Господо Хрвати, и Срби имају право на живот!

Gospodo Hrvati, i Srbi imaju pravo na život!

5 avgusta 2016

Savo Strbac 46Piše: Savo Štrbac

Članom 2 evropske Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, iznad kojeg se nalazi naslov „Pravo na život”, propisano je da je pravo na život svake osobe zaštićeno zakonom i da, uz nekoliko izuzetaka, „niko ne može biti namerno lišen života, sem prilikom izvršenja presude suda kojom je osuđen za zločin za koji je ova kazna predviđena zakonom”.

Sve države potpisnice ove konvencije moraju poštovati prava i slobode njome zajamčene te moraju efikasno rešavati povrede tih prava na nacionalnom nivou. Evropski sud za ljudska prava (ECHR) iz Strazbura predstavlja supsidijarni mehanizam zaštite ljudskih prava, što znači da deluje kao zaštitnik od povreda koje nisu ispravljene na nacionalnom nivou.

Među odlukama ECHR-a iz 2015. godine nalaze se i 34 zahteva protiv Republike Hrvatske u kojima je kao osnovna povreda Konvencije naveden nedostatak efikasne istrage prava na život. Zajedničko u svim zahtevima je da su podnosioci rođaci ubijenih, uglavnom Srba, tokom rata devedesetih, koji nisu ostvarili reparaciju kroz krivični progon počinioca ni kroz naknadu štete u građanskim sudskim postupcima, da je proteklo više od 20 godina od počinjenih zločina te da u navedenom razdoblju nije bilo značajnijih pomaka u istrazi.

Obaveza državnih vlasti da sprovedu istragu i krivično gonjenje u sudskoj praksi suda poprima oblik prava žrtve ili u slučaju smrti žrtve pravo nekog od njenih najbližih rođaka. Zbog toga što je protekao rok od šest meseci od poslednje istražne radnje ili saznanja podnosioca o neefikasnosti, ECHR je u toku prošle godine odbacio čak 12 zahteva, iako je nesporno da su rođaci podnosioca ubijeni tokom rata na teritoriju RH.

U istom periodu ECHR je tokom 2015. doneo samo jednu presudu u kojoj je utvrdio povredu čl. 2. konvencije kroz neefikasnu istragu (radi se o zahtevu rođaka Vlade Božića iz Gornjeg Žirovca, opština Dvor, ubijenog 4. avgusta 1991), dok je u četiri slučaja utvrdio da nema povrede prava na život jer je istraga bila efikasna s obzirom na date mogućnosti.

Među odbijenim zahtevima po ovom osnovu nalazi se i zahtev rođaka stradalog Jovana Treskavice (1942) iz Orlića, opština Knin, koji je stradao u toku granatiranja Knina za vreme operacije „Oluja”. Njegovo telo je nađeno u blizini benzinske stanice u Kninu, koje je 2001. ekshumirano sa groblja u Kninu, a identifikovan je tek 2010.

U tri predmeta u vezi sa ubistvima civila tokom „Oluje” ili neposredno nakon nje, Hrvatska je unilateralnom deklaracijom priznala povrede prava na život kroz neefikasnu istragu. Ovim predmetima zajedničko je i to što krivični progon nije rezultirao krivičnim postupkom i osudom počinioca ubistva/ratnih zločina, a da rođaci u građanskom postupku nisu ostvarili nikakav oblik satisfakcije – naknade štete. Priznanje Vlade RH odnosi se i na povredu zabrane diskriminacije, zajamčene čl. 14. konvencije, zbog nacionalne pripadnosti ubijenih – svi su bili Srbi. Iz ranijih godina na isti način rešeno je još najmanje šest slučajeva.

Među rešenim predmetima po ovom osnovu nalazi se i zahtev rođaka Jove Grubora (1922), koji je 24. avgusta 1995. zajedno sa kućom zapaljen u selu Plavno kod Knina. Njegovi posmrtni ostaci nisu pronađeni. Iz dokumentacije koju su dostavile strane u procesu očito je da nikada nije bila otvorena istraga o okolnostima nestanka ili stradanja.

Hrvatska je u ovim slučajevima podnosiocima zahteva unilateralno priznala iznos od 21.000 evra na ime nematerijalne štete i parničnih troškova, sa čim su se saglasili i oštećeni, a njihovu nagodbu je svojom odlukom verifikovao i ECHR.

Tokom prošle i prva dva meseca ove godine ECHR je inicirao komunikaciju s Vladom RH u još devet predmeta po pritužbama podnosioca na neefikasnu istragu usmrćenja njihovih rođaka u ratu devedesetih.

O ovim predmetima malo se govori i skoro da se sve odvija u medijskoj tišini. I porodice onih koji su uspeli u svojim zahtevima i njihovi pravni zastupnici ćute kao da ih je strah da će im neko uzeti deo dosuđenih para ili kao da se stide što su uspeli koliko-toliko da dobiju satisfakciju za ubijene rođake.

Onima koji se nakon izgubljenog spora obrate „Veritasu” teško je objasniti da su izgubili spor zato što nisu bili dovoljno aktivni u toku istrage povodom ubistva njihovih rođaka. A kako će i shvatiti i prihvatiti takvo objašnjenje kada i profesionalcima nisu jasni kriterijumi po kojima ECHR pravi razliku među žrtvama.

U svakom slučaju, i ECHR nagrađuje Hrvatsku zbog nikakvog ili neefikasnog sprovođenja istraga za ubistva Srba u ratu devedesetih, i to u dva pravca: više zahteva odbije nego što prihvati, a kad i prihvati zahtev, dosuđeni iznosi naknade su mnogo manji od onih koje dosuđuje nacionalni sud.

(Politika)

KOMENTARI



4 komentara

  1. oko says:

    ne lazi misar srbi nemaju pravo na zivot u balkanu nije samo otok hrvatske da se srbi teraju i ubijaju nego svuda kolika bila jugoslavija tite nasog svi imaju drzavu i orude samo srbi nemaju otvoren lov na srbe strbac

  2. Kulak says:

    Problem su rvacki lobisti u Srbiji.Poput Sonje Biserko.

  3. Batina says:

    Savo, nisu oni gospoda, oni su izmet ljudskoga roda.

  4. n.n says:

    ''Hrvati nikada u istoriji nisu imali vladara koji je govorio njihovim jezikom'' (Franjo Josif) to verovatno jer su svi njihovi vladari bili vanzemaljci! Hahaha

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *