Gde počinje nacionalni interes

Gde počinje nacionalni interes

24 maja 2013

predrag-simicPiše: Predrag Simić

„It’s the economy, stupid!” („To je ekonomija, glupane!”), bio je izborni slogan pod kojim je Bil Klinton, u to vreme malo poznati lokalni političar, 1992. godine pobedio Džordža Buša starijeg, predsednika koji je uspešno predvodio SAD na kraju hladnog rata i doveo ih do vrhunca moći. Zaokupljen svetskim poslovima, stariji Buš je potcenio recesiju u svojoj zemlji. I ne samo potcenio nego je i podstakao pogrešno tumačeći „dividende mira”, i američki birači su mu za samo godinu dana okrenuli leđa. Dok je u proleće 1991, posle Zalivskog rata, Džordž Buš stariji imao podršku 90 odsto biračkog tela, ekonomska kriza je do jeseni 1992. protiv njega okrenula čak 64 odsto glasača. Za razliku od Buša, njegov protivnik na izborima, Bil Klinton, shvatio je da nacionalni interes i moć SAD počivaju na stabilnoj privredi i to mu je otvorilo vrata Bele kuće u kojoj je ostao naredna dva mandata.

Teška ekonomska pitanja i pozivi na velike napore i lična odricanja radi višeg interesa po pravilu nisu teme koje donose glasove na izborima. Većina političara zbog toga će radije biračima uputiti vatrene slogane o nacionalnim interesima i blagostanju koje će zavladati posle njihove pobede. Samo retki su spremni da biračima saopšte neprijatne istine i zatraže njihovu podršku za bolne ali neophodne reforme, a tek poneki od njih će umeti da ih i sprovedu. Razliku između prvih i drugih Šarl de Gol je svojevremeno označio kao razliku između političara koji misle na sledeće izbore i državnika koji misle na sledeću generaciju. I tu se verovatno krije deo odgovora na pitanje zbog čega demokratije, evropske naročito, danas teško nalaze izlaz iz privredne krize koja s nesmanjenim intenzitetom traje od 2008. godine.

Srbija nije u tom pogledu izuzetak. I u njoj (kao, uostalom, i u svim zemljama u okruženju) glavni pokretač reformi u poslednjih trinaest godina bio je pritisak spolja koji su političari i partije biračima opravdavali namerom da se „uhvati priključak s Evropom” koja će svojim razvojnim fondovima, povoljnim kreditima i politikom solidarnosti preuzeti teret tranzicije. Za to je imala i dobre primere u Grčkoj, Mađarskoj i drugim zemljama koje su osamdesetih i devedesetih godina postale članice EZ (EU) i u koje su se u to vreme slivale milijarde dolara iz evropskih javnih i privatnih fondova. „Evropska perspektiva” bila je, međutim, samo drugo ime za povratak u kapitalizam koji je u posleratnoj Evropi dobio privlačan oblik „države blagostanja”. Ko se danas seća da je čak i Slobodan Milošević nekada davno Srbima nudio blagodeti socijaldemokratskog kapitalizma? Umesto „švedskih sela” došla je surova realnost takozvanog perifernog kapitalizma a umesto evropskih fondova danas se Srbija i sve zemlje „zapadnog Balkana” nalaze pred praznom evropskom kasom i gnevnim evropskim biračima koji neće ni da čuju da posle milijardi koje su dali Grčkoj, Španiji, Portugaliji i Irskoj zavuku ruke još dublje u džep da bi pomogle zemljama koje su ih godinama nervirale svojim nerazumljivim sukobima.

I zbog toga će se i Srbija kada i ako dobije datum za početak pregovora o članstvu u EU suočiti s činjenicom da će iz Brisela dobijati onoliko koliko je i do sada dobijala (oko 200 miliona evra), da će strane investitore i dalje morati da subvencioniše iz vlastitog budžeta, da više neće moći da povećava spoljni dug i da će njen izvoz zavisiti od stanja na tržištima Cefte, Italije, Austrije i Nemačke.

I tu se vraćamo na početak ove priče jer politika i političari koji se radije bave velikim nacionalnim ili evropskim temama nego privredom više neće imati prilike da se bave ni Kosovom ni privredom nego refinansiranjem dugova koji će već ove godine odneti oko milijardu evra iz budžeta, više nego troškovi za zdravstvo, obrazovanje, pomoć socijalno ugroženima ili investicije u privredu. Da bi postigla ravnotežu platnog bilansa i mogla da otplaćuje dugove ona će morati da pronađe način da više od polovine svog nacionalnog dohotka ostvaruje izvozom robe, usluga i znanja (danas tek jedna trećina nacionalnog dohotka Srbije potiče od izvoza) i uz sve manje doznaka radnika u inostranstvu.

To bi morao biti povod da neki sadašnji i budući srpski političari, poput Bila Klintona ali i Margaret Tačer, Gerharda Šredera ili legendarnog Deng Sjaopinga i drugih lidera novoindustrijalizovanih zemalja dođu do zaključka da nacionalni interes počinje i završava se u ekonomiji. Mnogo bliži primer za to imaju u raspadu bivše Jugoslavije koji je počeo onog trenutka kada više nije mogla da vraća dugove koje je napravila sedamdesetih godina prošlog veka gradeći svoju socijalističku utopiju. U međuvremenu, u svetu je nestala i neoliberalna utopija koju smo oberučke prihvatili početkom prošle decenije a bilans su milioni nezaposlenih, rastuće siromaštvo i gubitak perspektive u mnogim do skora razvijenim zemljama. Evropska socijaldemokratska utopija prolazi kroz najdublju krizu od Drugog svetskog rata a Evropa je danas jedini kontinent u svetu koji beleži negativne stope rasta. Uspešne su samo one zemlje koje su na vreme shvatile da su političke i nacionalne utopije prošlost, da su uspešna privreda i visoka zaposlenost osnove moći savremenih država, čiji lideri nisu zazirali od dubokih i politički često nepopularnih reformi da bi to postigli.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *