Globalno i lokalno antirusko spinovanje

Globalno i lokalno antirusko spinovanje

11 avgusta 2014

Dragomir-Andjelkovic-ProfilPiše: Dragomir Anđelković

Svetski a ne samo naši mediji posvetili su veliku pažnju navodnom planu „Merkel – Putin“ za razrešenje „ukrajinske krize“. Kako se tvrdi u „analizi“ objavljenoj u britanskom dnevnom listu „Indipendent“ (The Independent) koji je došao do „ekskluzivnih informacija“, njegovu suštinu predstavlja trampa Moskve i Brisela (odnosno sa njim povezanog Kijeva) Jugoistočne Ukrajine i ekonomsko-finansijskih ustupaka za Krim i ukidanje sankcija. Navodno, Rusija bi obustavila svaku finansijsku i vojno-političku podršku proruskim snagama u rejonu Donjecka i Luganska i prihvatila bi da isplati izvesnu finansijsku kompenzaciju Ukrajini. Uz to „Gasprom“ bi sa tom državom potpisao po nju povoljan aranžman, kojim bi bilo obezbeđeno njeno dugoročno snabdevanje gasom. Nadalje, Kremlj bi prihvatio dalje ekonomsko pa i političko povezivanje Ukrajine sa EU. Zauzvrat zapadne države bi priznale ulazak Krima u sastav Ruske Federacije i sa njom ponovo uspostavile normalne poslovne i druge veze. Što se Kijeva tiče on bi morao da pristane da se trajno odrekne članstva u NATO-u.

KRAJ RUSKE UKRAJINE

Pre nego što dam konačan sud o tome da li je ovakav plan realan, da se ukratko osvrnemo na to šta bi on značio za Rusiju i globalnu (geo)političku konstelaciju snaga. Prvo, Rusija bi trajno izgubila Ukrajinu. Veliki deo njene populacije već se homogenizovao oko antiruske pozicije vlasti u Kijevu. Evroatlantski stratezi su već postigli značajan cilj: pretvaranje nemalog dela Ukrajinaca u gotovo nove Poljake. Do sukoba relativno mali segment ukrajinske populacije bio je antiruski nastrojen, dok je i većina onih koji su bili prozapadno opredeljeni došla na takvu poziciju hipnotisana propagandom o EU kao sinonimu za opšte blagostanje. Sada se i u velikoj meri politički i nacionalno amorfni a primarno oportunistički ukrajinski društveni „mejnstrim“ priklonio antiruskoj poziciji. Rat i sa njim spregnute negativne strasti učinili su svoje!

Na drugoj strani polarizovanog ukrajinskog društva odvijaju se drugačiji trendovi (kao kod nas u Crnoj Gori kada je tamošnja vlast krenula putem otvorenog etničkog i državnog separatizma). Značajan deo ruskojezičnog stanovništva te dubinski identitetski podeljene, ali u tom pogledu i fluidne zemlje, vraća se svojim korenima. Mnogi koji su decenijama ubeđivani da su pripadnici u rano doba boljševizma administrativno utemeljene ukrajinske nacije, suštinski se vraćaju svojim (malo)ruskim korenima. Iako je Kijev uspeo da uspostavi vojno-policijsku kontrolu nad većim delom Ukrajine gde žive građani koji govore ruskim jezikom, srca mnogih od njih kucaju za uspeh federalističkih snaga na istoku zemlje. Jer, one se bore ne samo za slobodu krajeva koji gravitiraju Lugansku i Donjecku već i svih drugih delova Ukrajine koji žele da neguju svoj izvorni identitet.

Kada bi Moskva, kako se navodi u pomenutom „planu“, zaista digla ruke od podrške svojim sunarodnicima u Ukrajini, unutar te zemlje desilo bi se sledeće: sa istoka bi krenule masovne izbegličke kolone ka Rusiji (nalik onome što se dešavalo sa našim narodom u Srpskoj Krajini 1995. godine) a u ostatku zemlje među Malo(Rusima) došlo bi do takvog razočaranja da bi mnogi od njih ubrzano utonuli u ukrajinski identitet, i to u njegovom antiruskom vidu koji bi porazom ruske ideje tim pre definitivno bio potvrđen kod onih koji su ga već prihvatili. Ukrajina, čije integrisanje sa EU bi Rusija još trebalo i da podržava, munjevito bi se homogenizovala na antiruskim osnovama. Sve u svemu EU a potencijalno i NATO dobili bi tako novu kariku – i to sa preko 40 miliona stanovnika a na samo 400 kilometara od Moskve – u „novoevropskom lancu“ tj. koridoru istočnoevropskih država koji služi evroaltantskom neprijateljskom opkoljavanju Rusije.

TERANjE SAVEZNIKA

Drugo, Kremlj bi prihvatanjem opisanog „kompromisa“ celom svetu a i svom narodu poslao po sebe razornu poruku. Obznanio bi da je slab i veoma ekonomski zavisan od Zapada. Globalni imidž Rusije bio bi urnisan. Priče o policentričnom svetu pale bi u vodu sve dok se Kina ne reši da ozbiljnije stane na „crtu“ SAD. I to su još ponajmanje negativni efekti po Moskvu u slučaju realnosti „plana“ o kome govorimo. Još gore je što bi se mnogi Rusi demoralisali a unutrašnji zagovornici „deputinizacije“ Rusije – odnosno njenog ulaska u zapadnu orbitu makar kao perifernog člana evroatlanske „porodice naroda“ – dobili bi krila. Majdan u Moskvi postao bi nešto što više ne deluje bajkovito. A i pre nego što se on eventualno dogodi otpočelo bi brzo distanciranje ruskih saveznika na postsovjetskom prostoru a i šire od Ruske Federacije.

Ako bi se pokazalo da Rusija nije u stanju da se (iz)bori za svoje vitalne nacionalne interese u Ukrajini, tamo gde se radi o njenom narodu, šta bi od nje mogli da očekuju njeni saveznici u Kirgiziji ili Kazahstanu ili pak „strateški partneri“ u Srbiji? Od Belorusije preko Jermenije do Srednje Azije lokalne vlasti bi nastojale da dinamiziraju odnose sa Zapadom i na neki način uskoče u neki od njegovih „čamaca“ ako ih već ne zovu u evroatlantski glavni „brod“. Što se njega tiče, umesto da pritisnut ekonomskim nedaćama nastavi lagano da tone, on bi dobio novi zamajac i privlačnost. Opet, sa svih strana izolovana Rusija bi mogla samo da čega da pre ili kasnije i sama upadne u neku njegovu neokolonijalnu korpu.

Ispalo bi se da je sve ono što je Kremlj činio od kraja epohe Jeljcin bilo potpuno besmisleno. No, tako neće biti! Siguran sam da je „plan“ nemačke kancelarke i ruskog predsednika u vidu o kome se proteklih dana govorilo puka propagandna horor bajka. Svakome razumnom jasno je kakve bi bile njegove posledice i otuda je nesumnjivo da Moskva ne bi išla putem postepenog samouništenja. Da je spreman da tako okonča svoju političku karijeru i osudi svoju zemlju na sudbinu sekundarnog faktora, Putin ne bi ni činio sve ono što od 2000. godine radio. Lako je mogao da bude nastavljač Jeljcinove politike i na tim osnovama odavno veličan u Londonu, Vašingtonu ili Briselu. Umesto toga krenuo je opasnim putem obnove ruske veličine! Vratimo se sada našoj osnovnoj temi.

Koliko sam obavešten – a ne iznosim sada samo svoja apstraktna razmatranja pomenutog „plana“ već i proverene podatke – uistinu su se odvijali tajni pregovori na relaciji Moskva – Berlin. I elementi koji su sada plasirani u javnost uglavnom jesu bili pominjani. Međutim, „Indipendent“ je tendenciozno prevideo nešto što je za Rusiju neizostavni deo svakog mirovnog aranžmana i tako totalno promenio kontekst pregovora. Radi se o unutrašnjem preuređenju Ukrajine i održavanju fer izbora kako bi se na raznim nivoima uz učešće (pro)ruske populacije konstituisala legalna i legitimna vlast. Sadašnja centralna ukrajinska vladajuća garnitura, koja je rođena u prevratu a posle „potvrđena“ na sumnjivim izborima održanim u ratnim okolnostima i uz progon političkih protivnika kijevskog režima (čak je bilo i likvidacija članova izbornih komisija), jasno je da je demokratski neutemeljena.

Kraj unutrašnjih oružani i (geo)političkih sukoba u Ukrajini i u vezi sa njom, podrazumeva temeljno rekonstruisanje ustrojstva te zemlje. Odavno je bilo jasno da mira za nju nema bez neke vrste „Dejtona“, a on podrazumeva i (kon)federaciju te kompleksne države. Tako bi bilo očuvano i državno jedinstvo, i svako bi mogao da neguje svoje specifičnosti bez straha da će doći do majorizacije sa identitetsko zatirućim i geopolitički neželjenim posledicama. Takvom mirovnom aranžmanu a ne podeli Ukrajine Rusija teži od kulminacije krize i svakako bez njega ne bi uskratila podršku proruskim snagama i (malo)ruskom stanovništvuUkrajine. Ko god sistematski plasira priče o suprotnom, kao što je slučaj u vezi sa „planom“ kojim smo se bavili, to radi tendenciozno a u cilju slabljenja ruske pozicije. U pitanju je specijalni rat koji u opisanom segmentu ima za cilj demoralisanje (Malo)Rusa i javnosti Rusije.

NEZAVISNOST OD ISTINE

Da je tako jasno je već i iz sagledavanja vlasničke strukture britanskog „Indipendent“-a, odnosno posredne povezanosti njegovog delovanja sa analognim ruskim medijima. Gazda pomenutog lista – koji sa pozicije izrazitog zaštitnika ljudskih prava neretko veoma oštro kritikuje Putina i njegovu administraciju – je ruski biznismen sa političkim pretenzijama Aleksandar Lebedev. Pomalo je neobično da je čovek koji je 1984. godine završio specijalizaciju na Fakultetu KGB-a danas ostrašćeni borac za ljudska prava. No, da nije prihvatio da bude i to – naravno na način koji je kompatibilan sa geopolitičkim planovima vodećih evroatlantskih središta moći (što znači da kontrolisano, radi farse o demokratiji i poverenja javnog mnenja, kritikuje mane Zapada dok histerično napada njegove spoljnopolitičke oponente) – ne bi mu ni bilo dopušteno da postane vlasnik nekog iole ozbiljnog medija u Engleskoj. Tamo se o slobodnom tržištu i političkoj konkurenciji mnogo priča ali se dobro zna ko „kosi a ko vodu nosi“. Za inostranstvo su namenjene liberalne bajke a kod kuće je sve podređeno globalnoj moći anglosaksonskog kartela.

Lebedev se enormno obogatio u mutnim jeljcinovskim vremenima. Za pozicije jednog od ruskih tajkuna poželeo je da zadobije i političku moć. Tako je 1997. godine ušao u vrh partije Jeljcinu bliskog Viktora Černomirdina „Naš dom – Rusija“. No, kao čovek velikih ambicija, sklon da u svemu bude „prva violina“, tu nije našao svoje mesto i otuda dugo nije ni ostao u navedenoj stranci. Nastavio je da plovi političkim vodama u potrazi za ostrvom prvorazredne moći. Međutim, od kada je Putin uzeo vlast i zaveo red, što je podrazumevalo i potkresivanje političkih krila ekonomskoj oligarhiji, to je postalo mnogo teže. Tako je Lebedev menjao stranke, uključujući i vladajuću „Jedinstvenu Rusiju“, ali nije dalje stigao od poslaničke pozicije dok su njegove frustracije rasle.

Konačno uvidevši da dok je Putina, slični ljudi njemu (Lebedevu) neće biti u političkoj sferi ono o čemu maštaju (tj. moćnici na kvadrat koji nesmetano mogu da projektuju svoje bogatstvo na prvorazrednu političku ulogu) – a ne želeći da pristane na ono što je u postojećim okolnostima realno – povukao se iz ruske politike i akcenat stavio na sticanje medijske moći (u samoj Rusiji ali i globalnim okvirima pa iz te pozicije opet dodano u svojoj zemlji). Ujedno, on koji je u Putinovo doba pripadao raznim patriotski nastrojenim partima (od pomenute ruske ključne vladajuće stranke preko „Otadžbine“ do „Pravedne Rusije“), odjednom je postao zakleti liberal i „borac za ljudska prava“.

U Putinovoj Rusiji su njegovi planovi da postane Berluskoni iz faze pre vlasti i tako trasira put da zatim ide i njegovim političkim stopama,kao što je bilo i za očekivati, izjalovili. Zato je 2009. godine počeo da stvara svoju englesku medijsku mrežu čiji je deo 2012. godine postao i dnevni list od koga je počela cela ova naša priča. A u samoj Rusiji iako nije mogao da postane medijski tajkun sa nizom kako elektronskih i štampanih sredstava masovnog informisanja, ipak je suvlasnik 39 posto akcija zapadu bliske ruske „Nove gazete“ (Novaя gazeeta), čiji kontrolni paket deonica drži novinarski aktiv a preostalih 10 odsto akcija poseduje stari miljenik Zapada Mihail Gorbačov.

VIR NELOGIČNOSTI

„Nova gazta“ je ona ruska novina što je, implicirajući nedokazanu a malo verovatnu rusku krivicu, ubrzo posle nerazjašnjenog obaranja malezijskog putničkog aviona na naslovnoj strani objavila poruku: „Oprosti nam Holandijo“. To su onda kao udarnu vest o ruskom posrednom priznanju zločina, kao deo orkestrirane antiruske kampanje, preneli mediji širom sveta. A kada je ruski list pod značajnim uticajem Aleksandra Lebedeva tako odradio svoje (a i drugi vlasnici su po pravilu njegovi istomišljenici) – u specifičnu akciju koja se ponovo vrti oko malezijskog aviona uključio se i njegov glavni engleski medij. Pritom ne mislim na rutinsku antirusku kampanju namenjenu zapadnoj publici već na priču o tajnom planu „Merkel-Putin“. On je namenjen, kao što smo već rekli, pre svega daljem demoralisanju ruske javnosti i proruskog dela Ukrajine, odnosno predstavljanju Rusije kao onemoćale, uplašene i stoga besperspektivne zemlje svima koji u svetu prema njoj imaju simpatije i u nju polažu nadu.

Zato se toliko o tom „planu“ govorilo i kod nas ali i u samoj Rusiji! A koliko je sve kontradiktorno i u duhu jeftine propagande gde se od njenih konzumenata ne očekuje da slože čak i banalne kockice, govori nam baš zloupotreba obaranja malezijskog aviona. Ruski list Lebedeva je za to odmah bacio krivicu na Rusiju. Opet njegove engleske novine ubrzo zatim iznose tvrdnju da je ta tragedija poremetila ruske planove. Moskva maltene da je molila Merkelovu da je izvuče iz ukrajinskog konflikta i tako po cenu odricanja od vitalnih nacionalnih interesa spase „propasti“, a onda se dogodilo po Rusiju fatalno obaranje malezijskog putničkog aviona zbog čega je ceo plan pao u vodu. U toj fantazmagoriji i ranije SAD, V. Britanija i neke druge sile nisu bile voljne da prave ustupke „zlom“ Putinu a onda se desila nesreća zbog koje su dodatno zaoštrile odnos prema njemu.

Nije nego. Ili su Rusi oborili avion ili je neko drugi učino da poremeti njihove planove. Nije baš da bi sami sebi pomrsili konce koje su pažljivo zajedno sa Berlinom prethodno spajali. A uistinu su to radili. Samo što su konci, uz one elemente koje je naveo „Indipendent“, imali i neke druge. Baš oni su od ključnog značaja za Moskvu, i bez njih je sve drugo irelevantno. Naravno radi se o unutrašnjem preuređenju Ukrajine koje podrazumeva takav nivo decentralizacije koji garantuje politička, nacionalna i jezička prava (malo)ruskog stanovništva. Tu smo ponovo stigli do malezezijskog aviona ali iz drugog ugla. Kako se kaže: „U laži su kratke noge“. „Indipendent“ posredno priznaje ko je imao interes da se dogodi tragedija i verovatno srušio taj civilni vazduhoplov. To su oni kojima nije odgovarao pravi tajni plan „Putin-Merkel“.

IGRA HLADNOKRVNOSTI

Rusija je dovoljno jaka da može da istraje u odbrani svojih legitimnih pozicija u Ukrajini. Nema razloga da pristaje na faznu kapitulaciju što bi predstavljao „plan“ o kome je pisao britanski list ruskog tajkuna. Pogotovo je tako sada kada smo već stigli skoro do kraja leta i nije daleko period od oktobra do aprila kada je ruski gas od nasušnog značaja sa veliki deo Evrope, te je poigravanjem sankcijama mnogo opasnije za EU nego Rusiju. Moskva može hladnokrvno da čega sredinu 2015. godine ali Brisel, Berlin, Varšava i mnoge druge evropske prestonice ne mogu iole slično da iščekuju jesen 2014. Zima je i pre epohe gasa bila veliki ruski saveznik. Tim pre je to u naše vreme. I što onda Kremlj baš sada da klekne sa dalekosežnim negativnim posledicama po sebe?

S druge strane Rusija je stvarno težila a i dalje to dosledno čini mirnom a održivom razrešenju ukrajinske krize. To podrazumeva kompromis ali na način da ipak bude zadovoljen makar minimum ruskih strateških interesa. Oni su: 1) trajna vojno-politička neutralnost Ukrajine; 2) federalizacija te države; 3) bar implicitno prihvatanje ulaska Krima u sastav Ruske federacije od strane Zapada; 4) neugrožavanje ruskih energetskih planova i ekonomskih perspektiva. Zauzvrat Rusija neće stajati na putu ukrajinskog (neizvesnog) puta u EU, podržaće teritorijalni integritet te države i pomoći će njen ekonomski oporavak.

Kome to ne odgovara? Pa onima koji su i raspalili požar u Ukrajini. Ako već ne mogu da potpuno nametnu sve što žele (a to je svestrano uključivanje antiruski preparirane Ukrajine u redove tzv. „Nove Evrope“), onda im je namera da makar što duže traje geopolitička vatra na granici Rusije, sa negativnim posledicama koje to ima na odnose Moskve i „Stare Evrope“ kao i na razvoj Ruske Federacije. Jasno je da to ne odgovara ni Rusiji, ni Nemačkoj i drugim relevantnim evropskim državama tipa Francuske. Da bi se navedene i druge zapadne države gurnule što dalje u konfrontaciju sa Rusijom, odnosno kako bi se izazvala homogenizacija Zapada, potrebne su tragedije nalik onoj sa pogibijom skoro 300 putnika nad ukrajinskim nebom. Još kada one mogu da spreče rusko-nemačku kontraofanzivu kakvu bi predstavljalo istinsko a ne iskrivljeno zajedničko rešenje za izlazak iz velike Evropske krize te aktivno lobiranje Berlina i Moskve njemu u prilog. Ako ništa drugo Nemačka bi imala, kako za svoje zapadne partnere tako i domaću javnost, jak alibi za neprihvatanje novih sankcija protiv Rusije.

Da se nelogičnosti koje iz svega toga provejavaju ne bi lako uočile tu su razni ruski, engleski, nemački pa i naši mediji, koji peglaju stvari i prekomponuju stvarnost. U tom svetlu treba gledati na famoznu priču oko iskrivljenog plana „Putin-Merkel“, ali i na razne druge slične nebuloze, tipa onoj koju je ovih dana plasirao takođe engleski list – Fajnenešel tajms (FinancialTimes). Taj časopis po principu zamene teza tvrdi da je glavni EU zagovornik sankcija i čvrstog pristupa Rusiji Angela Merkel, dok Britanija teška srca i nevoljno prihvata da sledi Nemačku. Spinovanje nema kraja! A šta drugo i ostaje onima koji svoju imperiju grade na nasilju i gruboj eksploataciji drugih dok su im usta puna priča o ljudskim pravima, demokratiji i ravnopravnosti među državama?

Sreća po njih je to što širom sveta ima mnogo onih koji žele da uđu u redove zlatne evroatlantske milijarde pa i da budu deo njene elite. Uz njihovu pomoć lakše je laži prodavati kao istinu i tako preparirati ljude koji u surovoj egzistencijalnoj trci i u vrtlogu onog najgoreg od popularne kulture nemaju mnogo prostora i želje da kritički misle. No, bitniji su od njihovih propagandista oni koji stoje iza laži i raznih podmetačina tipa, već je jasno, „ukrajinskog Račka“. Ipak da bi prvo bilo uočljivije važno je razjasniti i drugo. Zato smo se uz raskrinkavanje pozadine plasiranja dezinformacija o pregovorima između Moskve i Berlina pozabavili i onima koji taj prljav posao obavljaju i metodama kojima se služe, a ruske su gore list! Slične njima i to u mnogo većem broju imamo i mi u Srbiji a tek će se oni punom parom baciti na posao (makar se sada pravili da su u prijateljskim odnosima sa oficijelnim Beogradom) kada otpočnu radovi na konačnom uvlačenju Srbije u antiruski tabor ili pokušajima rušenja vlasti koja na to (nadam se da će to biti slučaj) ne pristane!

(Vidovdan.org)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Mare says:

    FUCK EU

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *