Gorko sećanje na Njih i na Nas, ali i na Nas same

Gorko sećanje na Njih i na Nas, ali i na Nas same

26 marta 2013

v98559Piše: Dragan Milašinović

Uvek kada dođe 24. mart, treba se podsetiti. Na Nas i na Njih. Na zle žrtve i dobre ubice. Na velike i male. Na Golijate i Davida. Na prvu ofanzivnu operaciju NATO – a kao vojske Novog svetskog poretka, koja dejstvuje bez odluke Saveta Bezbednosti OUN, kršeći osnovne principe međunarodnog prava.

Na 19. združenih zemalja koje su krenule u desetodnevni intervencionistički izlet na vojsku bez oružja i morala, a zadržali se 78 dana, besno bombardujući brojne civilne ciljeve kako bi u narodu slomile proključali bunt protiv sile i nepravde.

Na, takođe, prvu upotrebu nemačke oružane sile za intervenciju van svojih granica nakon Drugog svetskog rata, čime je praktično izbrisano poslednje ograničenje koje je Nemačkoj nametala kapitulacija iz 1945. godine.

Na prevreni odlazak istrošenog Borisa Jeljcina i dolazak Vladimira Putina koji je prekinuo poguban zagrljaj sa evro – atlantizmom i otpočeo preporod Rusije.

Treba se podsetiti i na još ponešto.

Konačna politička odluka za napad na tadašnju SR Jugoslaviju doneta je na sastanku Bildeberg grupe za 1998. godinu, koje se održalo od 14 do 17. maja, u škotskom gradiću Eršir (hotel Turnberi). Tom sastanku, kao gosti, prisustvovali su, sa bivših jugoslovenskih prostora, slovenački bankar Mark Voljč i kosovski publicista Veton Suroi, sin diplomate nestale SFRJ.

Takođe u svojstvu gostiju (čija imena ne ostaju u arhivama) ovom sastanku prisustvovali su i bivši predsednik Bugarske Petar Stojanov, i bivši Ministar inostranih poslova Rumunije Mugura Isaresku. Obe ove zemlje, tokom bombardovanja 1999. godine, dale su punu logistiku NATO – u, a zauzvrat, iste te godine, dobile status kandidata za članstvo u EU, iako ni izdaleka nisu zadovoljavale neophodne standarde.

Plan i ciljevi napada bili su definisani tokom septembra 1998. godine, što pokazuje da je ova opcija bila u igri i ranije (prilikom bombardovanja srpskih položaja u Bosni) , a sem vazdušnih udara predviđali su i varijantu kopnene agresije.

Neposredni povod za napad bio je tzv.“Slučaj Račak” za koji se kasnije dokazalo da je klasično podmetanje nalik onome koje je Hitler učinio pre napada na Poljsku, a Haški tribunal ga je izbacio kao tačku optužnice protiv Slobodana Miloševića i pripadnika srpskih vojnih i bezbednosnih snaga, koji su u Hagu odgovarali.

Tokom bombardovanja poginulo je više od 2. 500 građana SR Jugoslavije, od čega su njih preko 2. 000 bili civili, a više od 12. 000 ljudi je ranjeno.

Na teritoriju Srbije bačeno je više od hiljadu, ženevskom konvecijom zabranjenih, kasetnih bombi na 219 lokacija i površini većoj od 23. 000 km, a za gađanje civilnih ciljeva korišćena je i municija sa osiromašenim uranijumom.

Zvanična materijalna šteta nije utvrđena, a procene od 30 milijardi dolara koje najviše figuriraju na Zapadu dala je Grupa G – 17, dok su državna tela koja su se time bavila operisala podatkom od oko 100 milijardi. Zvanično utvrđivanje nanete ratne štete prekinuto je nakon rušenja Slobodana Miloševića.

Tokom trajanja bombardovanja zvanično su pokušane dve kopnene invazije iz pravca Albanije. Prva, na Veliki Petak, 9. Aprila 1999. godine, poznata kao Bitka na Košarama, i druga,“Operacija Strela” otpočeta 26. maja sa namerom da se deo teritorije Kosmeta zauzme pre početka razgovora o miru. Ova druga trajala je do zvaničnog okončanja agresije 10. Juna, ali kao i prva doživela je neuspeh, pa je Srbija u pregovore ušla kao zemlja očuvanog suvereniteta i teritorijalnog integriteta, što je i omogućilo usvajanje Rezolucije 1244 u obliku koji joj taj suverenitet i garantuje.

I to je kratka priča o Nama i Njima.

Ali, ostaje ona teža i još bolnija priča. Priča o Nama i Nama. Jer, i na to se, danas, treba podsetiti. Na Nas i Nas. Na one koji su ginuli i krvarili i one koji su im se rugali. Na one koji su sve izgubili i one koji su na nesreći zaradili. Na plač matere čovekove i čoveka koji peva posle rata.

Na sve one koji su telima branili mostove, ali i onoga koji je rekao“bombardujte dok ne padne režim”.

Na malu Milicu Rakić i Tačijevog Srbina Petrovića koji nam poručuje kako je nezavisnost Kosova nepovratan proces i još preti “onima” sa severa da će sami biti krivi za ono što će ih zadesiti.

Na sve srušene crkve i preorana groblja za ovih četrnaest godina od kada NATO brine o bezbednosti svih građana Kosova i one koji govore da su to naši prijatelji koji nas željno čekaju u porodici evropskih naroda, a da su nam Rusi neprijatelji koji hoće da nas iskoriste za svoje interese na Balkanu i opljačkaju kroz visoke kamate pod kojima nam nude novac koji od Arapa dobijamo džabe.

Na heroje Košara i one koji danas dižu granice u sopstvenoj zemlji.

Na krvavu prodaju Srba u delovima i one koji se rukuju sa onim koji je tu prodaju ugovorio i naplatio.

Na sve naše dane koje počinjemo manje nacionalni a završavamo više siromašni i razočarani.

(Vidovdan.org)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *