Glavni izazovi za Srbiju

Glavni izazovi za Srbiju

4 januara 2014

predrag-simicPiše: Predrag Simić

Nova 2014. godina dočekana je i u svetu i u Srbiji s pomešanim osećanjima. U SAD i Evropi nagoveštaji privrednog oporavka bude nadu da se vidi svetlo na kraju tunela ekonomske krize koja traje od 2008. i koja je iz osnova promenila odnose snaga na međunarodnoj sceni. Strepnju izazivaju mnoge krize koje ni SAD ni EU prošle godine više nisu mogle da rešavaju pod svojim uslovima i u kojima su morale da se oslone na Kinu, Rusiju i druge novoindustrijalizovane zemlje. Godina je počela krizom na Korejskom poluostrvu, nastavila se u Siriji a završila u Ukrajini, u kojima su se zapadne i istočne zemlje našle na suprotnim stranama. I možda je samo puka sreća bila razlog zbog čega ni jedna od ovih kriza nije završila u većem oružanom sukobu.

Približavanje godišnjice Prvog svetskog rata podsetilo je mnoge da je svet i pre sto godina bio sličan i da su i tada hegemoniju starih evropskih sila ugrozile snaga i ambicije novoindustrijalizovanih država i u kome je jedna varnica bila dovoljna da izazove sukob svetskih razmera. Prvi svetski rat i sada progoni svet ne samo zbog njegovih razmera i posledica koje je izazvao nego i zato što se istoričari i dalje ne slažu šta ga je izazvalo: agresivnost velikih i malih sila ili „mesečarenje“ tadašnjih državnika koji su jednu lokalnu krizu pretvorili u najveći oružani sukob u dotadašnjoj istoriji. Margaret MekMilan otuda pravi paralelu između tadašnjih odnosa Britanije i Nemačke i današnjih odnosa SAD i Kine: „Onako kako su tadašnji političari otkrili da su počeli nešto što ne mogu da završe, tako smo i prošlog leta strahovali da bi udari na režim u Siriji mogli voditi većem sukobu od bilo čega što je bilo ko u administraciji predsednika Obame mogao da sagleda“.

Prošlogodišnje krize govore da ni SAD ni EU neće lako popustiti pred izazivačima. Iako za američke stratege nema dileme da je došlo vreme „postameričkog sveta“ oni veruju da su temelji „sveta koga je Amerika napravila“ čvrsti i da ih danas ne osporavaju ni Kina ni Rusija ni bilo ko drugi. Po njima, sporovi 21. veka neće se voditi između kapitalizma i socijalizma nego između zapadnog liberalnog i autoritarnog kapitalizma bivših komunista i razvijenih zemalja Trećeg sveta. Prošlogodišnje krize izbijale su upravo na granicama ova dva sveta. I dok su korejske krize postale neka vrsta rituala koji povremeno podiže tenzije na poluostrvu, krize u Istočnom i Južnom kineskom moru mnogo su ozbiljnije jer direktno sučeljavaju Kinu sa SAD i njihovim saveznicima na Dalekom istoku. U Siriji ratoborne Evropljane zajednički su smirili SAD i Rusija, ali to nije bio slučaj s krizom u Ukrajini, koja se našla u procepu interesa Rusije i EU i koja preti da izazove energetski rat Brisela i Moskve.

Posledice kriza u „postameričkom svetu“ prošle godine indirektno je osetila i Srbija, počev od talasa sirijskih izbeglica do evropske blokade „Južnog toka“, ali je, barem za sada, ostala i na bezbednoj daljini od njih. Tome je doprineo sporazum između Beograda i Prištine koji je Srbiji otvorio put početku pregovora o članstvu, najavljenih za kraj ovog meseca. Ova dugo očekivana odluka u srpskoj javnosti je, međutim, naišla na neočekivano hladan prijem i podeljene reakcije. Za vlast, dileme nema: to je istorijska odluka koja stavlja tačku na period dug četvrt veka i vodi zemlju nepovratno na put evropskih integracija. Posle nje, teško je i zamisliti da bi se Srbija ponovo mogla naći tamo gde se nalazila devedesetih godina i gde ju je odvela politika koja je „prespavala pad Berlinskog zida“. Zbog toga, partije vladajuće koalicije imaju razloga da sebi čestitaju. Za nešto više od godinu dana uspele su da uklone glavnu prepreku evrointegraciji Srbije, počnu pregovore i potpišu sporazum sa Prištinom, omoguće lokalne izbore u srpskim opštinama na Kosovu i ostave bez argumenata i najtvrđe protivnike u uniji. Ovo utoliko pre što su uspele da ostave iza sebe i vlastitu prošlost i opoziciju i postignu ono što ni Đinđić, ni Koštunica ni Tadić nisu. Svakako, i zbog toga što danas imaju podršku SAD i EU, a da nisu bitnije narušile odnose s Rusijom, Kinom, arapskim i drugim zemljama.

Evroskeptici u Srbiji nisu impresionirani odlukom o početku pregovora jer misle da je Srbija za nju nepotrebno platila visoku cenu, veću nego bilo ko do sada, da ona neće brzo promeniti teške ekonomske prilike u zemlji i da joj predstoji dug put do trenutka kada i ako postane član unije. Zaokupljena političkim i ekonomskim krizama koje je potresaju od 2005. godine, EU je danas manje privlačna nego ranije: kriza evrozone je ispraznila evropske kase i evropski birači više nisu spremni za nove članice, pogotovu ne za one u kojima vide novu Grčku, Portugaliju ili Španiju. Drugi razlog je što su u pregovarački okvir ušli zahtevi britansko-nemačkog „non-pejpera“ koji napredak u pregovorima uslovljavaju napretkom u odnosima s Prištinom. Sporazum o „sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa“ koji će Srbija morati da potpiše pre ulaska u EU ne mora ali može značiti uzajamno priznanje. Za EU to je bitan uslov zbog toga što je Kosovo podelilo članice unije i što bi priznanje Srbije otklonilo i poslednju prepreku da i ovih pet zemalja priznaju Kosovo. Prema mišljenju Bodo Vebera, ovo će biti veoma složen poduhvat kakav nikada ranije nije preduzet u istoriji širenja unije.

Zbog toga glavni izazovi za Srbiju u novoj godini neće doći spolja nego iznutra, iz teške ekonomske i socijalne situacije koja će se dalje zaoštravati i zbog koje bi najbolja vest za njene građane bila kada bi 2014. donela kraj krize evrozone, a time i bolje dane za njih.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *