Geostrateško rukovanje SAD i Irana

Geostrateško rukovanje SAD i Irana

22 septembra 2013

Bosko JaksicPiše: Boško Jakšić

Jedno rukovanje u Njujorku sada, u utorak, moglo bi da uđe u istoriju i da posle više od tri decenije dramatičnog neprijateljstva označi početak normalizacije odnosa SAD i Irana.

Ukoliko do toga dođe u danu kada za govornicu Generalne skupštine UN izlaze predsednici SAD i Irana, Barak Obama i Hasan Ruhani, bio bi to nesumnjivo najvažniji geostrateški gest posle onog Henrija Kisindžera i Den Sjaopinga koji je vodio normalizaciji između Amerike i Kine.
Ulog je ogroman.

Stabilizacija Bliskog istoka, udaljavanje od sunitsko-šiitskog konflikta u regionu, lakši dogovor o izlasku iz sirijske krize, smanjenje tenzije između Amerike i Rusije, energetski dogovori i olakšavanje ekonomskog oporavka SAD i EU, reforme i izlazak Irana iz pogubne izolacije i sankcija nametnutih zbog njegovog spornog nuklearnog programa.

Rizici po Obamu i Ruhanija nisu ništa manji. Prvog bi jastrebovi želeli da ubace u istoriju kao neodlučnu kukavicu koja je popustila pred militantnim ajatolasima. Drugome preti opasnost da ga optuže da je čistotu Islamske Republike pokušao da proda Amerikancima.

Dinamika nagoveštenog američko-iranskog detanta je izuzetna. Prvo je Ruhani u Biškeku nagovestio da želi „najbrže moguće” rešenje spornog iranskog nuklearnog programa „u okviru međunarodnih normi”.

Potom smo saznali da su američki i iranski predsednik razmenili pisma. Onda je iranski vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnei podržao Ruhanijev mandat za promene u pristupu nuklearnom pitanju i mogućem približavanju SAD.

Konačno je Ruhani u intervjuu američkoj televiziji En-Bi-Si i u autorskom tekstu u „Vašington postu” ponovio da „ne tragamo i nećemo tragati za nuklearnim oružjem”.

Tako je Ruhani, šiitski sveštenik s političkog centra, najavom raspleta dugogodišnje drame, sebi u utorak u UN obezbedio status zvezde samo tri meseca pošto je neočekivano izabran za predsednika Islamske Republike.

Imajući u vidu 34 godine omraza sa SAD i čitavim Zapadom, izraelske pretnje bombardovanjem, rat u Siriji, koji mnogi čitaju kao poruku Teheranu, ali i narasloj ulozi Irana kao nesporne regionalne sile, najava „diplomatskog šeika”, kako su Ruhanija nazvali u vremenima kada su pregovori sa Zapadom ostvarili izvestan napredak, deluje ohrabrujuće. Zašto, kada Ruhani nije rekao ništa novo?

Ajatolah Hamnei je 2005. izdao versko mišljenje koje zabranjuje proizvodnju i upotrebu nuklearnog oružja. Fatva ima političku težinu u jedinoj šiitskoj zemlji koja je jedinstven hibrid teokratije i republike, ali Zapad nije želeo da veruje. Čak ni kada je Hamnei kasnije rekao da je posedovanje nuklearnog oružja „greh”.

Da Iran nema vojne nuklearne ambicije ponavljali su i manje ili više reformski predsednici Ali Akbar Hašemi Rafsandžani i Mohamed Hatami, kao i konzervativac Mahmud Ahmadinežad.
Zapad nije ni pomišljao da im poveruje, iako dolaze iz zemlje koja još od vremena Persijskog carstva nije vodila osvajačke ratove.

Zašto Zapad sada kovertira poverenje Ruhaniju? Da li obnova komunikacija između Teherana i Vašingtona, prva od Islamske revolucije 1979, pa i nagađanja o eventualnom direktnom susretu Obame i Ruhanija, najavljuju zaokret?

Obama je, po svemu sudeći, izbegao rat u Siriji, koji je trebalo da bude predvorje rata s Iranom. Taj konflikt, koji priželjkuju jastrebovi u Pentagonu i Izraelu, čuvajući svoj nuklearni monopol, ni Rusija ne bi mogla da spreči. Iran bi ratovao sam, ali tvrd kakav jeste, zapalio bi region.

Možda je sve to navelo Obamu da se vrati na ruku pomirenja koju je nudio Iranu na početku prvog mandata, ali Ahmadinežad nije bio spreman da je prihvati. Sada je tu Ruhani.

Ali nad projektom uspostavljanja kontakata – koji je daleko od normalizacije – natkriljuje se opasnost da SAD ponove čestu grešku: da nekoga unapred proglase za izvođača po Vašington korisnih diplomatskih radova, a onda se razočaraju kada utvrde da pregovarač s druge strane stola pre svega vodi računa o interesima sopstvene zemlje.

S ponositim Irancima to je sigurno. Čak i najveći reformatori, oni koji su posle predsedničkih izbora 2009. i krvavih obračuna s opozicijom završili u kućnom pritvoru, čak ni oni nisu pomišljali da ruše sistem Islamske Republike. Bio je to tipičan američki umišljaj.

Ta maksimalistička „revolucija rastućih očekivanja” sada se stvara oko Ruhanija. Njegova saopštena želja da u nuklearnom sporu nađe „najbrže rešenje” nikako ne znači da je Teheran spreman da kapitulira i da se odrekne zahteva za „dijalogom ravnopravnih”.

Ruhani uvodi novi stil i taktiku koja zaista odudara od politike konfrontacije njegovog prethodnika. Pri tom je obezbedio „potpuni autoritet” da pregovara dogovor sa SAD i drugim zapadnim silama, što je deo tradicije po kojoj Vrhovni vođa do prve dve godine podržava ili toleriše novog predsednika, čak i kada se s njim razilazi.

„Slažem se s onim što sam pre nekoliko godina nazvao herojskom fleksibilnošću, jer to je ponekad veoma dobar i neophodan korak”, izjavio je u utorak Hamnei, precizirajući da to ne znači odustajanje od ključnih principa.

Ruhanijeve kritike Izraela i cionizma kao izvora svih bliskoistočnih zala tek su nešto blaže od Ahmadinežadovih.

Ko će sada ubediti Vašington: „diplomatski šeik” ili Jerusalim koji upozorava da ne treba verovati „vuku u jagnjećoj koži” koji će za šest meseci imati atomsku bombu?

S podrškom Vrhovnog vođe, Ruhanijev teži deo posla biće da ubedi Amerikance da njegova želja za „uklanjanjem tenzija” i rešavanja nuklearnog problema uz „više transparentnosti” nije čista retorika.

Obami neće biti lako da Kongres ubedi da Homeinija i aferu s taocima prepusti istoriji, da se oslobodi pritiska ratnog i jevrejskog lobija i da prihvati one koji su Ameriku proglasili za „Veliku sotonu”.

Šta onda očekivati u utorak? Ruhani će pragmatskim porukama s podijuma UN svakako popraviti štete koje je za istom govornicom načinio njegov prethodnik. Predstaviće Iran kao zemlju koja ne želi da provocira, koja je spremna na dijalog. Pozvaće svet na „mir, jednakost i saosećanje”.

Zapad može da se raduje što dobija sagovornika, ali Ruhani bi bio uljudan ali tvrd pregovarač koji bi zdušno branio pravo Irana na mirnodopsku upotrebu atoma. Svakako tvrđi od onoga što sada gotovo euforično predviđaju zapadni „analitičari”, oni zbog čijih promašenih saveta Amerika upada u ratove.

Bilo bi najbolje kada bi Iran pokušao da se oslobodi hronične i generacijski prenošene mržnje prema SAD i kada bi otvorio svoja nuklearna postrojenja za međunarodnu inspekciju, a kada bi Amerika, ako se ispostavi da Teheran ne laže, odustala od klasifikacije Irana kao „otpadničke države” samo zato što želi da vodi svoju nezavisnu politiku.

Pa da se završi ovaj napeti triler.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *