Горчин Стојановић: Кредит за културу

Tweet

Пише: Горчин Стојановић

Смисао акције сезонског снижења цена карата за позориште врло је једноставан: после празника и за време школског распуста обичај је, свуда у великим европским репертоарским позориштима, чак и у онима која имају институцију претплатника, да смањивањем цене улазница омогуће публици да одгледа пуни репертоар театра који осећају својим, као и да привуку нову публику или подсете оне који воле позориште да поново почну да гледају представе.

Тако смо учинили и у Југословенском драмском позоришту пре две године са акцијом „Уметност на попуст“, а тако, на овај или онај начин, чинимо стално, кроз систем попуста за пензионере, студенте, групне посете, акцију „И ја волим позориште“ намењену одгајању средњошколске публике.

Одзив публике и спремност да се неколико сати проведе у реду за Шекспира, Достојевског, Андрића, Црњанског, Милену Марковић, Биљану Србљановић, сведочи нам о високој свести, образовању и сензибилности наше публике, али, нажалост, и о реалности званој недостатак новца.

Ако постоји порука коју шаље слика вијугавог реда који се протеже од улаза у позориште до улаза у башту СКЦ, онда она гласи: висока култура и врхунска уметност – а томе је овде реч – не могу ићи на тржишта. Осим једног, а то је тржиште уметничког резултата. Ту, најблаже речено, не стојимо лоше: зато нас, ваљда, и зову свуда у региону, као и другде по Европи. Зато смо позвани на пролеће у Москву на фестивал Островског или у Санкт Петербург на чувени Културни форум, један од највећих сајмова уметности на свету, зато смо шест пута били део интернационалне позоришне сезоне Рима, зато ћемо с Црњанским у Фолкстеатар у Бечу, са Миленом Марковић од Прага, Граца, Загреба и Љубљане до Штутгарта.

Наша публика, баш као и публика у поменутим местима, уме да вреднује врхунске уметничке домете. Али, за разлику од тамошње, нема довољно новца да их редовно приушти. Ред за карте сведочи и о томе да није тачно како „публика неће да гледа ништа осим масовне, популарне културе“. Те се ствари, наиме, не искључују, зато што се и не додирују. Потребно је да они који дреше кесу, била то држава или спонзори, разумеју да је тако. Они, пак, који траже новац могли би да виде како је могуће имати достојанствен начин помоћи култури, звало се то меценарство, задужбинарство или спонзорство, а није згорег ни редовно и прецизно финансирање.

И, не на крају, ваља се, овим поводом, запитати и над тим коме одговарају мање образовани грађани-потрошачи? Онај ко воли и разуме Шекспира, Достојевског или Андрића није тако лако подложан манипулацији било које врсте и спреман је да своју грађанску слободу брани. И одбрани.

(Вечерње новости)

Tweet