ГЛАЗЈЕВ: Америка штампа новац, модел Кине супериоран, а Русија…

GLAZJEV: Amerika štampa novac, model Kine superioran, a Rusija…

29 aprila 2020

RUSKI ekonomista i političar, član kolegijuma (ministar) za osnovne pravce integracije i makroekonomiju Evroazijske ekonomske komisije, akademik Ruske akademije nauka Sergej Glazjev govorio je u velikom intervjuu za Jutjub kanal „RT na ruskom“ o svojoj viziji postkoronavirusne stvarnosti u svetu, nedostacima globalnog finansijskog sistema i prednostima kineskog i indijskog ekonomskog modela.



        * Kako vidite budućnost ruskih i svetskih finansija posle karantina?

        — Siguran sam da karantin neće dugo trajati. Kina je iz njega već izašla, a postepeno izlaze i evropske zemlje. Neke zemlje ga nisu ni uvodile. Prvi šok, povezan sa strahom od nepoznate opasnosti, polako nestaje. Vlade su naučile da rade u ručnom režimu, što je veoma važno za redistribuciju resursa u oblastima koje su potrebne za javnu bezbednost. U načelu su ove mere u kratkom roku dale dobar podsticaj stvaranju novih instrumenata za upravljanje ekonomskim razvojem, kao što je direktno upravljanje kreditima, što je za nas posebno važno.

Do sada su se monetarne vlasti držale po strani ističući da je to navodno posao vlade koja se bavi ekonomskim problemima, dok bi Centralna banka samo trebalo da obezbeđuje makroekonomsku stabilnost. Kao rezultat toga, nije bilo ni stabilnosti, ni ekonomskog razvoja.

Sada, napokon, vlada i Centralna banka počinju da rade zajedno. Ovo je veoma važno, jer postaje jasno da bez kredita u savremenoj ekonomiji nije moguće rešiti nijedan razvojni problem. Značaj zdravstvene zaštite naglo je porastao, što je takođe veoma važno. Povećani su zahtevi ljudi u pogledu discipline.

I uopšte, čini mi se da će ovaj šok, koji nas uči novim uslovima funkcionisanja ekonomije i društva, dati pozitivan impuls. Ali pod uslovom da karantin uskoro bude ukinut. Siguran sam da će on biti ukinut, jer smo prikupili dovoljno statističkih podataka koji sugerišu da smisao karantinskih mera nije toliko u sprečavanju infekcije, koliko u smanjenju stope zaraze. Jer, ako se svi istovremeno razbole, jasno je da medicinski kapaciteti u bilo kojoj zemlji, pa i u Americi, gde 20 odsto BDP-a odlazi na zdravstvo, neće moći sa tim da se nose. I ovaj problem je rešen. Stoga sve zemlje postepeno počinju da napuštaju karantin i samoizolaciju, obnavljajući one vrste ekonomskih aktivnosti koje donose najveću društvenu korist i radeći na obnavljanju ekonomije i stvaranju novih tačaka razvoja.

Pitanje koliko će efikasno zemlje izlaziti iz karantina je veoma važno. Mislim da će Sjedinjene Države biti u najtežoj situaciji, jer su se tamo poklopile finansijske turbulencije, panika i konvulzivni potezi vlasti, koji se povlače bez ikakvog ozbiljnog plana, po principu „naštampaćemo novca koliko god treba“. Nepoverenje prema Americi raste, posebno u vezi s nedavnim izjavama da Kinu treba pozvati na odgovornost, i aluzijama predsednika Trampa da bi sada trebalo Kini ispostaviti veliki račun.

Koliko je duboka globalna ekonomska kriza danas? Šta je promenio koronavirus?

        — Pa, generalno, za krizu kažu da je strukturalna. Očigledno je da je povezana sa tehnološkom revolucijom, a takve revolucije se dešavaju jednom u 50 godina. Zapravo, sve što danas potresa svet u pogledu cena nafte, uvođenja informacionih tehnologija i ostalog – sve je to bilo potpuno predvidivo. Važno je istaći i da je ovaj pandemijski šok još više povećao potražnju za tehnologijom, koja je već eksponencijalno rasla.

Tehnološka strana ove krize je otprilike ista strukturalna revolucija u privredi povezana sa tehnološkim napretkom kakva se odigrala u 70-im i 80-im godinama prošlog veka. Takve revolucije su analogne promeni Kondratijevljevih talasa (Kondratijevljevi talasi su dugoročni, poluvekovni privredni ciklusi nazvani po ruskom ekonomisti Nikolaju Kondratijevu; prim. NS) i uvek ih prate duge depresije jer je potrebno da prođe pet do deset godina dok se kapital ne oslobodi zastarelih tehnologija, a za to vreme se koncentriše u finansijskom sektoru, formirajući finansijske balone.

Sve ovo sa stanovišta realnog sektora izgleda kao turbulencija, kao depresija, poput neke finansijalizacije ekonomije, jer se u ovom periodu odigrava mnogo više obrta u finansijskom sektoru nego u realnom. Ali, na kraju finansijski mehuri pucaju a preostali kapital prelazi u tehnološke putanje novog tipa i započinje Kondratijevljev rastući talas. Ovaj proces traje već oko 15 godina i u ovom prelaznom roku u principu vidimo da se nova tehnologija, koja čini osnovu nove tehnološke strukture, brzo razvija.

To su bioinženjerijske tehnologije, koje su sada u velikoj potražnji u vezi sa pokušajima proizvodnje novih vakcina; to su, naravno, informacione i komunikacione tehnologije, na koje danas svi ubrzano prelazimo; to su nanotehnologije, koje nam omogućavaju da dizajniramo sve ove minijaturne i visokoproduktivne elektronske bioinženjerijske stvari; to su aditivne tehnologije koje nam omogućavaju da bez čovekovog učešća napravimo veliki broj proizvoda; i naravno digitalne tehnologije o kojima danas svi govore. I tu je manje-više sve jasno.

Ali, još jedan proces, koji kod mnogih izaziva veliku zabrinutost, pa čak i apokaliptična predviđanja, povezan je sa očekivanjem da će nas uobičajene ekonomske institucije, na koje smo navikli da se oslanjamo, izvesti iz krize u postkriznu budućnost, kako tvrde stručnjaci koji veruju u tržišni fundamentalizam. U nedostatku jasnih objašnjenja čak su i smislili naziv: „Nova stvarnost“.

To je proces koji je, ako uzmemo istorijsku analogiju, sličan onome što se dogodilo tokom Velike depresije, kada je došlo do promene u sistemima upravljanja. A sistem upravljanja koji je pokrenuo ekonomiju u 19. veku bio je zasnovan na privatnim porodičnim kapitalističkim preduzećima i odlikovao se bezobzirnom eksploatacijom radne snage. Na tome je počivala ekonomija evropskih kolonijalnih imperija. One su blagostanje svojih građana koji su se bavili privatnim biznisom uvećavale putem neravnopravne preraspodele nacionalnog dohotka iz kolonija u korist metropola.

Ovaj kolonijalni svetski poredak počeo je da puca po svim šavovima još za vreme Prvog svetskog rata, posle kojeg su se gotovo sve kolonijalne imperije srušile, osim Velike Britanije. Ona se održala još 10 godina, jer su Britanci verovali da su Prvi svetski rat okončali u svom interesu i da su ostvarili svetsku dominaciju. Međutim došla je kriza, Velika depresija, i Britanska imperija je pokušala da se ogradi od ostatka sveta, posebno od Sjedinjenih Država, ali su na kraju ti pokušaji da se održi globalna dominacija rezultovali mirenjem sa fašizmom i košmarom Drugog svetskog rata, nakon čega se svet dramatično promenio.

Ono što se sada istorijski događa nalik je vremenu 30-ih i 40-ih godina – stari svetski poredak više ne funkcioniše, institucije koje su obezbeđivale ekonomski rast su izdahnule, počinje formiranje nove svetske ekonomske strukture, to jest novog sistema institucija koji će obezbediti dalji društveno-ekonomski razvoj.

U prošlom veku, ovaj proces je imao katastrofalni karakter. U dva svetska rata poginulo je više od sto miliona ljudi, došlo je do ogromnih razaranja. Kao rezultat ovih ratova, svet je bio drugačije organizovan, formirana su dva globalna sistema: sovjetski sa vertikalno integrisanim ministarstvima – proizvodnim udruženjima u kojima su radile stotine hiljada ljudi, pokrivajući trećinu sveta. I američki – sa transnacionalnim korporacijama, koje su bile isti divovi kao i sovjetska ministarstva, i takođe su organizovale obnovu ekonomije u preostale dve trećine sveta.

Oba sistema su imala nedostatke, ali imala su i prednosti koje su omogućile organizovanje rada stotina hiljada ljudi u dugim proizvodnim lancima ogromnog broja roba, uključujući i širok spektar robe široke potrošnje, pa je tako nastao pojam „potrošačkog društva“. Zatim se pojavio i koncept „socijalne države“, kao globalni fenomen u različitim oblicima. Širom sveta srednjoškolsko obrazovanje je postalo standard, a prava radnika su zaštićena. Uopšte, oblikovan je model sveta koji znamo. Pre kataklizme Drugog svetskog rata svet je bio potpuno drugačiji.

Sada prolazimo kroz istu takvu transformaciju: stari model ne funkcioniše, ekonomski sistem koji je funkcionisanje svetske ekonomije nakon rata definisao kao dva politička sistema, od 1991. godine pretvorio se u jedan politički sistem – izgledalo je tako. A u trendu liberalne globalizacije, koji je progutao ceo svet, pretpostavljalo se da je za sva vremena stvoren univerzalni model, gde međunarodni kapital određuje ekonomski razvoj ne samo korporacija, već i država.

Dogma je bila otvaranje granica za kretanje međunarodnog kapitala, pa je i kod nas, na primer, postao dominatnan stav da će strani investitori doći i sve organizovati, izgraditi nove pogone i sprovesti modernizaciju. To je bio veoma naivan pogled na svet, jer pristalice ove ideologije nisu shvatale da je međunarodni kapital u ovom sistemu uglavnom američki i evropski kapital.

Najvažniji element, moglo bi se reći čak i motor ove stare, odlazeće globalne ekonomske strukture, bila je sposobnost izdavanja globalnog novca, što danas u ogromnim razmerama čine američke Federalne rezerve, Evropska centralna banka i Banka Japana. Cela ova mašina vrtela se na takvoj transmisiji. Sada, u situaciji kada se dogodio još jedan kolaps, uviđamo da je zapadni finansijski sistem zapravo u turbulentnom stanju od početka 2000-ih godina.

Svakih 80 godina dolazi do finansijskog kolapsa i svaki od njih je jači od prethodnog.

Da li je ruska vlada trebalo da usvoji paket antikriznih mera pre koronavirusa?

        — Imamo sve potrebne alate. Zbog činjenice da su na inicijativu našeg predsednika doneti zakon o strateškom planiranju, zakon o industrijskoj politici i uvedeni posebni investicioni ugovori – pokrenuti su mehanizmi refinansiranja komercijalnih banaka za konkretne ciljeve. Zasad su formulisana samo dva cilja – mala i srednja preduzeća i finansiranje projekata uz garancije vlade.

Ali da bi ovi raznovrsni alati funkcionisali, važno je da ih ujedinimo u zajednički sistem fokusiran na rast proizvodnje i investicija, te da na taj način stvorimo neku vrstu indikativnog planiranja u kojem bi država i poslovna zajednica planski razvijale ekonomiju u pravcima koji obećavaju razvoj novih tehnologija. Za to bi monetarne vlasti stvorile dugoročne kredite, koji bi pomoću posebnih instrumenata refinansiranja išli u specijalne investicione ugovore.

Ovde reč „specijalne“ znači da je sve usmereno: ciljani ugovori, za koje bi poslovni sektor odgovarao u smislu rasta proizvodnje i razvoja novih tehnologija, a država bi bila odgovorna u pogledu stvaranja stabilnosti makroekonomskih uslova, poreskog sistema, dostupnosti kredita, odnosno stvaranja uslova neophodnih za povećanje proizvodnje.



        * Da li su stare metode suprotstavljanja padu globalne ekonomije efikasne?

        — Sistem upravljanja, koji je omogućavao ekonomski rast u drugoj polovini 20. veka, funkcionisao je na sledeći način: Federalne rezerve i druge centralne banke emitovale su novac koji je imao globalnu solventnost. Taj novac su prvenstveno koristile vlade, ali je istovremeno tim novcem formiran mehanizam refinansiranja za velike transnacionalne korporacije. Korporacije povezane sa centrom emisije oduvek su imale mogućnost neograničenog kreditiranja. Pa, recimo, pre uvođenja evra, sve nacionalne banke evropskih zemalja izdavale su novac za potrebe korporacija. Odnosno štampale su svoju nacionalnu valutu, uzimajući menice korporacija kao zalog.

Emisija novca išla je direktno na finansiranje korporativnog sektora, koji je putem komercijalnih banaka mogao da dobije bilo koji iznos novca uz odgovarajući zalog. A ova monetarna ekspanzija pretvarala se u proizvodnju, odnosno novac je materijalizovan u proizvodnji dobara i usluga.

Nakon krize 2008, ovaj mehanizam je počeo da pravi ozbiljne propuste. Prvo, postalo je jasno da većina velikih komercijalnih banaka u stvari predstavlja finansijske balone, odnosno divovske finansijske piramide derivata, koje su već uoči 2008. dostigle kvadrilion dolara. Radilo se o ničim obezbeđenoj finansijskoj špekulaciji koja je podstaknuta emisijom novca. Drugim rečima, emitovalo se sve više novca, ali je taj novac išao prvenstveno na naduvavanje finansijskih balona.

Prema našim procenama, otprilike svaki peti dolar koji je štampan od 2008. godine otišao je u realni sektor. Većina je otišla u naduvavanje finansijskih balona. Otprilike ista stvar dogodila se u Evropi. Svi znaju priče o Grčkoj, Italiji, Španiji. Sve su to lokalni baloni dugova, koji su pothranjivani emisijom novca, jer je Evropska centralna banka na kraju otkupila sve obaveze problematičnih vlada.

Dakle, prvi šok koji je ovaj sistem doživeo je onaj iz 2008. godine, na šta je reagovao oštrim povećanjem monetarne emisije u korist banaka. Statistički podaci američkog Kongresa – ne znam koliko su pouzdani – pokazuju da je tada oko 16 triliona dolara bačeno u podršku 20 sistemski važnih banaka, koje uopšte nisu žurile da taj novac ulože u realni sektor. One su pre svega restrukturirale svoje dugove, refinansirale ih i zatvorile rupe. Tada se situacija stabilizovala na 10 godina, oni su taj novac vratili, a sada se sve ponavlja, i nema sumnje da kolaps finansijskih balona, koji se opet događa na američkom tržištu, neće biti kompenzovan na drugačiji način kad je u pitanju proizvodni sektor. Jedina promena koju vidimo u odnosu na 2008. je drastično smanjenje potražnje.

Ko i dalje naduvava finansijske balone?

        — U početku su se baloni rasprsnuli, potom su se ponovo naduvali, a danas je obim derivata na finansijskom tržištu približno isti kao i pre. Nakon propasti ovog finansijskog tržišta, izgubljeno je oko 15 triliona dolara aktiva – to su ogromni gubici za ljude koji su tu držali svoju ušteđevinu.

Dolazi do redistribucije – kada se balon ponovo naduva, to ne znači da novac dobijaju oni koji su ga izgubili. Nikako. Oni koji su izgubili, izgubili su zauvek. Balon se naduvava u korist onih koji su bliži centru emisije novca. Ovo je veoma korumpiran špekulativni sistem, koji nije usmeren na rast proizvodnje, niti na poboljšanje blagostanja građana, već na bogaćenje finansijske oligarhije.

Oni finansijski oligarhijski klanovi koji se nalaze pored FED-a, i koji zapravo upravljaju FED-om kao akcionarskim društvom, uvek su prvi primaoci emisije novca u takvim kriznim situacijama.

U normalnim situacijama država je glavni primalac novčane emisije, ali tokom krize injekcije novca ne idu isključivo kroz državne kanale. Infuzije idu onima koji su bliži štampariji. Grubo govoreći, finansijska oligarhija štampa novac za sebe.

Ostali koji nemaju novca, gube svoje aktive, ne mogu da ih podrže novim kreditima, bankrotiraju i njihova imovina ide onima koji imaju novac. Svaka finansijska kriza je redistribucija bogatstva na apsolutno gigantskom nivou, ali poenta ovih manipulacija finansijskim sistemom nije u finansiranju investicija ili proširenju proizvodnje, već u redistribuciji bogatstva u korist onih koji su bliži centru finansijske emisije.

Ovaj američki sistem je sada praktično prevaziđen. Više ne obezbeđuje ekonomski rast koji je postojao početkom ovog veka ili u drugoj polovini prošlog veka. Otprilike već 20-25 godina realni prihodi stanovništva SAD ne rastu, odnosno sistem sa stanovišta realne ekonomije radi „u prazno“, donoseći profit onima koji su privatizovali štampariju novca.

U Kini vidimo formiranje fundamentalno drugačijeg sistema koji kombinuje tržišne mehanizme i strateško planiranje, pri čemu država u potpunosti kontroliše kretanje novca. Emisiju novca ne određuje finansijska oligarhija, već državna banka. Ali, balona ima svuda, nema savršenog sistema. Međutim, moram reći da je kineski sistem upravljanja ekonomskim razvojem danas za red veličine efikasniji od američkog. Efikasniji je i od onog koji je bio u Sovjetskom Savezu.

Izgleda da uzima u obzir ove vrste nedostataka, i one koji su bili karakteristični za sovjetsku direktivnu ekonomiju, i ove karakteristične za oligarhijsku zapadnu ekonomiju. Kad kažemo uzima u obzir mislimo na to da koristi tržišne mehanizme u svrhu povećanja investicija, za rast proizvodnje u interesu poboljšanja blagostanja ljudi.

Drugim rečima, kineski sistem upravljanja reguliše tržišne odnose na takav način da poslovanje funkcioniše u interesu povećanja blagostanja društva. To se vrši kroz veoma složen sistem regulisanja privredne aktivnosti, gde država, pre svega, održava strateško planiranje i sugeriše poslovnoj zajednici u kojim oblastima može da dobije podršku. Osim toga, država u potpunosti kontroliše kruženje novca, novčane tokove. Sve banke su u državnom vlasništvu i sve rade na povećanju investicija.

Generalno, ceo sistem upravljanja zadužen je za rast investicija. Efikasnost svakog funkcionera u kineskom sistemu – bilo u korporativnom sektoru, opštinskoj administraciji ili centralnoj vladi – meri se prema tome koliko je povećao ulaganja. Stoga stopa akumulacije u Kini dostiže 45 odsto bruto proizvoda. To ne postoji nigde više na svetu. U Americi je 20 puta manja.

Vrlo važno je istaći da se kompletna emisija novca koja se u Kini sprovodi kroz državni bankarski sistem fokusira na finansiranje investicija, a ne na finansijske balone. Oni se povremeno pojavljuju, ali pojavljuju se na osnovu rasta određene materijalne imovine ili aktiva. Na primer, baloni na tržištu nekretnina se pojave kada se izgradi više nego što ljudi mogu da kupe.

Iza ovog balona ne stoje derivati, kao što je to slučaj u Americi, koji uopšte nisu obezbeđeni, ne stoje izvedene hartije od vrednosti, već realna imovina za kojom nema dovoljno potražnje. Iskustvo pokazuje da nakon što se ovi baloni uruše i vrednost te imovine padne, oni se uključuju u ekonomski promet. „Gradovi duhova“, razglašeni u poznatoj knjizi američkog novinara, danas su naseljeni.

Efikasnost kineskog sistema je vrlo jasno vidljiva po stopi monetizacije. U Kini je danas nivo monetizacije privrede veći nego u Americi skoro 1,5 puta. Tamo je novčana masa 200 odsto BDP-a. Sva ova ogromna novčana masa održava se u konturama realnog sektora, ne ulazi u finansijske balone derivata. Sistem reguliše novčane tokove na način da su oni usmereni u finansiranje reprodukcije ekonomije, u realni sektor.

(nastaviće se)

Preveo Vladimir Kršljanin/Novi Standard

Izvor Realьnoe vremя

KOMENTARI



3 komentara

  1. Istina says:

    a Rusija, Rusija se sprema, sve je pripremila, ništa je ne može iznenaditi, sem asteroida...

    • padre says:

      I to su jednom preživeli!

  2. Rista says:

    Pa kad govori pametan čovek, od pojedinih istina zanemiš. A onda, kao kroz maglu, zapitaš se kako je taj naduvani FED sistem preživeo i carsku Rusiju i SSSR, dok je Kina još pasla travu??? Da ne postoji slučajno neka opasnost da je taj FED sistem ipak efikasniji i od Kine i od Rusije i od Indije, pa i od sva ta tri giganta zajedno? Kako stvari stoje sa Indijom i njenom neodvojivošću od Amerike, bar za sada, ali ipak je tako i kako stvari stoje sa Kineskim prihvatanjem svih uslova iz Amerike i kako stvari stoje sa sve izolovanijom Rusijom zbog FEDovih sankcija i prestanka finansiranja kratkoročnim kreditima razvoja ruske ekonomije? Da nismo uzeli malo prerani zalet? Otskok je onda prekoračenje i jednostavno skok ne važi. A državne rezerve sve u dolarima. Ono zlato nema vrednosti bez dolara. Nema kupovine zlata za jene, juane niti rublje niti rupije a ne verujem ni da prodaja, u slučaju nužde, važi bez dolara. Još jedno čudo nespomenuto je i MMF. FEDova maza koju svi ti giganti maze donacijama. Jel Rusija vratila putinovu "investiciju" od 100 milijardi dolara u MMF? Normalno da nije. Bere kamatu ali povraćaj je podložan potpisanom ugovoru i ne može biti ni prisilan ni hitan. Ili kineske 1200 milijardi dolara vrednosti ali u američkim papirima? Ili finansiranje Američkog balona koji redovno i u ciklusima izvode Rusija, Japan, Nemačka, Britanija, Kina, Saudijska Arabija i sve ostale države koje imaju neke rezerve u budžetima. Čudo jedno. Nešto je ipak nedorečeno. Jednom jedan pametan čovek reče baš na ovim stranicama "Ništa! Ništa im ne verujem sve dok ne vidim dokaze!"

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *