Горан Милашиновић: Хуманост је постала „хигијенска“

Горан Милашиновић: Хуманост је постала „хигијенска“

20 јула 2017

У НОВОМ роману „Случај Винча“ Горан Милашиновић је пошао од деценијама прећуткиваних драматичних догађаја из 1958, када је у Институту за нуклеарну науку, приликом експеримента, петоро младих сарадника било изложено веома високој и опасној дози неутронског и гама зрачења. Као једино решење за њихов спас, у Институту „Кири“ у Паризу пресађена им је коштана срж коју је, ризикујући своје животе, несебично дало петоро храбрих и племенитих Француза.

По професији кардиолог, професор Медицинског факултета и директор Пејсмејкер центра у Клиничком центру Србије, Милашиновић је објавио веома запажене романе „Волтин лук“ (заједно са Живојином Павловићем), „Хераклов грех“, „Посматрач мора“, „Апсинт“, „Маске Софије де Монтен“…

* Шта је био разлог враћања овој теми, којом сте се на сасвим другачији начин бавили у књизи „Расцепи“, објављеној пре шест година?

– Фокус је исти, несрећни акцидент у „Винчи“, али формално, стилски и садржајно „Случај Винча“ је скроз нови роман. Разлог је, мало, временска дистанца и мој критички поглед на претходни роман, а више разговори са Драганом Бјелогрлићем и Вуком Ршумовићем поводом њихове идеје да се тема из романа претвори у играни филм. Потом, консултовао сам се са Игором Маројевићем, уредником у „Лагуни“, и тако је настао нови роман, у којем је енергија с неких постмодерних тачака у „Расцепима“ преусмерена, у „Случају Винча“, на сам догађај, животе, судбине и мотиве добровољних давалаца коштане сржи, Француза, и наше несрећне научнике. Наравно, овде није реч о документарном штиву, њихови животи и судбине су у највећој мери фикција, створени према мојим претпостављеним корелацијама између поступака, карактерних црта и животних околности, неопходних за херојско дело.

* Како објашњавате ту невероватну храброст и племенитост петоро обичних Парижана?

– То је окосница романа. Пристати на помоћ другом и по цену угрожавања сопственог здравља и живота је она права хуманост, иманентна људској врсти, која се доста разликује од данашње. назвао бих је „хигијенском“, при чему се помоћ унесрећеном (болешћу или избеглицама) јавно и пренаглашава, али у стварности спроводи само под условом да не нарушава сопствени комфор и мир, и да не „прља руке“. Скочити у воду да спасеш оног који се дави ако си пливач је једна ствар, а уколико си непливач сасвим друга. Баш то друго су урадили Парижани за наше научнике. Хуманост је, изгледа, усађена човеку онтогенетски и неће никада ишчезнути, али је време и важеће социјалне прилике и филозофије модификују. Значи, има и данас таквих особа међу нама, свако зна неку, само су ретке.

* Пишете и о великим дилемама француских лекара, пред којима је била одлука да једним веома рискантним медицинских експериментом спасу последице неуспелог научног експеримента.

– У „Случају Винча“ реч је о вишеслојним парадоксима. Лекари се одлучују за експериментално лечење, које потенцијално спасава животе, али и угрожава пацијенте. Потом, наши научници су прво жртве науке, а касније и жртве недовољно развијене медицине оног времена. На крају, ту су добровољни даваоци коштане сржи, са својим одлукама и дилемама, од којих је један био лекар у болници „Кири“. Двојица главних француских лекара, Мате и Жаме, функционишу као контрапункт, два различита звука о теми експеримента на људима, који се на крају сједињавају у један.

* У роман сте увели једну, може се претпоставити, фиктивну љубавну причу о платонској вези лекара и пацијенткиње?

– Наравно, реч је фикцији и провокацији, што је, рекао бих, легитимни књижевни поступак због којег писац не би требало да се правда. Љубав не одређује место него случајни сусрет, па је могућа и у болници. Али овде је њено испољавање друкчије, максимално суздржано и затомљено због разумљивих и тешких околности у којима се тај случајни сусрет догодио.

* Да ли су уопште поуздано утврђени разлози због којих је дошло до акцидента?

– Савезна комисија за анализу акцидента, на челу са Павлом Савићем, објавила је 1959. извештај по којем су пострадали научници (у ствари четири техничка сарадника и двојица студената), као и тадашње руководство у „Винчи“, криви због немара и оптужени да су сами узроковали немили догађај. Дакле, људска грешка, као приликом већине несрећа са нуклеарним постројењима. Међутим, по мом мишљењу, пре би се могло говорити да су пострадали били жртве науке, јер су радили на реактору са уранијумом који намерно није имао довољну заштиту за научнике да би мерења била што прецизнија. Ово је била идеја винчанских инжењера-физичара, од којих ниједан није био присутан у хали са реактором на дан акцидента.

* Све што се одигравало у Институту, па и овај догађај, било је под непрестаном присмотром политике што је у роману оличено у лику арогантног удбаша Бабића.

– Истина је да је Удба имала истурено одељење у „Винчи“. Информације из света нуклеарне науке сматране су тада строго поверљивима, а ту је и спекулација око прављења атомске бомбе. Бабић персонификује ондашњи рестриктивни режим, који не попушта ни пред несрећним и умало фаталним судбинама озрачених научника. У ствари, за једног од њих шесторо озрачених и јесте била фатална јер му трансплантација није спасла живот.

* Пријатељство између француских лекара и њихових пацијената настављена је и после лечења, али је и то остало далеко од очију јавности.

– Да, затворили су се у неку камеру опскуру. А како каже Никита Михалков на почетку филма „Сунчаница“, камера опскура има мали објектив, ако не погледаш кроз њега, ничега нема, избрисан си из историје. Ово је један од главних разлога за мистификацију тог догађаја и разлог зашто с њим није упозната садашња генерација. Такође, и један од важних мотива да о томе пишем, наравно, на литерарни начин.

* И медицина и техника последњих година напредују великим корацима, али морал, људскост и политика чини се да иду у обрнутом смеру.

– Тачно. Саосећање са другим, унесрећеним човеком јесте урођени рефлекс код људи, али два антиподна формативна филозофска концепта који данас владају у већини друштава – либерално-капиталистички и конзервативно-религијски – скоро једнако удаљавају хуманост од њених природних облика. Прво је пуно котерије и лажне саосећајности, а друго претерано рестриктивно и нетолерантно.

ПЛЕМЕНИТИ ФРАНЦУСКИ ЛЕКАРИ

ДОКТОРИ Анри Жаме и Жорж Мате су до смрти остали пријатељи Југославије и Србије.

– Да, Мате и конкретно. Долазио је у болницу „Бежанијска коса“ да без хонорара лечи најтеже онколошке болеснике, не прекидајући посете ни током бомбардовања Србије 1999. Данас онколошко одељење те болнице носи његово име. Можда ће овај роман и будући филм бацити светло на његов племенит и добронамеран лик, барем када је реч о српском народу и нашој држави.

ПАВЛЕ САВИЋ И ЂИЛАС

У РОМАНУ читамо да је велики научник Павле Савић, идејни творац „Винче“, био жестоки противник идеје о стварању атомске бомбе.

– Према неким документима и Савићевим каснијим интервјуима, то је био највећи разлог за његову смену са места директора „Винче“ 1951, иако му се признавало да је био њен идејни творац. Парадокс је што је један од највећих заговорника био Милован Ђилас, који је кад се акцидент догодио већ био осуђен као антидржавни елемент. Да парадокс буде још већи, баш Француска му је те 1958. доделила награду При д’либерте за допринос људским слободама.

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u