Генерација ’99

Generacija ’99

7 aprila 2018

Piše: Čedomir Antić

Maturanti Gimnazije u Danilovgradu ponovo su osvetlali obraz slobodnom i slobodoumnom Čovečanstvu. Njihova čestita i velika borba, koja pokazuje ne samo nacionalnu svest već i ljudsku i međugeneracijsku solidarnist dirljiva je i inspirativna.

Godinama u Danilovgradu, poprištu jednog od teških zločina koje je 1999. bez bilo kakvog razloga izvršio Severnoatlantski savez, maturanti gradske gimnazije obeležavaju godišnjicu napada NATO-a na Srbiju i Crnu Goru. Maturanti to ne čine iz nacionalističkih i bilo kakvih drugih, političkih razloga. Njihova zamisao je čovekoljubiva i mirotvorna. Da, oni pišu Ćirilicu, što malo zbunjuje budući da su srpski jezik i pismo u Crnoj Gori progonjeni, a afirmisan je nekakav konstruisani i izveštačeni novogovor baziran na arhaiziranom narečju. Tako srpski jezik i Ćirilica dođu kao strani jezik i dašak kosmopolitizma u jednoj državi slavnih tradicija i prilično bedne sadašnje stvarnost krojene za jednog, naopakog čoveka i grupu njegovih moralno izvitoperenih saučesnika.

Kakve su to sile koje podstiču osamnaestogodišnjake da obeleže jedno teško i tragično vreme? Mesece u kojima su snage Sevenoatlantskog saveza ubijale hiljade građana Srbije i Crne Gore samo da bi omogućile Albancima sa Kosova i Metohije da umesto najšire autonomije u Evropi, šire od one koju su ikada u miru tražili Srbi u Bosni i Hercegovini ili Hrvatskoj, dobiju etnički čistu paradržavu. Ti mladi ljudi, učenici i učenice, nisu ni rođeni u ono doba. U obdaništa su pošli kada je Đukanovićeva hunta već pošla u otvorenu secesiju i potpuno rušenje istorijskih temelja identiteta srpskog i crnogorskog naroda. U osnovu školu pošli su u uslovima nepoštene, bratomrzačke i ratnohuškačke kampanje za nezavisnost jednog režima neosuđenih kriminalaca i u odela sakrivenih drumskih razbojnika. Danas se za studije i potragu za poslom spremaju u zemlji koja služi ratnoj mašini odgovornoj za veliku većinu ratova koji su tokom protekle tri decenije potresli Svet.

Danilovgradski gimnazisti su ona biblijska ruka koja piše poruku na zidu. Pravda će pobediti. Sloboda će trijumfovati. Većina građana Crne Gore, bilo da su Srbi, Crnogorci, Bošnjaci, Muslimani… Svesni su svojih korena. Dovoljno mudri i sposobni da sami odrede svoju budućnost. Kakva god ona bila, oni neće biti taoci jednog čoveka i njegovog klana. Šta god bilo u budućnosti, ona ne sme biti utemeljena na mržnji, a posebno njeni trajni temelji ne mogu biti zasnovani na sistematskom zaboravu.

Šta su uradili danilovgradski gimnazijalci? Oni su izvan zgrade škole u miru i tišini razvili transpatrent na kome je pisalo: „Generacija ’99 – U inat!“. Nosili su i bele majice na kojima je bila nacrtana i na engleskom potpisana meta. Takav postupak maturanata izazvao je reakciju direktorke škole neke Nataše Latković. Ta jadna i nesumnjivo jako nesrećna osoba, koja je za pedagoga koliko je i Milo Đukanović za svetitelja (pa čak i prema parametrima one lažnomonoške i raspopske sotonističke udruge iz Podgorice), pokušava da zastraši učenike gimnazije kojoj je tužnim sticajem okolnosti na čelu. Traži od njih da daju iskaze zašto su to učinili i ko ih je podstakao. U stara vremena veliki profesori su – recimo u kragujevačkoj gimnaziji ili na Univerzitetu u Beogradu – stajali pred svoje učenike kada su u njih bile uperene cevi vatrenog oružja nacističkog ili komunističkog streljačkog stroja. Naši su zlatni profesori držali čas kada su bili spremni da plate najvišu cenu solidarnosti zajedno sa ili u ime svojih učenika. U Đukanovićevoj Crnoj Gori takvi primeri su retki ali time još svetliji. Nasilje je kapilarno a pretnja trajna. Ponuda novca za dušu zašećerena i svaki otpor u javnosti odavno predstvaljen kao besmislen i neinteligentan.

Kada su pre dve godine, uz pesmu „Decu ti neću oprostiti“, prethodni danilovgradski velikani iz školskih klupa, bacali papirne avione, tadašnja direktorka Slavica Pavićević je zbog toga ni kriva, ni dužna, ni umešana smesta penzionisana. Nataša Latković bi radije da ispaštaju osamnaestogodišnjaci nego da makar ponosnim i opreznim ćutanjem pokaže da je ljudsko biće a ne kućna pomoćnica balkanskog Norijege.

Gde su sada velikani crnogorske modernosti? Gde je slobodoumni profesor Vlado Pavićević? Dok su njemu u Beogradu pisali referate, novinske panegirike i ugovore o radu, Srbi u Crnoj Gori pišu izjave pred disciplinskim komisijama ili policijom. Profesorova partija nosi ime nacije u ime koje neko progoni srpsku decu, čitavu jednu generaciju gimnazije u opštini u kojoj je naš narod u manjini? Gde je barski Brodel, polihistor master Milan Ščekić? Prebrojava stotine hiljada zapaljenih kuća i milione ubijenih tokom Božićne pobune? Nema istinske nauke bez slobode. U Danilovgradu i čitavoj Crnoj Gori ugroženi su prava i slobode. Sloboda se brani tamo gde je ruše. Nova generacija svedoči o tome da je sloboda tu, blizu, da će doći našom hrabrošću ili protokom vremena, kada stasaju oni koji se neće miriti sa sudbinom i koji će zavredeti dostojanstven i slobodan život.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Branko says:

    Bravo prof. Antiću, odlična lekcija za Vaskrs. Mali Vlado neka se lepo vrati kući, rado ću ga ispratiti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *