Геополитички Титани на потезу

Geopolitički Titani na potezu

2 februara 2017

Dragomir Andjelkovic 3345

Piše: Dragomir Anđelković

Tokom izbornih kampanja političari svašta pričaju kako bi pridobili glasače. Otuda im se posle izbora, po pravilu, pola rečenog otpisuje. To su dobro znana univerzalna pravila demagoško-demokratske igre. U skladu sa tim se u kolevci savremene demokratije, SAD,  uvek sa velikom pažnjom očekuje inauguracioni govor novog predsednika. Ne zato što je realno da na upadljiv način otkrije karte i preko noći odustane od predizbornih obećanja, već da se vidi kako će podsetiti građane na njih. Za iskusne posmatrače tu su već i nijanse dovoljne kako bi se izveli osnovani zaključci o politici koja će biti vođena.

CEMENTIRANJE OBEĆANJA

Donald Tramp je pre neki dan svojim prvim predsedničkim obraćanjem opet izazvao šok. Uprkos papagajskim ponavljanjima da neće smeti ili hteti da rizikuj sukob sa „sistemom“ te će ublažiti svoju retoriku i pristup, ni za jotu nije odustao od onoga što je govorio u kampanji. Pojačavajući bes onih koji su u SAD i širom planete nastrojeni mondijalistički i ekstremno-liberalno, ponovio je da će se pod njegovim vođstvom Amerika energično okrenuti sebi umesto da bude kao u prethodnih nekoliko decenija puko sredstvo zaštite interesa anacionalnog kapitala i njemu podređene ideologije. Neće se baviti „obojenim“ ili oružanim rušenjem inostranih režima, koji sa tih stanovišta nisu podobni, niti će na bilo koji drugi način američku politiku stavljati u funkciju kreiranja amorfne evroatlantske imperije. NATO, EU – mantre njegovih prethodnika – nije ni pomenuo.

„Mnogo decenija smo obogaćivali stranu industriju na račun američke, pomagali vojske drugih država i dopuštali tužno slabljenje naše. Branili smo granice drugih, umesto da branimo svoje. Potrošili smo milijarde dolara u inostranstvu, dok je zanemarena američka infrastruktura propadala“. Kako je Tramp istakao, to je otuđeni establišment činio zbog ličnih računa i ideoloških fantazija. Njegove pobede, kada ih je i bilo, nisu bile američke pobede. Sa tim je gotovo. Kako je novi američki lider zaključio: „Sve se to menja sada i ovde”. Vlast se vraća narodu, tačnije biće vršena i u njegovom interesu.

„Naš moto će biti – kupuj američko i zapošljavaj Amerikance”. Istakao je da će se njihova zemlja ponovo okrenuti velikim nacionalnim razvojnim projektima ali i posvetiti očuvanju svojih izvornih vrednosti. Potka svega je da će Amerika služiti Amerikancima a ne strancima, bilo onima iz „trećeg sveta“ koji nelegalno u nju hrle, bilo kada se radi o prekomorskim pripadnicima tzv. „zlatne milijarde“ koji su sa američkim ogrankom tog globalnog bratstva zamišljeni kao stub proklamovanog kao novi, a sada već starog svetskog poretka. No, daleko je od toga da se Tramp okreće geopolitičkom izolacionizmu. Polazeći sa nacionalnih a ne anacionalnih pozicija obećao je sunarodnicima mnogo veći nivo unutrašnje i spoljne bezbednosti. Između ostalog i tako što će snažno udariti po pravim neprijateljima Amerike (umesto da Vašington kao do sada pozerski delije protiv njih dok zapravo usmerava akciju protiv onih koji realno nisu pretnja toj državi već mondijalističkim samozvanim gospodarima sveta). Bez okolišenja izjavio je: „radikalni islamizam zbrisaćemo sa lica zemlje“.

LIBERALNI NACIONALIZAM

Tramp je svojim govorom potvrdio da je istinski nacionalista a ne da se, prepoznavši šta mnogi Amerikanci žele, samo pravio da je to. Za one koji se gade svega nacionalnog to je konačni dokaz da je retrogradan. Za one koji zagovaraju revitalizaciju nacionalnih vrednosti, i posle stupanja na funkciju potvrđena njegova privrženost interesima zemlje i naroda koje je izabran da predvodi, shvata se ohrabrujuće. U oba slučaja tako je ne samo zbog ličnih ubeđenja koja su zadovoljena ili pogođena u SAD, već i usled globalnih posledica koje iz rečenog proizlaze. Ono što se dešava u – bez obzira na sve veći policentrizam – vodećoj svetskoj sili, preliva se preko njenih granica i usmerava globalne procese. Amerika okrenuta konceptu, kako bi to Rusi rekli, „suverene demokratije“ i obnovi tradicionalnih shvatanja, katalizator je takvih procesa na drugim meridijanima.

Oni koji su već u panici zbog toga što je došlo do uspešne pobune u bazi mondijalizima, zbog toga se suočavaju sa pravim noćnim morama. Drugi, zadovoljni zbog toga, još srećniji su radi onoga što očekuju da će se uskoro dešavati u Evropi. I jedni i drugi su u pravu. To im je Tramp rekao eksplicitno, iako taj segment njegovog govora nije dovoljno zapažen. Uporedo sa tim što je potvrdio da sebe vidi samo kao nacionalno-pragmatičnog lidera SAD a ne kao predvodnika evroatlantskog bratstva, istakao je da će sa svim državama sa kojima za tako nešto postoji mogućnost, težiti prijateljstvu. Ali tako što smatra da je legitimno da i one kao i Amerika pod njegovim vođstvom, na prvo mesto stavljaju sopstveni (a ne nekakav mondijalistički) interes. Pa gde se nađu i ako se nađu, praviće međusobne dilove. Vašington će poštovati njihovo pravo da misle prvo o sebi, što naravno ne znači da će stati na poziciju njihovih umesto svojih interesa. Po meni pošteno!

Tramp je time pokazao da i te kako ima ideologiju sa univerzalnim dometima a ne da je izolacionista. Samo što ta ideologija nije opresivna kakva je dugo bila u evroatlantskom krugu vladajuća tzv. mondijalističko-neoliberalna. U pitanju je liberalni nacionalizam, koji polazi od toga da svaka nacija ima pravo da sebi bude centar sveta i da sa tih pozicija nastoji da gradi mostove sa drugim državama. Razume se polazeći od toga da tako pre svega njoj bude bolje, a ne da se žrtvuje radi nekakvih globalnih ideoloških stremljenja homoseksualnog establišmenta, identitetski razornog multikulturalizma, anacionalnog kapitala, promotera feminističkog ekstremizma i sličnih segmenata već decenijama dominantnog, nazovimo ga, sorošovsko-klintonističkog kartela moći.

KINESKA PRILAGODLJIVOST

To društvo je oličenje zla, ne zato što želi da živi po nekom svom receptu (kakav god on bio na to ima pravo), već što drugima manipulacijama i silom nameće ono što njemu prija. Sada ta ekipa sa svojim medijskim satrapima od Njujorka do Beograda histerično napada Trampa, između ostalog i da namerava da sruši poredak globalne ekonomske saradnje. To nije tačno. Tramp samo namerava da taj poredak redefiniše onako kako je najkorisnije za američke građane. Putin će to da radi iz interesne perspektive Rusa. Si Đingping to već uveliko radi kako je pogodno Kinezima. I šta je tu problem? Ništa. Problem je pričati humanističke bajke dok se prisilom na uštrb drugih realizuju sebične želje.

Dopao im se ili ne Trampov plan promene svetskih odnosa, sve to, izgleda, dobro shvataju u Pekingu. U modelu globalizacije koji se u prethodnim decenijama iskristalisao, uz anacionalni kapital zapadne provenijencije, najbolje su se snašle zemlje kao što je Kina. U pitanju su države koje su ljubomorno čuvale mehanizme jačanja parametara nacionalne moći a nju su projektovale u okvirima koje je evroatlantska elita stvarala za sebe. Našle su način da sa njom podele plen. Peking se čvrsto državo svojih vrednosti i štitio postulate suverenosti ali je igrao sa velikim i malim Sorosima i njihovim političkim eksponentima rulet koji su oni osmislili. I pokazalo se da ta igra Kinezima, u početku shvatanim kao autsajderi,  dobro ide. Toliko dobro da Kinezi sada ne bi menjali pravila igre ako ne bi morali.

Nije im blizak politički koncept struktura koje su donedavno vladale Amerikom ali kao što smo videli Kinezi su nalazi način da se od njega štiti i selektivno profitiraju u ekonomskoj sferi koja je bila predviđena da u paketu sa njim ide. Nalazili bi način za to i dalje (bar dok Rusija drži ključnu liniju odbrane i za njih), ali tome je došao kraj. Kinesko vođstvo je dovoljno mudro da to jasno vidi, ali i da ne pokušava da brani neodbranjivo. Drugim rečima pragmatični Peking uviđa neizbežnost promena koje donosi Tramp. I u skladu sa principima nacional-pragmatizma koje on uvažava, već mu je ponudio ruku u belim rukavicama koje oličavaju poziv Amerikancima da što pre sednu za pregovarački sto i cenkaju se, umesto da se apriori svađaju. To se dogodilo na samom kraju Foruma u Davosu, kada je završni govor održao kineski predsednik Si Đinping. Iz nekog razloga u Srbiji o tom delu njegovog izlaganja u medijima nije bilo ni reči.

ĐINPINGOVA TRIJADA MOĆI

Koliko god imali negativan odnos prema kineskom političkom sistemu, posle poraza Hilari Klinton, mnogi segmenti zbunjenog i uplašenog evroatlantskog kruga (pogotovo njegovi evropski ogranci), počeli su sa nadom da gledaju u Kinu. Polazeći od toga da je ona makar ekonomski sa njima interesno povezana i da se oseća ugrožena zbog pozicije koju je po pitanju odnosa sa njom zauzeo Tramp, očekivali su da će Kina postati okosnica bloka koji će mu se suprotstavljati. Zato su patetično, gotovo hladnoratovski, preko noći Si Đinpinga – prema kome su do juče odapinjali strele zbog nepoštovanja tzv. ljudskih prava u Kini – proglasili liderom nekakvog slobodnog (starom modelu globalizacije odanog) sveta. Gotovo da su se nadali da će sada kada je mondijalistima najvažnije da spasu Angelu Merkle,  kao nekada Kenedi, uskliknuti „ja sam Berlinac“. Njegova poseta Davosu je proglašena istorijskom a završni govor se očekivao kao nekakva platforma otpora Trampu. Međutim, on to nije bio. Suprotnom su mogli da se nadaju samo fanatici koji ne razumeju Kinu i njenu istoriju, odnosno aktuelni pragmatizam kineske vladajuće elite.

Prvi deo izlaganja kineskog predsednika zavarao ih je tj. bio im je po volji. Njegovu osovinu čine sledeće reči: „Moramo ostati predani razvoju slobodne trgovine i investicija u svijetu, promovisanju liberalizacije i olakšavanju trgovine i investicija kroz otvorene politike. Moramo reći NE protekcionizmu“. Uz to tu je bilo mnogo, u duhu onoga što se dopada evroatlantskoj eliti, politički korektnih formula. Govorilo se o „zajedničkoj težnji ljudskih bića da izgrade pravedan i razuman međunarodni poredak“; o potrebi „globalne politike saradnje i kompromisa“; ekološkim problemima kao najvažnijim te primatu izgradnje „miroljubivog, čistog i lepog sveta za zajedničkom sigurnošću“. Ređali su se pozivi na otvorenost, toleranciju, prosperitet.

Aplauzi evroatlantskih kardinala su zbog toga postajali sve jači ali onda kada su počeli da shvataju šta je ključ za razumevanje izlaganja Si Đinpinga, utihnuli su. On  je sa opšteg prešao na konkretno i poručio je da će u duhu navedenih visokoparnih principa Kina staviti akcenat na izgradnju harmoničnih odnosa sa Amerikom (pod Trampovim vođstvom). „Težićemo da izgradimo novi model međudržavnih odnosa sa SAD“. To je u koliziji sa očekivanjima evroatlantskih krstaška koji traže saveznike za rat.

EVROATLANTSKI KOŠMAR

Za njih je rečeno ispalo šokantno ništa manje od onoga što će ubrzo čuti u Vašingtonu, kada će konačno shvatiti da će Tramp biti beskompromisan u odnosu na njih i antivrednosti kojima se nadahnjuju. Mada, možda je za tu parazitsku tzv. elitu u još većoj meri bio šokantan nastavak obraćanja kineskog predsednika, gde je progovorio o trećem članu geopolitičke trijade koja treba da predvodi svet. Za njega je to, od strane zapadnih ekstremista omražena, Moskva. Kinesko-američko „sveobuhvatno strateško partnerstvo“ nužno mora biti „koordinisano sa Rusijom“. Samo tako – uz uvažavanje mulipolarnosti – može se graditi globalno partnerstvo usmereno ka tome da mir i prosperitet u širokim razmerama budu podržani.

Baš to ne žele oni koji su sebi dodelili položaj globalnih ideoloških monopolista i geopolitičkih demijurga. Štaviše, za njih je to noćna mora. U pitanju je mondijalističko-neoliberalana asocijacija svega dekadentnog i antitradicionalnog, koja je težila i teži stvaranju amorfne svetske imperije. Kao njene globalne policijske strukture – namenjene pokoravanju i disciplinovanju nepokornih naroda – doživljavane su američke oružane snage i njene NATO dopune. A kao glavni protivnik definisana je Putinova Rusija, koja je pokazala volju i imala snagu da se odupre stvaranju novog vrlog sveta u kome je, gle paradoksa, navodno bolje biti homoseksualac nego imati decu i porodicu, odnosno gde je veća vrednost gajiti pitona u kući nego slaviti Božić. Što se tiče Kine, ako se posle planiranog slamanja Rusije ona ne bi pokorila, došla bi na red za ekonomski pa i vojno-politički udar.

Sve to su dobro razumeli u Pekingu. Zato je Kina snažno podržavala Rusiju u njenom otporu evroatlantskim agresorima. Doduše, to je činila na način da ne ugrozi svoje ekonomske perspektive. Trudila se da bude uz Ruse (koji da ponovim štite i nju) ali i što bolja sa Zapadom i tako izbegne da i ona plaća ceh otpora evroatlantizmu. Pragmatični Kinezi ne robuju filijama i fobijama, već nastoje da u svakoj situaciju, i to višeslojno, zašite svoje interese. U skladu sa tim samo na drugi način, postupaju i sada kada je vlast preuzeo Donald Tramp. Da ponovim, sigurno im se ne dopada što će mnogo oštrije od prethodnih američkih administracija štiti ekonomske interese SAD, ali su svesni da mu bar nije cilj da ruši vlast u Pekingu da bi i tamo bila organizovana tzv. „gej parada“.  I uz to da je skuplje frontalno se sudariti sa Trampovom Amerikom neko se u razumnim granicama sa njom nagoditi. U toj formuli je i mogućnost rusko –američkog  ekskluzivnog približavanja, što Kina želi da izbegne.

OPELO ZA MONDIJALISTE

Od kineskog vrha ništa manje pragmatičan nije ni Tramp. Takvo je bilo i izlaganje njegovog specijalnog izaslanika u Davosu. To je bio Antoni Skaramuči. On je izjavio da nova američka administracija nema ništa protiv slobodne trgovine. „Tramp govori o slobodnoj trgovini koja će biti poštena. On zastupa mišljenje da u takvoj trgovini interesi američkih radnika i američke srednje klase moraju biti zaštićeni. Dakle, ne govori o izolaciji SAD-a“. Sve u svemu, karte se polako otvaraju. Novi američki predsednik ne odustaje od onoga što je obećavao u kampanji ali daleko je od toga da nije spreman na kompromise sa drugim zemljama i nacijama. Racionalne među njima (tako vođene), tj. one kojima vladaju elite koje misle o nacionalnim interesima a ne u koordinatama pretencioznih ideoloških iluzija, biće na njih spremne. Biće zatezanja konopca ali on neće pući a možda se i iskristališe alijansa vodećih svetskih sila nadahnutih konstruktivnim nacionalizmom. Kina daje signale da je na to spremna, a Rusija je to odavno.

Drugačije stvari stoje sa evroatlantskim fanaticima u samoj Americi i EU. U pitanju su paraziti za čije mračne ideje i svestrane (od materijalnih do ideoloških) a nezaslužene profite, u normalnom svetu neće biti mesta. Zato će se oni svojski truditi da on ne postane takav. Ali, ako uspešno dođe, kao što verujem da će biti, do pozitivnog restartovanja rusko-američkih, kao i američko-kineskih odnosa – džabe im sav destruktivni „trud“. Svet će se menjati – makar za normalne ljude koji vole svoje zemlje, porodice, tradicije – nabolje. I neće proći mnogo vremena pre nego što se takve promene ozbiljnije (geo)politički osete i kod nas.

Već i sada ima psiholoških poboljšanja a već do kraja ove godine,  uveren sam, zapljusnuće i nas Srba ona konkretnija. Oni koji ih ne želje – a radi se o mondijalističkoj „petoj koloni“ – defetistički nas ubeđuju da se ništa neće promeniti. Ako je tako, zašto su tako gorljivo histerični? Zna taj ološ (a s obzirom šta je činio svom narodu baš to je) da i kod nas doba njegove dominacije prolazi. Glup nije da makar sada posle inauguracionog govora ne shvata da Tramp misli ozbiljno. Sada je i ovdašnjoj „petoj koloni“ svakako jasno i da Kina neće vaditi iz vatre užareno kamenje za račun onih koji su i njoj isplanirali grob pored onog već iskopanog za Rusiju. Radi se samo o tome da pomenuti ološ, u Srbiji ali i drugim zemljama, sebe bodri a nas laže, pokušavajući da kupi još malo vremena!

(Pečat)

 

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *