Годишњица устава

Годишњица устава

27 октобра 2017

Пише: Чедомир Антић

У Подгорици је прославељна десетогодишњица Устава из 2007. године. Први црногорски устав од доношења незвисности представљен је том приликом као велико достигнуће. Професор Младен Вукчевић, бивши председник Уставног суда Црне Горе говорио је о „крунисању вијека традиције“ и о томе како је Црна Гора словом устава „утврдила основе свог уређења и уписала га у мапу европског правног простора“. Додао је још и да се „Устав у протеклих десет година показао као добра основа за примат међународног права, темељ за унапређење људских права, предуслов за међународне интеграције и ослонац за учвршћење државног идентитета“.

Ето, а ја сам мислио да је Црна Гора „стара европска држава“. Какав то идентитет треба некоме ко темељи своју државност на Краљевини Дукљи. Древној држави великог угледа и моћи. Суштински старијој од Немачке, Француске, Енглеске или Шпаније… Да не говоримо о античкој Превалитани… Па зар није Јово Капичић спомињао своје староримске претке. Зар о себи тако не мисли већина вођа владајућег режима. Идентитет такве државе неочекивано, из неких разлога треба да учвршћује један устав.

Посланик, вечитији од Црне Горе, Миодраг Вуковић, који је био и председник Уставног одбора, препознао је устав као „велику шансу“. Између осталог и „мултиетничке Црне Горе“. Али рекло би се да Вуковић у свом великом правном делу види и неке „нове демократске вриједности“ које не прихватају неименовани грађани лоших намера. Чудно је то спомињање мултикултурне Црне Горе. Где је то устав у пракси афирмисао мултикултуралност Црне Горе. Где су права српског народа Црне Горе? Где је Ћирилица којом пише већина грађана Црне Горе? Где је равноправост свих народа Црне Горе? Где су грађани српске националности у великом броју установа ове наводно демократске државе?

И сâм професор Вукчевић, упркос свечаном тренутку, рече и нешто што би власти, које су својим досадашњим политичким деловањем апсолутно задовољне, требало да узму у обзир. Он је споменуо и да поред позитивне оцене устава, постоје и његова „појединачна кршења, учестало доношење неуставних аката, његова напрегнута тумачења по мјери политичких интереса или потреба“.

Вукчевић је међу ове злоупотребе могао да уброји и истом приликом изнесено мишљење председника Скупштине Црне Горе Ивана Брајовића о начину како ћемо (мислим да је субјекат у тој реченици био „ми“, а можда је мислио на „државу“) „опростити свима онима који нијесу веровали у Устав и Црну Гору“.

Колико се сећам устав је донесен уз некакав компромис. Да ли је режим Мила Ђукановића испунио свој део погодбе око доношења устава? САД и ЕУ су биле сведоци и споразума о некаквим „идентитетским законима“ чијим би доношењем и применом савремена Црна Гора прихватила своје историјско наслеђе и пружила макар пуна идентитетска права свим својим народима. Ови закони никада нису донесени.

О чему онда тачно говоре они који славе годишњицу Устава из 2007. године? О великој победи државе или о неиспуњеним обећањима, злоупотребама и атмосфери грађанског рата који ДПС и његови претходници стварају и одржавају од како су дошли на власт.

Можемо ли да кажемо да је Устав Црне Горе из 2007. године тријумфовао и на суђењу оптуженима за припрему државног удара? Каква је то традиција која показује да се Црна Гора од 1909. до данас није нигде померила? Сетимо се само основних чињеница. Сведок тражен од друге државе због злочина. Оптужени – пензионери, сиромашни људи нарушеног здравља. Судски систем који затвара до признања кривице и ослобађа да би наградио признање. Држава у чијем затвору постоји самица у којој даноноћно светле сијалице. Тужилац који преко министра унутрашњих послова тражи од митролита да на дан избора позове „на мир, поредак и да се мирно прихвати резултат“, захвали после што је митрополит тако и учинио, док данас стижу тврдње да је и поглавар православних у Црној Гори учествовао у овој наводној завери. Режим изгледа осуђује бригу цркве о сиромашним верницима који су оптужени али не и осуђени.

Чини се да црногорска уставност нема лица, само наличје. Прослава и судбина оптужених за наводни државни удар јасно показују да је Црна Гора „бесудна земља“, баш као и она о којој је писао Милован Ђилас. Она има уставне традиције из 20. века које су обележене злоупотребама и дисконтинуитетима. Ако би желела да изгради нове, морала би да успостави узорну демократију и пита народ шта заиста жели. Овако, Црна Гора може да слави само два датума. Најважнији – дан уласка у НАТО, када је Ђукановићу од стране САД и ЕУ дозвољено да, без старих оптерећења, све почне из почетка. И наравно – дан актуелног најскоријег изборног тријумфа (увек извесног у овим недемократским условима) који потврђује и оправдава власт режима шта год он чинио и каква год била његова постигнућа.

(Напредни клуб)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u