Gordo posrtanje

Gordo posrtanje

10 jula 2014

boris-begovic-foto-ZZE-JOVANOVICHPiše: Boris Begović

Da je Srbija u leto 2014. godine blizu dna, izgleda da nema spora. Čak i ovlašćeni predstavnici vladajuće partije otvoreno govore o stanju nacije na taj način, jedino što za to imaju jasno objašnjenje – krivi su oni pre nas.

Nezavisno od uverljivosti tog njihovog objašnjenja, ova pošast koju danas doživljavamo nije došla iznenada. Posrtanje Srbije započelo je dosta davno. Verovatno u vreme kada se zemlja koliko-toliko oporavila od dolaska komunista i kada se sredinom osamdesetih godina osetilo da stega autoritarnog režima popušta – vreme koje je za svoj uspon iskoristio Slobodan Milošević. Ostalo je istorija, a tu dolazimo do glavnog junaka ove kolumne – Oskara Kovača.

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka kao profesor na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu bio je pojam naučne izuzetnosti, akademske rigoroznosti, disciplinovane misli i jasnih zaključaka. Na Fakultetu preplavljenom korifejima marksizma, pedagoškim metodima koji su se zasnivali na učenju „Kapitala” napamet (može li drukčije) i apostolima pretvaranja veštine u nauku (šifra „marketing i menadžment”), Oskar Kovač je bio svetionik vrline: naučne i moralne. Predavao je teme zbog koji je ekonomija nauka. Njegov udžbenik je bio pokazna vežba jasne misli i pedantnosti. Polaganje ispita kod njega je bilo intelektualno zadovoljstvo. Uz mali broj drugih, davao je nadu da bavljenje ekonomskom naukom u Srbiji nije besmislen posao. Već sredinom osamdesetih, međutim, u vreme kada je ušao u vladu Branka Mikulića, počelo je Kovačevo posrtanje u akademskom smislu – nije bilo novih naučnih radova, već se sve svelo na stručna saopštenja, uglavnom ona koja su u vezi sa njegovim poslom u (tadašnjoj) vladi.

Došle su devedesete. I Kovačevo svrstavanje uz Slobodana Miloševića. Ne samo da se od njega više nije moglo očekivati ništa akademski novo, već je ekonomsku nauku počeo da srozava u političkim raspravama u koje ga je uključio njegov šef. Sećam se njegovog argumenta tokom rasprave o (tada) novom ustavu: „Gradsko-građevinsko zemljište mora da bude u državnoj ili društvenoj svojini zato što je ono oskudan resurs.” Profesor ekonomije jako dobro zna da se nauka bavi isključivo oskudnim resursima – to nije argument da nešto ne bude privatno. Međutim, takvim nastupima je SPS-u dao prizvuk partije koja okuplja elitu (nije jedini, doduše, određeni deo SANU je to isto uradio) i poslao signal da tu partiju ne čine samo, da upotrebnim formulaciju Bore Čorbe: „Badža, Bidža i Bulidža”. Na taj način je omogućio dalje posrtanje Srbije i njeno svođenje na navedenu trojicu.

Pao je Milošević, ali ne i Kovač! Kao disciplinovani vojnik partije, u prelaznoj vladi u jesen 2000. godine prihvatio je da bude, ni manje ni više, ministar privatizacije. Upravo čovek koji je u svim javnim nastupima branio javnu, odnosno društvenu svojinu, koji je navodio da je tranzicija u Srbiji završena još šezdesetih godina, sada je disciplinovano prihvatio zadatak koji mu je dala partija: da privatizuje. Kraj bilo kakvog integriteta. Ima dalje, nažalost!

Konačno, sa penzijom na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, Oskar Kovač je rešio da napravi novi korak u svojoj karijeri i da se pridruži, nikom drugom do Mići rektoru Jovanoviću. I opet je, kao u slučaju Badže, Bidže i Bulidže, dao neku vrstu legitimiteta liku dostojnom stripa o Alanu Fordu i grupi TNT. Veliko je finale (zasad) izveštaj o doktoratu Nebojše Stefanovića u kome se, između ostalog, taj doktorat, po svojoj opremi, (broj i karakter fusnota) poredi sa doktoratom poznatog nobelovca Neša. To je, nadajmo se, finalna degradacija čoveka koji je nekad davno važio za jednog od najstrožih mentora, koji nije dopuštao ne plagijat nego bilo kakvu besmislenost ili nepreciznost, koji je od kandidata tražio potpuno razumevanje materije i doprinos ekonomskoj nauci u doktoratu. Toliko o posrtanju Oskara Kovača.

Zbog čega je ono bitno za Srbiju? Današnja Srbija je loše mesto za život ne zbog Miće Jovanovića i njemu sličnih, ne zbog raznih probisveta koji su postali vodeći ljudi u politici, poslovnom svetu, pa čak i obrazovanju, već zbog toga što im se ogroman broj inicijalno časnih i kompetentnih ljudi priklonio. Ljudi poput (nekadašnjeg) Oskara Kovača su oslonci dobro uređenih društava. Oni, svojom pameću, stručnošću, i integritetom omogućavaju da ta društva ne skrenu u haos i začarani krug propadanja. Kada takvi ljudi počnu da posrću, sa njima posrće i celo društvo. A gordost, kao što je davno pokazao Vojislav Lubarda, od koga sam pozajmio naslov ovog teksta, i dalje opstaje.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *