ГДЕ ЈЕ ТУ РАЧУНИЦА?

GDE JE TU RAČUNICA?

15 decembra 2022

Piše: Dušan Proroković

„Gde je tu računica?”, nekoliko puta pita se legendarni Milutin iz antologijskog dela Danka Popovića. Na razne teme – životne, političke, vojne. Popovićevu prozu Nenad Jezdić maestralno je pretočio u monodramu, dao joj novi sjaj naglašavajući pojedine delove, zaustavivši se baš tamo gde je trebalo. Teško da je to mogao učiniti iko drugi.

Nažalost, generacija nakon Milutinove nije se baš preterano dičila svojim poreklom ili ga je brzo zaboravljala očekujući ono proklamovano „bolje sutra”.



Kako je jedared primetio glumac Danilo Lazović, potrčali su sa njiva i voćnjaka u fabričke hale i radionice, otišli su sa imanja u nemanje. Njive i voćnjaci, to jeste imanje, potiče od glagola „imati”! Nadničenje za tuđi profit u suštini je – nemanje! Prividni uspesi planske privrede i centralizovanog upravljanja samo su pojačavali tekući utisak kako se odricanje od dotadašnjeg isplati, a „vera u bolje sutra” jedino u šta se može nadati.

Epohalne promene

Istoričar Milorad Ekmečić je nastale promene usled ubrzane industrijalizacije, koje imadoše i ekonomsku, i socijalnu, i političku dimenziju, označio epohalnim. Tokom tih promena transformisana je i tradicija, običaji su kalupljeni u novu ideološku matricu, proletersko i proleterijatsko oblikovalo je vrednosti i ciljeve.

Zbog toga je i pitanje o „računici” postavljano u sasvim novom kontekstu, do odgovora se dolazilo krećući se linijom sasvim drugačije logike. Kasno je shvaćeno da taj novi kontekst i drugačija logika vode ka nemanju. Ako je do danas uopšte to sve široko shvaćeno na pravi način i u punom smislu.

Ipak, i pored toga što se o širini i dubini opsega poimanja može polemisati, ne može se ni ignorisati da već danas u Srbiji ne manjka ljudi koji se na dedovinu vraćaju. Neki i bukvalno, neki da bi je spašavali od korova, a najveći broj u kontekstu vrednosti, ciljeva i logike. Zato Jezdić odlično razume Milutina! Bolje i od samog autora knjige.

A kada je reč o vrednostima, ciljevima i logici, možda i najpre bi valjalo o tome razgovarati dok se razmatra proces depopulacije. Progresivno smanjivanje broja stanovnika, uočljivo na celom Balkanu, nije samo direktna posledica nižeg broja novorođenih (a razlozi zbog čega opada broj novorođenih opet su brojni i kompleksni), već i sve masovnijih emigrantskih talasa ka zapadnoevropskim zemljama.

Kubanci beru borovnice

Dok naši ljudi arbatuju po Nemačkoj i Švajcarskoj, u Beogradu autobuse voze radnici sa Šri Lanke, po Šumadiji borovnice beru Kubanci, a u građevinskog sektoru sve je više zaposlenih iz Pakistana, Indije, Turske. Gde je tu računica da se naši ljudi raseljavaju po belom svetu, a da se kod nas naseljavaju neki drugi iz belog sveta? O čemu se tu radi?

Lakonski odgovor glasi: ljudi idu tamo gde im je bolje! Odlaze gde će više zaraditi, gde će im život biti predvidljiviji, a svakodnevica podnošljivija. Odgovor jeste tačan, posmatrajući ga sa individualnog stanovišta pojedinaca koji se odlučuju na pečalbarenje. Nemačka jeste rešenje za stotine hiljada, milione naših ljudi. I kako stvari stoje, tek ćemo prisustvovati akceleraciji tog procesa.

Demografski indikatori za većinu zapadnoevropskih zemalja isto tako su sumorni kao i na Balkanu. Stanovništvo stari, nema „priliva” novorođenih kao u prethodnim decenijama, samim tim nedostaje radna snaga kako bi se održao postojeći nivo ekonomskih aktivnosti.

Greška Angele Merkel

Neophodno je „otvarati granice”, ukidati administrativne barijere, organizovati proces „uvoza radnika”. Angela Merkel je to „videla“ još onomad, zato i poželela dobrodošlicu svim imigrantima koji su u kolonama krenuli ka Evropi. U tome se i prevarila, pošto se susrela sa nezanemarljivim otporom domaćeg stanovništva, ali i političkih rukovodstava određenih evropskih država.

Nisu svi želeli da primaju radnike sa Šri Lanke i Kube, iz Pakistana, Indije i Turske. Otuda i aktuelizacija koncepta uvoza radne snage sa Balkana. Naravno, i iz istočnoevropskog regiona, što uključuje i stanovništvo Ukrajine, no to je već neka druga tema.

Nova namera kabineta Olafa Šolca tiče se dodatnog liberalizovanja ovog procesa. Procene su da će samo Nemačkoj do 2035. godine nedostajati sedam miliona radnika. Zbog toga se „kapija za ulazak” otvara još šire.

Najave su da kvalifikovanim radnicima više ili neće trebati ili će samo delimično trebati prethodno dokazivanje stručnosti, onima koji imaju veliko radno iskustvo nije nužna ni diploma, a omogućavaće se čak i dolazak svima sa „dobrim potencijalom” koji će kroz utvrđenu „mapu sa mogućnostima za pronalaženje posla” u doglednoj perspektivi moći da se zaposle.

U praksi, ilustrativno predstavljajući, najverovatnije je da više neće biti neophodni ugovori o angažovanju, pozivna pisma i nostrifikacije dokumenata kojima se dokazuje kvalifikovanost, već će se najpre seliti u Nemačku, pa onda tražiti posao na tamošnjem tržištu rada.

Prazni li se Balkan?

Čeka li usled ovoga Srbiju i Balkan novi, masovniji nego ikada talas iseljavanja stanovništva? I kako će se održati postojeća ekonomska dinamika u Srbiji i na Balkanu, ukoliko usledi takav „egzodus”?

Problemi koji se javljaju za Srbiju i Balkan jesu složeni i višeznačni, brojna pitanja nameću se sama po sebi. Ovaj fenomen jednostavno se mora sagledavati iz više uglova, on ima i ekonomsku, i socijalnu, i političku dimenziju.

Prvo, još onomad, kada se oglasila Angela Merkel, mogla se čuti i u našoj javnosti onespokojavajuća konstatacija da će takav pristup pretvoriti Balkan u „čekaonicu” za Zapadnu Evropu. Pošto je nemačko iskustvo sa balkanskim radnicima relativno dobro, a njihova integracija je lakša, onda će Nemačka „povlačiti” radnu snagu sa Balkana. Nedostatak radne snage na Balkanu kompenzovaće se „povlačenjem” radne snage iz drugih delova sveta. Pa onda, tokom jedne ili nekoliko iteracija, kada se to novopridošlo stanovništvo integriše na Balkanu, ostvariće se i preduslov za njegovo dalje „kretanje” ka Zapadu i integrisanje u nemački sistem.



Otvoreno pitanje u ovakvom raspletu glasi: a kako ćemo mi to novopridošlo stanovništvo integrisati? Jesmo li za to sposobni? Da li je to uopšte moguće u deinstitucionalizovanim sistemima poput srpskog, bugarskog, albanskog!? Šta će to značiti za političku stabilnost i kako će se to odraziti na društvene procese u ovim zemljama?

Drugo, pogotovo značajno, vezano je za države koje još uvek nisu unutar EU. Čemu će zapravo evrointegracije služiti? Sa jedne strane, ako je cilj Nemačke, a za njom i ostalih zapadnoevropskih država – pospešivanje raseljavanja Balkana u cilju rešavanja sopstvenih problema na tržištu rada, onda će se evrointegracije prilagođavati tome.

Depopulacija Srbije

Deluje suludo, ali istovremeno i sasvim izvesno: pod pritiskom EU ili suštinski neshvatajući poentu, naše institucije radiće u cilju depopulacije sopstvene zemlje. Sa druge strane, u takvom raspletu, samoj Nemačkoj ne odgovara da se mi dinamičnije razvijamo, da uređujemo svoju zemlju, da ljudi ovde više zarađuju, učine svoj život predvidljivijim, a svakodnevicu podnošljivijom. Tačnije rečeno, taj proces mora biti doziran i kontrolisan kako bi se osiguralo trajno zaostajanje.

Jer, ako ne postoji trajna razlika između nas i njih, neće ni biti motiva pojedinaca da odlaze kod njih. To je stvar elementarne logike. Naravno, mi i danas zaostajemo u mnogim sferama, i kroz istoriju, posebno noviju bilo je perioda krupnih zaostataka, no poenta je da se sada jedna politika može staviti u funkciju projektovanja trajnog zaostajanja.

Treće, a tiče se vraćanja na početak teksta i razmišljanja Popovićevog Milutina, jeste stvar ideologije.

Proklamovana matrica zapravo predstavlja konceptualizuaciju neoliberalnog obrasca. Nema država kao istorijskih kategorija. Postoje samo tržišta i teritorije sa određenim resursnim potencijalima. Nema naroda kao kolektiviteta, sa svojim kulturama, tradicijama, običajima. Postoje samo konzumenti i radna snaga.

Povratak u robovlasništvo

Šta će se desiti sutra? Mogu li pojedinci zaštititi svoje interese bez kolektiviteta, bez podrške koja će dolaziti iz okruženja, bez okruženja koje će ih razumeti? Kada pojedinac ostane sam protiv krupnog kapitala i institucija koje štite interese krupnog kapitala, a ne države ili naroda – pošto država i naroda u svemu tome nema, kakav će njegov položaj biti? Put dekonstrukcije država kao istorijskih kategorija i naroda kao kolektiviteta sa svojim kulturama, tradicijama i običajima završava se vraćanjem na robovlasnički poredak. Pre ili kasnije, tako nešto je neminovno.

Činilo se do skora, a mnogima se čini i danas kako su uspesi zapadne privrede i EU uprave toliki da se isplati odricanje od svega dosadašnjeg, da je priključivanje tom procesu jedina „vera u bolje sutra”.

Međutim, kao i u prethodnim epohalnim promenama koje je istraživao Ekmečić, izgleda kako je to samo privid, nešto tekuće što će biti ograničeno na jednu ili par generacija. Mimo tog privida, analizirajući ove fenomene sa gledišta države i naroda, lako se može ispostaviti da je takvo odricanje i to priključivanje putovanje iz imanja u nemanje.

U kontekstu vrednosti, ciljeva i logike, neophodno je zapitati se: gde je tu računica? I tokom traganja za odgovorom vagati i političke odluke vezane za odnos prema namerama Nemačke, politici evrointegracija i najvažnije – pretvaranju države u teritoriju sa određenim resursnim potencijalima, a naroda u konzumente i puku radnu snagu.

U suprotnom, naredna ili neke od narednih generacija obreće se u robovlasničkom poretku i sasvim opravdano zapitati: a zašto su oni pre nas to sve dozvolili?

Kakve im je u svemu tome bila računica?

(Sputnjik)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Gagi says:

    Odlicna analiza. Racunica je u tome, sto ovi koji sve to dozvoljavaju i sprovode NECE biti robovi. Za druge ih bas briga, odavno su oni rasrbljeni da bi brinuli o "nasoj" zajednici i "svom" narodu. Patriotizam vise NE POSTOJI, odavno je prihvaceno nacelo da se bude lojalan i radi kod onoga ko vise pruza i placa. Izgleda da zapadni kolonizatori bas dobro placaju, cilj im je inace da nas neutralisu na ovom prostoru i ponovo zauzmu svoju provinciju gde je rodjeno toliko Cezara. Jos vazniji zadatak im je, da proteraju istureno odeljenje pravoslavaca koji su se ovde ugnjezdili i drze kapiju Evrope. Tu kapiju su sada dali siptarima na cuvanje, da je oni otvaraju i zatvaraju po njihovoj naredbi. Tek cemo tesko postradati, ne toliko od samara i batina koje smo uvek dobijali, bice to od unutrasnje zaraze i teske bolestine koja nas svakodnevno i polako izjeda. Sistemski i podmuklo unistavaju nas narod, za to vreme, bahatost i izivljavanje dobro placenih i razularenih navijaca nasih kolonizatora je nesnosljivo. Nema Srbin odavno racunicu niti ce je imati,tu racunicu imaju oni koji su se odrekli sebe i svog roda. Oni koji su streljali svoj narod i otimali im imovinu, zarad neke bolje zivotne pozicije koju ce dobiti u novoj razbojnickoj drzavi. Danas tek Srbin nema racunicu,sve sto je imao je prodato i razvuceno, danas su vlasnici njegove drzave zapadni kolonizatori i mentori ovih politickih demagoga.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *