Gorčin Stojanović: Kredit za kulturu

Tweet

Piše: Gorčin Stojanović

Smisao akcije sezonskog sniženja cena karata za pozorište vrlo je jednostavan: posle praznika i za vreme školskog raspusta običaj je, svuda u velikim evropskim repertoarskim pozorištima, čak i u onima koja imaju instituciju pretplatnika, da smanjivanjem cene ulaznica omoguće publici da odgleda puni repertoar teatra koji osećaju svojim, kao i da privuku novu publiku ili podsete one koji vole pozorište da ponovo počnu da gledaju predstave.

Tako smo učinili i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu pre dve godine sa akcijom „Umetnost na popust“, a tako, na ovaj ili onaj način, činimo stalno, kroz sistem popusta za penzionere, studente, grupne posete, akciju „I ja volim pozorište“ namenjenu odgajanju srednjoškolske publike.

Odziv publike i spremnost da se nekoliko sati provede u redu za Šekspira, Dostojevskog, Andrića, Crnjanskog, Milenu Marković, Biljanu Srbljanović, svedoči nam o visokoj svesti, obrazovanju i senzibilnosti naše publike, ali, nažalost, i o realnosti zvanoj nedostatak novca.

Ako postoji poruka koju šalje slika vijugavog reda koji se proteže od ulaza u pozorište do ulaza u baštu SKC, onda ona glasi: visoka kultura i vrhunska umetnost – a tome je ovde reč – ne mogu ići na tržišta. Osim jednog, a to je tržište umetničkog rezultata. Tu, najblaže rečeno, ne stojimo loše: zato nas, valjda, i zovu svuda u regionu, kao i drugde po Evropi. Zato smo pozvani na proleće u Moskvu na festival Ostrovskog ili u Sankt Peterburg na čuveni Kulturni forum, jedan od najvećih sajmova umetnosti na svetu, zato smo šest puta bili deo internacionalne pozorišne sezone Rima, zato ćemo s Crnjanskim u Folksteatar u Beču, sa Milenom Marković od Praga, Graca, Zagreba i Ljubljane do Štutgarta.

Naša publika, baš kao i publika u pomenutim mestima, ume da vrednuje vrhunske umetničke domete. Ali, za razliku od tamošnje, nema dovoljno novca da ih redovno priušti. Red za karte svedoči i o tome da nije tačno kako „publika neće da gleda ništa osim masovne, popularne kulture“. Te se stvari, naime, ne isključuju, zato što se i ne dodiruju. Potrebno je da oni koji dreše kesu, bila to država ili sponzori, razumeju da je tako. Oni, pak, koji traže novac mogli bi da vide kako je moguće imati dostojanstven način pomoći kulturi, zvalo se to mecenarstvo, zadužbinarstvo ili sponzorstvo, a nije zgoreg ni redovno i precizno finansiranje.

I, ne na kraju, valja se, ovim povodom, zapitati i nad tim kome odgovaraju manje obrazovani građani-potrošači? Onaj ko voli i razume Šekspira, Dostojevskog ili Andrića nije tako lako podložan manipulaciji bilo koje vrste i spreman je da svoju građansku slobodu brani. I odbrani.

(Večernje novosti)

Tweet