vas to nije diralo, momci u žutim dresovima s vama kao maserkom javnog mnjenja nisu nikada bili ugroženi ni po jednoj ovoj tački,prljavog noca bilo je dovoljno za sve,za sve vas.Da budem đubre?biću,tako vam i treba,gospođo Olja!

  6. Sale says:

    Ko su prave patriote u Srbiji?.......http://zlj13051967.wordpress.com/2014/11/20/ko-su-prave-patriote-u-srbiji/

  7. Paštrović says:

    nevolemlaž... je očigledno vojvođansko separatističko govance. To što general-pukovnik, dakle najviša instanca u činovima bivše JNA puca u SVOJU vojsku, armiju, u svoju državu, zahvaljujući kojoj je i nakačio te generalske činove, to je po tebi sasvim u redu. Kad god mi se ukaže prilika, ja ovim antisrbima zvanim Kanađani, kad počnemo temu o ratu u Jugoslaviji, uvijek navedem ovaj primjer: recimo da sad vaš general Luis Mekenzi, ili koji drugo, okrene jednu od kanadskih provincija protiv Kanade, naoruža sve koji mogu da nose pušku, i naredi da ubijaju redovnu kanadsku vojsku, kako biste se vi ponašali u takvoj situaciji? Da li biste podržali tog generala, ili biste podržali svoju vojsku i svoju državu. Svi se ućute kao PICKE. Nemaju odgovor na to moje pitanje. Riječ je o generalu državne armije, ne o nacionalnom političaru. E, nastavim ja, takvom generalu, pa predsjedniku vi, gospodo, priznajete da je sve to što je uradio bilo dobro. Priznali ste i njega i njegovu državu Hrvatsku. A Miloševića pljujete što je pokušao da spasi tu državu od raspada, jer on je, na srbsku nesreću, volio Jugoslaviju. A kad naletim na baš zadrtog mrzitelja Srba, onda kažem: eto, od srca vam želim i vašeg kanadskog Franju Tuđmana.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u