Gospodo funkcioneri, hoće li reforme stići do agencija, nevladinih organizacija, poslanika u Skupštini… ?

Gospodo funkcioneri, hoće li reforme stići do agencija, nevladinih organizacija, poslanika u Skupštini… ?

24 oktobra 2014

kul-kordic-0404-2014_620x0Piše: Miloš Kordić

U jednom od svojih prošlih tekstova (Penzionerima treba oduzeti celu penziju na dve godine jer mogu živeti i bez nje, a i valjda je put ka Evropi bitniji) za Intermagazin a vezanih za smanjenje penzija i primanja u javnom sektoru – bio sam neozbiljan. Pogotovo kad su penzioneri u pitanju. Oni koji su čitali – sećaju se: predložio sam da se penzionerima oduzmu penzije na godinu ili dve kako bi finansije zemlje stale bar donekle na noge, odnosno kako bi mere fiskalne konsolidacije zaživele i dale očekivane i merama planirane rezultate i tako pomogle dugo najavljivane reforme.

To sam napisao s uverenjem da su uštede sa smanjenjem penzija kap u moru. I ta mera ne znači mnogo. Odnosno – ne znači gotovo ništa.

Međutim, Vlada Srbije je, u sredu, 22. oktobra (što s mojim tekstom nema blage veze, jer moj tekst i ja smo potpuno beznačajni), usvojila rebalans budžeta za 2014. godinu, te niz zakona koji će omogući sprovođenje u život usvojenih mera štednje. O čemu je već bilo reči, a ima je širom prostranstava svih medija – i štampanih i elektronskih.

I ponovo – međutim, jer imam pravo na mišljenje: bilo kakva ekonomska, privredna, fiskalna ili bilo koja druga reforma (a sve je to jedno, uvek isto) bilo koje zemlje ne kreće u reformisanje od smanjenja penzija i plata. Tu Međunarodni monetarni fond, koji to zdušno preporučuje, zagovara, uslovljava pa čak i zahteva od vlasti ove zemlje, ne misli toj zemlji dobro. Naravno da se tu radi o samo jednom segmentu od koga se može i mora, po svemu sudeći, krenuti u reforme. Ali taj segment trebalo bi da je na repu organizma reformi u Srbiji. Jer on je zaista rep tog organizma. A ne glava.

Sad, ili je Vlada ove zemlje nemoćna da krene od stvarne glave, ili ne zna šta je to ona i gde je ili ne sme da je dotakne? Pa da je čvrsto uhvati u ruke i da je ošiša i obrije. I da s onim što će tako zarađivati puni državnu kasu. A onda da pređe na centralni deo organizma… i tako dalje.

Slušam neki dan u jednoj emisiji kojom njeni tvorci pokušavaju da nam ponovo uvedu nekadašnje bratstvo-jedinstvo, odnosno da nas pomiruju, samo mi nije jasno da li nas pomiruju u zapadnom, istočnom ili kakvom centralnom Balkanu, slušam, velim, neki dan uglednog profesora Beogradskog univerziteta, koji se već godinama ističe u telima koja se bore protiv korupcije, kako govori o reformama u ovoj zemlji. Pa nabraja šta bi sve trebalo uraditi, otkud bi trebalo krenuti u te naše reforme. I on reče, sa čime se apsolutno slažem, kako bi trebalo krenuti, parafraziram, naravno, sa ulaganjima u znanje! I profesor navodi jedan primer: jedna se zemlja, okružena okeanom i morima, siromašna, bez rude, bez nafte, bez većih poljoprivrednih površina, s velikim brojem i ostrva i mnogo, mnogo većim brojem stanovnika, opredelila, 1933. godine, suočena sa siromaštvom, da krene u reforme – ulaganjem u znanje, pre svega. Pre ulaganja u druge oblasti. I nakon pedeset godina ta je zemlja postala vodeća svetska tehnološka sila. I ne samo to, narod te zemlje je izuzetno vredan, rad je njemu svetinja, velim ja. A profesor reče da je ta zemlja – Japan. Ali ono što profesor ne reče jeste: te početne godine kad se Japan opredelio za ulaganje u znanje, on se već bio opredelio za rat. I znanje mu je prvenstveno trebalo u razvoju vojne industrije. Dok je razvoj te zemlje usledio nakon Drugog rata, usvojivši američki pravni sistem i uz ogromnu američku pomoć. Jer Americi je trebala snažna zemlja na istočnim granicama komunističkog Sovjetskog Saveza. Kao što mu je bila potrebna i jaka Nemačka na zapadnoj strani. Pa tu je i predanost i jednih i drugih radu, disciplini, redu.

A u Narodnoj skupštini čulo se, između ostalog, kad beše reč o rebalansu budžeta, kako su nam prihodi smanjeni, a rashodi povećani. E to su polazišta od kojih se mora krenuti s reformama. Dobro, lepo je bilo ovih dana čuti, i od premijera Aleksandra Vučića i od ministra finansija Dušana Vujovića, reči pune optimizma. Ali i reči poziva da se izdrži, da narod ima poverenje u Vladu, da odricanjem radimo za lepšu budućnost svoju i svoje dece. Lepo je to čuti. Međutim, šta s područjima zemlje koja odumiru? šta sa belom kugom? kada će se krenuti sa stvarnim porezima od najbogatijih? kada će se preispitati kriminalne privatizacije? kada će zaista početi obračun sa korupcijom, u kome se ovde uvek kreće od repa (nije toliko problem Miroslav Mišković koliko je problem onaj ko je Miškoviću omogućio da bude Mišković; kako bi bilo lepo da se Srbija u tome ugleda na primer Hrvatske: premijer u zatvoru, gradonačelnik glavnog grada u pritvoru, neki članovi Vlade bili u zatvoru)? kada će se krenuti u reorganizaciju celokupne državne administracije? otkud državi novac da plaća tolike najčešće beskorisne a često i po samu državu štetne agencije i nevladine organizacije? sme li da se dirne u broj poslanika Skupštine? kad će odgovorni ispitati bezbrojne po državu štetne i kriminalne ugovore i poslove, odnosno očiglednu pljačku? sme li neko da pita koji li je to mozak projektovao da se po Beogradu, na primer, oni bunkeri za odlaganje smeća grade na sred-sreške trotoara? i tako dalje, i tako dalje.

Da, trebalo bi da se najpre ulaže u znanje. A uz znanje i u kulturu. Da se Japan 1933. godine (mada je tada ve bilo kasno) opredelio, uz opredeljenje za znanje, i za kulturu, možda po ogromnim azijskim prostorima ne bi iza njih ostali milioni mrtvih i uništena neizmeriva civilizacijska bogatstva. Mada je to danas sasvim drugačiji Japan. Srbiji prijateljski. S kulturom koja pleni svojim bogatstvom i visokim dostignućima.

Nemam ništa protiv smanjenja svoje penzije. Uz uslov da, ukoliko budem živ, budem za koju godinu svedok nešto drugačije, lepše i bogatije Srbije. I mnogo, mnogo zadovoljnijeg, nasmejanijeg njenog naroda.

Stoga, krenite, gospodo rukovodioci, od glave! Od sebe i svoje okoline!

(Intermagazin.rs)

KOMENTARI



4 komentara

  1. Zeka says:

    Penzioneri ispadoše ovce za šišanje. Ode im Krkobabić a ovaj mlađi prodade penzionere za direktorsko mesto. Reče Fiskalni savet da je trebalo još smanjivati i u pravu je. Penzije su balast za budžet, treba ih ukinuti a penzioneri da rade dok ne pocrkaju. I oni su balast.

  2. Rade Bukarar says:

    nasjenajlakse osisati jernemamo kome da se zalimo

  3. mirjana zeković says:

    Izvanredan tekst.Upravo odgovor na moju zapitanost da li se nešto čini na Zakonu o poreklu imovine,na oporezivanju estrade,na procesuiranju lopova iz politike koji vraćanjem ukradenog mogu da napune budžet?Nisu na potrebni osmesi i sarkazam iz skupštinskih klupa političara-tajkuna već po skraćenom postupku oduzimanje ukradenog.Sigurna sam da je to veći iznos od smanjenja penzija i plata.I ne zaboravimo iovi sa 25.000 će smanjiti potrošnju,uskratiti deci i unucima pomoć i neće imati nikakve mogućnosti za dodatni prihod izmnogo razloga.

  4. Vide Daničić says:

    "Smanjenje penzija je kap u moru..."! Tačno, ali samo u vezi sa budžetskim deficitom. No, smanjenje penzija je mnogo značajnije u vezi sa Agendom 21 i doktrinom eugenike: stanovništvo iznad 50 godina života je nekooperativno u pogledu promene svesti i prihvatanja američkog svetskog poretka, a u stvari cionističkog novog svetskog poretka. Zato ih treba širokim spektrom tzv. demokratskih, kvazi ekonomskih i lažnih ljudskih prava smanjiti na marginalni broj kako više nikad ne bi bili smetnja vladarima iz senke. Nigde na ovom sveti doktrina MMF o budžetskoj štednji nije donela ništa dobro , nego samo kritično siromašenje širokih masa i socijalne nemire sa implikacija na "stabilnost regiona" po kom osnovu onda SAD-izam preuzima nasilnu zaštitu "ljudskih prava" i *ebene demo(no)kratije. (Eto u Grčkoj je na početku orimene kursa budžetske štednje spoljni dug iznosio oko 350 mlrg €, a sada, nekoliko godina posle - čitavih 550 mlrd €?!) Budžetski deficit u Srbiji je posledica celokupnog koncepta MMF i EU u tzv. opštem prestrukturtisanju društva, države i ekonomije radi jevrounijaćenja. Nije planirano i nije njihov cilj nikakvo osposobljavanje Srbije za priključivanje EU, jer EU neće za dve-tri godine ni postojati. Amerika je 2003. g. saopštila šta je njihov cilj: isključiti Srbiju iz svetskog i evropskog razvoja i dovesti je u situaciju da uvozi i osnovne poljoprivredne i prehrambene proizvode!!! A sve to u sklopu najvažnije cilja: obračuna sa pravolsavlje, Rusijom i Srbijom koa najvećim protivnicima i smetnji cionističkoj dominaciji ovim jadnim svetom. Priznao je MMF konačno da je doktrina budžetske štednje pogrešna i da je srušila neoliberalni kapitalizam i poništila Hukujaminu mantru o kraju istorije, već duše ovu doktrinu kritikuje i nobelovac DŽ. Stiglic, pa i naš N. Katić je nekoliko puta objasnio da u srbskom budžetu nisu problem veliki rashodi, nego niski prihodi, odnosno da je deciti sistemski problem koji se ne može rešiti nikakvom štednjom, nego razvojem ekonomije i povećanjem BDP, zaposlenosti i izvoza... Niko u ovoj državi nema pravo da smanjuje penzije, jer su penzije po Ustavu stečena prava koja se ne mogu nikakvim zakonom ili podzakonskim aktom derogirati. Penzije su utvrđivane u skladu sa Zakonom o PIO i ne mogu se posle toga menjati ni izmenama tog zakona. Penzijski doprinosi nisu budžetski prihod, niti je isplata penzija budžetski rashod. A država je glavni krivac za isplatu penzija iz budžeta jer tekući penzijski doprinosi ne pokrivaju tekuću isplatu penzija, a u penzijskom fondu nema ništa - sve je država poarčila. Nekretnine koje su finansirane nenamenski iz penzijskog fonda oduzete su trajno penzionerima. Pazite, u osnovi štednja je mudrost trošenja (kineska poslovica) i ona u načelu nije pogrešna, naprotiv. Ali nerazumna je štednja kojom se postiže suprotan efekat: uništava, npr., potrošnja i tražnja, dodatno se vrši pritisdak na smanjenje tražnje i BDP, izaziva opasna mogućnost eksplozije socijalnog nezadovoljstva (ne zaboravimo nikad da su penzije bedno niske i da je Srbija po siromaštvu među tri najsiromašnije zemlje na svetu, da od penzija roditelja žive već dve-tri decenije nezaposlena odrasla deca i da će penzioneri i njihove porodice biti još gladniji, bolesniji i beznadniji... Nepoznat je opšti akt kojim je odlučeno o smanjivanju penzija, a najgore rešenje biće ako to urade Zakonom o rebalansu budžeta. To je k`o Marica u kriv ... Najobičnija je lakrdija navlačenje oko visine smanjivanja penzija, jer ne postoji nikakav opšti akt o smanjivanju penzija, pa makar bio i neustavan?! Ko u stvari odlučuje o smanjivanju penzija?! Kurjački lično?! Od oka, napamet, nasilnički, razbojnički! To je obična pljačka, *urve napr`dnjačke!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *