Где је земљица Дукља?

Gde je zemljica Duklja?

30 aprila 2020

Piše: Čedomir Antić

Saznali smo, u drugoj polovini 20. veka, da u Crnoj Gori sa nama žive potomci drevnih Dukljana. Bilo je to pravo otkriće. Neko je trebalo da stasa za školu, da prouči školski program, pa da čuje za ovu malenu, ali staru zemlju. O Duklji ne postoje kolektivne uspomene. Nju ne spominje narodna pesma. Oni koji se diče da su im potomci, pronašli su Dukljane kod vizantijskih i latinskih pisaca. Zavoleli su ih, kada su zamrzeli Srbe. Čudno je kako građanska i ocidentalna, natovska i europska Đukanovićeva Crna Gora zasniva svoj identitet na staroj Duklji. Malo je to. Svega trećina sadašnje teritorije i to na jugo-zapadu države, delom i u današnjoj Albaniji. Više od polovine današnje Crne Gore pripadalo je po doseljavanju onoj „užoj“ srpskoj državi – Srbiji.

Pre stotinu godina jedan je crnogorski emigrant izjavio je da su Crnogorci posebna nacija. Nešto ranije, austrougarska okupaciona uprava je i na pokorenu Crnu Goru primenila model nacionalnog zatiranja, koji je u Bosni i Hercegovini neuspešno sprovodio Benjamin Kalaj. Zabrana srpskog imena, potiskivanje pisma, prekid veze sa ostalim srpskim zemljama, stvaranje novog identiteta… Do danas više puta primenjen, dobro poznat recept.  Za grb i zastavu u Bosni i Hercegovini su se deset godina uzaludno raspitivali. Većina je prihvatala „trikolor“, muslimani su, prirodno, hteli polumesec i zvezdu, vlasti u Sarajevu morale su na posletku da potraže u Budimu u Beču. I našle su! Grb i boje nepostojeće oblasti nazvane po reci Rami. Čitavo stoleće kasnije deca (a i odrasli) bi u Bosni, Hercegovini i šire, umesto podsmešljivog „ne!“ odmeravali desnu ruku do lakta i „pokazivali bosanski grb“. Ideje, međutim, žive duže nego ljudi, pa je Kalajev koncept uz pomoć komunističke ustavnosti do danas dobio izvesnu podršku među Muslimanima-Bošnjacima. Naravno da je islamski identitet tamo najznačajniji, ali onoliko od nacije koliko  je stvoreno zasnovano je na idejama čoveka koji je, nakon što je postao kolonijalni guverener Bosne i Hercegovine, zabranio istooriju Srba koju je lično napisao – kao subverzivnu.

Kalaj je devedesetih godina 19. veka radio na standardizaciji Albanskog jezika. Bugarska naučnica Teodora Toleva je ovo pre desetak godina  u pojedinostima u svojoj zapaženoj doktorskoj tezi. Naravno da Albanci ne bi postali Srbi, da nije bilo delovanja Austrougarske, ali im možda ne bi bili ovoliki neprijatelji. Možda ne bi bili nacionalno jednistveni i možda bi Kosovo i Severna Albanija u Srbiji bili nešto kao Bretanja u Francuskoj ili Baskija u Španiji?

Model građenja mržnje prema Srbima jasan je i već viđen. Pa zar nije „otac domov’ne“ Ante Starčević – pre nego što je ličnom mržnjom i bezmernom frustracijom redefinisao, krajem  srednjeg veka konstruisano, „hrvatsko državno pravo“ i stvorio moderni hrvatski nacionalizam –  verovao u „Slaviju, majku veliku“ i pokušavao da se zaposli na Velikoj školi u Beogradu? U molbi za zaposlenje je, u vezi sa poznavanjem srpskog jezika, naveo kako je  dovoljno da kaže da je rodom iz Like?

Danas, dok u pojedinim balkanskim državama u najviše prosvetne i kulturne ustanove primaju neobrazovane čudake, kakvi u Srbiji tavore na margini društva, spremne da konstruišu svaki književno zamislivi zaplet kako bi opravdali nove, šovinističke i centralističke države, često u Beogradu obrazovani istinski naučnici gledali su da o mnogo čemu uopšte ne pišu. Izvori govore o Srbiji i zemljama koje su naselili Srbi u 9. veku. Tu nema mnogo dvojbe. Zato je najlakše ni ne spominjati šest srpskih srednjovekovinih zemalja, ni ne raspravljati o tome zašto je Konstantin Porfirogenit spomenuo da su Srbi naselili Neretljansku kneževinu, Zahumlje i Travuniju, ali nije na isti način pisao za Duklju. Duklju koja nije ujedinjavala albanske ili hrvatske, već upravo srpske zemlje. Od prve latinične istorije Crne Gore (objavljene u ovom veku) do Istorijskog atlasa Bosne najlakše je  jednostavno preskočiti i zanemariti ovo. Uostalom, zar nisu važniji „dukljanskih“ stotinu od trista godina u državi Nemanjića i naslednika? Zar nije bitnije šta je smislio neki crnogorski patriota iz druge polovine 20. veka, od crkvene tradicije, svetosavlja i Kosovskog zaveta?

Meni je jasno da su procesi koji su započeti sa jugoslovenstvom i komunizmom nepovratni. Ali, druga je stvar dozvoliti da se pod maskom liberalizma, demokratije i ljudskih prava vrše šovnistički projekti asimilacije jednog naroda. Mi smo i danas Srbi. Koliko god da nas je preostalo. Imamo svoju istoriju, tradiciju, kulturu i  jezik. Imamo i budućnost – sa drugima, kao ravnopravni. Ili samostalni u nekoj „Srpskoj zemlji“, „Staroj Hercegovini“… – baš kao i naša braća u Srbiji i Srpskoj.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Istina says:

    Svaka čast na tekstu... Svinsu oni Srbi i beže od srba ali nisu shvatili da beže uzalud...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *