Глобално лидерство Путина и Си Ђинпинга

Globalno liderstvo Putina i Si Đinpinga

14 jula 2017

Piše: Bojan Bilbija

Svratio kod druga – tako su ruski mediji opisali zvaničnu posetu kineskog predsednika Si Đinpinga ruskom kolegi Vladimiru Putinu. U ponedeljak, tri dana uoči današnjeg samita Grupe 20 u Hamburgu, Putin i Si Đinping razgovarali su o saradnji i koordinaciji dve supersile u najvažnijim međunarodnim pitanjima. Moskva je Si Đinpingu bila jedina stanica na putu u Nemačku, gde se uoči samita susreo i sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel. Međutim, za lidere Rusije i Kine ovo je bio već treći sastanak u poslednja tri meseca. Kako je za „Bi-Bi-Si“ ocenio ekspert britanskog analitičkog centra „Verisk Maplecroft“ Dereg Mekdauel, Putin i Si Đinping daju do znanja ostatku sveta da su oni sada ključni partneri i da nameravaju da deluju unisono na međunarodnoj areni. Rusija ima potrebu da uravnoteži svoje odnose sa Zapadom, dok Kina želi da pokaže kako će odsada ona određivati pravila igre, ocenjuje britanski stručnjak i ističe da Moskva i Peking poručuju Zapadu uoči samita G20 u Hamburgu: „Vi ste bili centar moći juče. Danas smo to mi. Mi smo budućnost.“

INTEGRISANJE INTEGRACIJA

Putin i Si Đinping razgovarali su o bilateralnim pitanjima i koordinaciji stavova na samitu G20. Već sama činjenica da se dvojica lidera susreću najmanje pet puta godišnje dovoljno govori o posebnom karakteru odnosa između Rusije i Kine. Prema mišljenju profesora Alekseja Maslova, šefa Katedre orijentalistike moskovske „Visoke škole ekonomije“, odnosi Rusije i Kine u poslednje dve godine dobili su potpuno nov kvalitet, što ukazuje da su Moskva i Peking prošle prvu i najvažniju – fazu izgradnje poverenja. To zaista tako i izgleda: sastanci Putina i Si Đinpinga u poslednje vreme odlikuju se mnogo više razgovorima o detaljima, nego pitanjima opšteg tipa. Ekspertski i politički timovi dobili su konkretna zaduženja po čitavom nizu projekata i sada predstoji njihova realizacija, a lideri država mogu da se posvete nijansiranju ekonomskih odnosa, ali i usaglašavanju stavova o globalnim problemima.

Dve zemlje realizuju velike zajedničke energetske projekte, poput gasovoda „Snaga Sibira“, „Snaga Sibira 2“ i „Altaj“. Kako je Putin poručio još prošle godine, sada je na delu proces koji je nazvao „integrisanje integracija“, imajući u vidu objedinjavanje kineskog megaprojekta Inicijativa „Pojasa i puta“ sa Evroazijskim ekonomskim savezom (EES), koji predvodi Rusija. O tome je sasvim otvoreno uoči posete Moskvi, za ruske medije govorio i Si Đinping. „Obično se sastajemo pet puta godišnje kako bismo odredili okvir daljih i mogućnostima za dalji razvoj bilateralnih odnosa“, poručio je kineski lider i dodao da je postignut dogovor o povezivanju Inicijative „Pojasa i puta“ sa EES, kao i da odnosi Moskve i Pekinga nisu nikada bili bolji. Posmatračima nije promaklo ni da je predsednik Kine poručio da ekonomski odnosi Rusije i Kine imaju značaj za „ceo evroazijski kontinent“, što samo potvrđuje izrečene ocene o tome da dve supersile nameravaju da mnogo aktivnije preuzmu inicijativu u svoje ruke – i u Aziji, i u Evropi.

Kineski lider posebno je istakao pozitivnu ulogu Rusije u Siriji, ponovo ističući da Moskva i Peking ne samo što imaju bliske, pa čak i podudarne stavove i interese o ovom pitanju, već da je na delu njihova koordinirana aktivnost na Bliskom istoku. Od takve saradnje dve zemlje mogu imati velike koristi. Si Đinping je ukazao da je Sirija najopasnija „vruća tačka“ i da ovo pitanje mora da se rešava uz poštovanje njene nezavisnosti, teritorijalnog integriteta i suvereniteta: „O budućnosti Sirije treba da odlučuje sirijski narod, a političko rešenje je jedini put. Iskreno verujemo da će to pitanje uskoro biti rešeno i da će nade sirijskog naroda o miru i povratku u svoje domove uskoro biti ostvarene.“

„RUSKA ČIZMA” I AMERIČKA MAMUZA

Ekonomski dnevni red Moskve i Pekinga označen je prvenstveno sa tri magistralna gasovoda, što je za Kremlj izuzetno važno zbog smanjenja zavisnosti od evropskog tržišta – podložnog političkim pritiscima, od kojih glavni dolazi s druge strane Atlantika. Zato izlazak Rusije u punom kapacitetu na kinesko i pacifičko gasno tržište, što upravo omogućuju pomenuti aranžmani sa Pekingom, označava prelazak na „viši nivo igre“. Pred Moskvom se otvaraju energetske perspektive za trgovinu ne samo sa Kinom već i sa Japanom, Južnom Korejom i drugim regionalnim igračima, a za Evropu to znači da će morati da se aktivnije bori za ruski prirodni gas. Ili da ga nabavlja iz SAD po znatno višim cenama. A to dovodi Evropu u još veću zavisnost od Vašingtona, što pojedinim – ne tako beznačajnim – krugovima na Starom kontinentu smeta možda i više od famozne „ruske čizme“. Jer za razliku od one ruske, uglavnom izmišljene, američku mamuzu su Evropljani i te kako dobro osetili u poslednjih sedam decenija. Dok su stvari ekonomski i politički išle dobro, to se još kako-tako moglo trpeti, ali su se sada stvari bitno promenile. O tome svedoči i dolazak Putina i Si Đinpinga na Samit G20 u Hamburg u potpuno novoj ulozi – kao globalnih lidera.

Ne treba sumnjati da u Evropi sa velikom pažnjom prate ove procese i pokušavaju u njih da se uključe – u meri u kojoj mogu da se izmigolje iz američkog stiska. To se možda najbolje vidi iz dve činjenice. Prvo, Nemačka i Turska aktivno razvijaju energetsko partnerstvo sa Moskvom, uprkos oštrom protivljenju Vašingtona, jer su svesni da je to više njima potrebno nego Rusiji. I drugo, sankcije koje je Zapad uveo Kremlju pod pritiskom američke administracije, zemlje EU krše gde god mogu, kupujući, na primer, ruske evroobveznice koje direktno donose Moskvi priliv svežeg kapitala.

STVARNOST MULTIPOLARNOG SVETA

Svega toga, naravno, ne bi bilo da – pored ekonomske, oličene u konvergenciji Inicijative „Pojasa i puta“ i Evroazijskog ekonomskog saveza – nema i političke saradnje Moskve i Pekinga na svim nivoima. Nije preterano reći da ovi odnosi nisu samo strateški već i saveznički – iako se i Kinezi i Rusi strogo čuvaju da o tome otvoreno govore. Sve veći zamah ovih odnosa definisan je prvenstveno kroz Šangajsku organizaciju za saradnju (ŠOS), gde su prošlog meseca u punopravno članstvo stupila još dva evroazijska člana – nuklearne sile Indija i Pakistan. Ova organizacija produkt je dvodecenijskog zajedničkog rada Moskve i Pekinga, koji su blagovremeno osetili neophodnost stvaranja multipolarnog sveta. Sredinom devedesetih, kada su predsednici Boris Jeljcin i Đijang Cemin udarali temelje multipolarnog sveta i ŠOS-a, mnogima, pogotovo u Evropi i u SAD to je moglo da izgleda kao dobra šala – jer su sami sebe ubedili da je dominacija Zapada večna.

Izgleda da su tek nedavno shvatili da je Rusija planski i sa vizijom daleke budućnosti raspustila Varšavski blok i SSSR, kao neefikasne i parazitske imperijalne strukture – gotovo identične EU i NATO-u, koje danas isisavaju snagu „evroatlantske zajednice“. Zapad je poverovao da je zaista „pobedio“ u Hladnom ratu, ali se posle dve decenije sudario sa multipolarnom realnošću. Zato Vašington pokušava na sve načine da oteža razvoj i izlazak na lidersku poziciju Rusije i Kine, preduzimajući niz političkih, ekonomskih i vojnih mera da to spreči. Nedavna vest da američko ministarstvo odbrane pokreće novi ciklus razvoja inovativnih vojnih tehnologija sa ciljem da primoraju „potencijalne protivnike da preduzimaju skupe kontramere ili da priznaju superiornost SAD“, upravo o tome i svedoči. Međutim, reklo bi se da su ovi napori zakasneli. „Revolucionarni razvoj američke vojne tehnologije“, čak i ako se dogodi, može samo još više da poveća američke troškove, ali i ubrza zbližavanje Moskve i Pekinga, što se sada pred našim očima i događa.

Kako ističe profesor Aleksej Maslov, pozitivna dinamika promena podstiče lidere Kine i Rusije da pojačavaju kontakte, što označava i prelazak na nov format ekonomskih i političkih odnosa. Kina je zainteresovana za ulaganje u Rusiju, a Moskva za kineski kapital i profitabilne poslove. Moskva očekuje konkretne dugoročne projekte i investicije iz Kine, o čemu svedoči i bilans posete kineskog predsednika, sa ugovorenim nizom veoma važnih ekonomskih projekata i potpisanih više od deset sporazuma o saradnji na međudržavnom nivou. Ukupna vrednost postignutih dogovora premašuje 10 milijardi dolara. Prema rečima Maslova, dve strane prelaze sa jednostavne saradnje – kada je ruska strana prodavala energente, a Kina sve ostalo, od hrane do tekstila – ka značajnoj diverzifikaciji ekonomskih odnosa, koja između ostalog uključuje i izvoz ruskih poljoprivrednih proizvoda na Istok.

ŠANSA ZA RAVNOMERNIJI SVETSKI RAZVOJ

Druga perspektivna oblast saradnje Rusije i Kine biće zajednička realizacija projekta „Jedan pojas, jedan put“. To će doneti investicije, obnovu postojeće i izgradnju nove, visokotehnološke infrastrukture na teritoriji čitavog Evroazijskog saveza. Sve to uposliće rusku industriju, koja će se maksimalno uključiti u ove projekte. U planu je izgradnja moderne železničke saobraćajnice od Moskve do Pekinga, sa prvom etapom do Kazanja, kao i auto-puta Jekaterinburg–Čeljabinsk. Ovi projekti suštinski razvijaju Rusiju, u okviru zajedničkih rusko-kineskih ekonomskih poduhvata, što dodatno integriše privrede i infrastrukturu dve države. Istovremeno, jača i energetska povezanost, gde Kini postaju neophodni zajednički projekti, jer jedino povezivanje sa Rusijom Pekingu garantuje stoprocentnu stabilnost i bezbednost isporuka nafte i gasa. Svi ostali aranžmani sa drugim zemljama, mogu u određenom trenutku da budu podložni političkim ili bezbednosnim uticajima i unesu nepotrebnu neizvesnost u ambiciozne planove kineskog ekonomskog razvoja.

Ove godine očekuje se završetak gasovoda „Snaga Sibira“, kojim se ruski gas iz Jakutije transportuje do kineskih potrošača. To će biti prvi veliki plod strateške saradnje suseda koji dele 4.200 kilometara zajedničke granice. Eksperti ukazuju na dva osnovna problema energetske saradnje Rusije i Kine. Prvi je uvek aktuelno pitanje dugoročne cene gasa, gde dve strane još nisu uspele do kraja da se dogovore, ali se očekuje rešenje, budući da je cena nafte, od koje zavisi i tarifa za gas, stabilizovana. Drugi, možda i veći problem, jeste činjenica da stopa rasta potrošnje energenata u Kini opada, zbog sve većeg prelaska na visokotehnološku produkciju.

Osim ovih, Putin i Si Đinping razmotrili su i pitanja globalnog ekonomskog poretka. Kina već nudi svetu novu finansijsku i ekonomsku strukturu, Azijsku banku infrastrukturnih investicija, daje kredite evropskim bankama i predlaže sve veću upotrebu juana kao međunarodne valute, što se delimično već primenjuje u trgovini sa Rusijom. U tom smislu, i pozicija Rusije, kao važnog kineskog partnera, jača u svetu. S druge strane, i Peking zna da na severu ima pouzdanog suseda i druga, sa kojim ima brojne zajedničke ekonomske i političke interese.

Sve navedeno pokazuje zainteresovanost dve zemlje za transformaciju međunarodnog poretka u pravcu multipolarnosti, na način kako je to definisano zajedničkim deklaracijama iz 1997. i 2005, o čemu je „Pečat“ ranije pisao. Nade u takav rasplet polažu i mnoge države Evroazije, kako one koje gravitiraju ka EU, tako i one na periferiji ili izvan ovih procesa. Multipolarni svet znači više centara moći, više konkurentnosti u političkoj i ekonomskoj ponudi – za razliku od do sada preovlađujućeg unipolarnog modela, gde se sve diktira iz jednog centra, koji potčinjava druge, manje i veće igrače, i za sebe uzima najveći deo profita. Zato na najavu novog globalnog liderstva Rusije i Kine treba gledati kao na šansu za ravnomerniji svetski razvoj, bez dosadašnje zapadne monopolizacije ekonomskih i političkih procesa. A to je u današnjem svetu, punom nestabilnosti i gneva osiromašenih država – revolucionarna promena.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *