Gotovo neshvatljiv odnos Bošnjaka prema srpskim žrtvama

Tweet

Piše: Stefan Karganović

Od kako sam pre nekoliko godina, zbog posla, počeo da provodim popriličan deo svoga vremena na ovim prostorima, saznao sam i naučio mnoge stvari, i pozitivne i negativne, i fascinantne i šokantne. Jedna od stvari koja me najviše šokira je odnos prema tuđim žrtvama u svim etničkim zajednicama, a kod kritične mase Muslimana posebno.

Povodeći se za nepromišljenim savetima svojih vođa i rukovođeni načelom da su kao zajednica u prošlom ratu bili isključive žrtve, i to zločina ne običnih nego planetarnih razmera, mnogi među njima izgleda da su izveli pogrešan zaključak. On glasi da se iskazivanje uobičajenih ljudskih refleksa u situacijama gde se prikazuje stradanje drugih, nešto što se rutinski očekuje od svih – jedino na njih ne odnosi.

Zahtev koji je Stranka za demokratsku akciju iz Sarajeva uputila predsedniku Republike Srpske, Miloradu Dodiku, da se ugleda na Vili Branta i da svake godine 11. jula dolazi u Potočare da se klečeći izvinjava za  „genocid u Srebrenici“ izrazit je primer tog moralnog autizma i neosetljivosti za tuđe žrtve.

Na stranu to što taj zahtev predpostavlja potpuno neprimereno poređenje Dodika, koji mnogo više podseća na vožda Karađorđa, sa njemu ni po čemu sličnim Vili Brantom. Ali, da je muslimanska strana ikada napravila najmanji gest kojim se izražava žaljenje za nevine žrtve drugih učesnika u ratu u BiH, da te žrtve makar verbalno priznaje ako ih već moralno ne uvažava, o njihovom bi se zahtevu možda dalo i raspravljati. Međutim, oni to nisu učinili nikada i nema naznaka da o tome razmišljaju.

Po njihovom kriterijumu, sedamnaestogodišnji stanovnih Bukvika Slađan Đurić, koga su u napadu Armije BiH na to selo 14. septembra 1992. Vojnici te armije Senad Halkić i Mihael Klarić zaklali, nije žrtva nego je agresor. Paralizovana osamdesetogodišnja baka, Desanka Stanojević, iz sela Ratkovići pored Srebrenice, koju su vojnici Nasera Orića u napadu izvršenom 21. juna 1992. živu spalili u njenoj kući, takođe je  „agresor“ – po važećoj  „muslimanskoj“ definiciji iz Sarajeva.

Pre nego što pođem dalje, da preciziram da versku oznaku  „Musliman“ vrlo nerado koristim zato što iz ličnog iskustva širom sveta znam da ponašanje o kojem ću govoriti nema nikakve veze sa verom i učenjem proroka Muhameda. Ali termin  „Bošnjak“ koristio bih još neradije. On, istina, jeste verski neutralan, ali politički nije. Da nisam, i to baš u Bosni, upoznao osobe koje se prezivaju  „Bošnjaković“ i koje me uveravaju da su Srbi, možda bih pao u to iskušenje.

Pojava koja, pored bizarnog zahteva stranke SDA, privlači pažnju i izaziva nevericu jeste bezosećajnost prema tuđoj patnji i bahati prezir prema tuđim žrtvama. Drugim rečima, radi se o odsustvu sposobnosti za empatiju koja bi nadilazila plemenske granice. Sećam se jednog sjajnog uvida Dijane Džonston: na Balkanu, istina je plemenska pojava a ne objektivna i moralno obavezujuća ontološka činjenica. Ono što našoj grupi odgovara proglašava se za  „istinu“, a šta ne odgovara – za laž. Po istom obrazcu, to valjda važi i za emocije. Patnje naših saplemenika zavređuju pažnju i saosećanje i opravdavaju zahteve upućene drugima da se klečeći izvine. Patnje drugih, koje su uvek samo  „navodne“, nisu dostojne poštovanja, pa čak ni pomena.

Nekoliko prostih primera ilustrovaće o čemu govorim.

Dvanaestog aprila. 1993. godine grupa od jedanaest srpskih civilnih policajaca, u propisno obeleženom vozilu, napadnuta je iz zasede u mestu Gladovići, u srebreničkom kraju. (Ovde je bitno podvući da se po zakonima rata civilna policija tretira kao zaštićena lica i oni se u okviru ratnih neprijateljstava ne smeju ofanzivno napadati.) Policajci su po dužnosti trebali da stignu u mesto Osat. Kako se sa obe strane puta uzdižu bedemi visoki 3 – 4 metra, Muslimani iz srebreničke enklave su im postavili zasedu koristeći prednosti terena. U trenutku prolaska vozila, pucali su i u unakrsnoj vatri usmrtili su svih jedanaest policajaca. To im nije bilo dovoljno, pa su se spustili do vozila i zapalili su ga zajedno sa telima koja su se nalazila unutra. Čak ni taj vandalski čin spaljivanja možda ne bi izazvao preveliku pažnju, jer je u pitanju rat. Ali – i to je poenta moje priče –progon ubijenih, na simboličan način, nastavio se sve do današnjeg dana uništavanjem njihovog spomenika. To navodi na zaključak da pojedinci u svojoj mržnji mogu da odu toliko daleko da počnu da se obračunavaju i sa mrtvima.

Šta se zatim dogodilo? Posle rata, kada su svi imali utisak da su sekire pokopane i da je nastupio mir, porodice poginulih policajaca na mestu stradanja svojih najbližih podigle su spomen ploču. Posle kratkog vremena, 21. juna 2001. Ploča je razbijena. Vlasti Republike Srpske i rodbina nedugo zatim na istom mestu postavile su novu ploču, da bi i ona doživela istu sudbinu između 24. i 26. jula 2008. godine. Danas na tom mestu stoji samo metalni okvir, a razbijena ploča čuva se u policijskoj stanici u Srebrenici.

O upornoj nezasitosti balkanske mržnje govori i spomenik iz Drugog svetskog rata u selu Brana Bačići, opet u srebreničkom kraju. Selo je napadnuto iz srebreničke enklave 7. januara 1993. godine. Tom prilikom oskrnavljena je spomen ploča Mileve Mlađenović. Šta je poenta? Žrtvu su 1944. godine, zajedno sa jednogodišnjom kćerkom i svekrvom, ustaše zaklale. Iako spomenik nema neposredne veze sa nedavnim ratom i ne nalazi se u blizini kuća ili na uočljivom mestu, lokalni Muslimani 1993. godine nisu ga zaobišli. Nekim tupim predmetom oskrnavili su na spomeniku sliku. Izgleda da je skrnavljenje spomenika bilo mala uteha za potomke onih koji su tada prerezali vrat jednogodišnjem detetu samo zato što je srpsko. Njih nije mrzelo, ni posle četrdeset godina, da sa čekićima opet pođu u šumu ne bi li izbrisali iz sećanja žrtve ranijih nedela.

Jedan deo kadrova za film“Top je bio vreo”, po romanu Vladimira Kecmanovića, trebalo je da bude snimljen u Sarajevu. Međutim, bez obzira na činjenicu da je roman po kojem je film rađen postavljen na izuzetno širokoj i ni najmanje šovinističkoj osnovi, producent i ekipa imali su brojne probleme u Sarajevu. Pod pritiskom okruženja, mnogi sarajevski glumci otkazali su saradnju, a neke važne scene uopšte nije bilo moguće u Sarajevu snimiti.

Zašto? Producentu Tihomiru Staniću dobronamerno je sugerisano da ako želi da scenu napastvovanja snimi u Sarajevu, bilo bi bolje da radnju filma promeni, tako da umesto Srpkinje, kao u romanu, u filmu bude silovana Bošnjakinja, odn. Muslimanka. To je, svakako, politički korektna verzija događaja, koja se javno mora bezuslovno ispoštovati, a za Srpkinje koje su takođe bile silovane, nikoga nije briga.

Član Kolegijuma direktora Instituta za nestala lica BiH, Amor Mašović, izjavio je nedavno da se u tri spomen – kosturnice u Republici Srpskoj nalaze i“ostaci ljudi koji živi hodaju”.

„U nekim od tih sanduka i vreća nalaze se amputati ekshumirani na groblju Lav … Poslije amputacije dijelova tijela ranjenika koji su operisani oni su odloženi u groblje Lav. Među njima su i bebe koje su sahranjene u tom groblju i ekshumirane, a znamo za najmanje dvije“. Poruka je jasna: autentičnost srpskih žrtava u kosturnicama Republike Srpske stavlja se pod znako sumnje. Ovde ima najmanje tona ironije, ali ona je toliko očigledna da na ovu temu neću više ništa izričito govoriti.

Mašović je ustvrdio i to da su od 900 tela koja se čuvaju u spomen – kosturnicama u Republici Srpskoj njih 154 Bošnjaci ili Hrvati. Na primedbu šefa Operativnog tima RS za traženje nestalih lica da manipuliše faktima, Mašović je osorno odgovorio:

„Koga to traži Operativni tim, čiji je on tim, čija je ta Vlada (g. Mašović je poznat po tome što ima veliki problem da izgovori reči  „Republika Srpska“) , ko je tamo nestao, ko je nestao u Prijedoru, Bratuncu, Srebrenici, Foči…“ bahato je upitao Mašović.  „Šta radi taj operativni tim. Bave se svim i svačim, najviše nama“.

Drugim rečima, ljudska tela su kao klikeri ili šibice. Pada mi na um tehnička definicija psihopate: osoba lišena empatije. Po Gordonu Banksu, psihopata je nesposoban da se sažali nad drugim ili da se stavi u položaj osobe u nevolji, čak i kada je psihopata taj koji joj je naneo bol.

Psihopate ne samo da su egocentrične osobe (ili grupe) i da ne saosećaju sa drugima, dodaje psiholog Rebeka Horton, oni su takođe nesposobni da za počinjena dela dožive kajanje ili osećanje krivice.

Njima reči nemaju isto značenje kao drugim ljudima. Američki psiholog Harvi Milton Klekli čak nije siguran da oni shvataju značenje sopstvenih reči zato što se nalaze u stanju, kako se izrazio,  „semantičke afazije“. Ali njihova osnovna karakteristika jeste nesposobnost za doživljavanje emocija.

Sa žaljenjem mora se konstatovati povišeno prisustvo upravo takvih simptoma u redovima grupe čije se ponašanje reflektuje u navedenim primerima.

Bilo bi pogrešno generalizovati, a još pogrešnije tome pridavati teološku dimenziju. Mada nisam kompetentan da razloge za ovu pojavu do kraja stručno analiziram, ipak mi je jasno da su oni lokalne i istorijske prirode. Visok stepen grupne solidarnosti oko pogrešnih vrednosti ne isključuje postojanje sjajnih pojedinaca koji, uprkos svemu, insistiraju na tome da razmišljaju autonomno i da ostanu van tora u koji je većina uterana ili je dobrovoljno ušla. Oni su, međutim, ućutkana i bezuticajna manjina koja, nažalost, ne daje ton stavovima svoje zajednice kao celine.

Ukoliko mi je pošlo za rukom da neke činjenice pravilno označim, njihove implikacije krajnje su neugodne. To ukazuje, pre svega, na to da kada je reč o ljudima koji na ovakav način razmišljaju imamo posla sa oblikom psihičke nestabilnosti koji je prerastao u ideološku podlogu čitave jedne zajednice. Teškoća je u tome što, iz niz razloga, sa tom zajednicom nije moguće izbeći održavanje i (nadajmo se) sređivanje odnosa, na kakvoj – takvoj osnovi.

Ako su moji utisci na ovu temu čak i u najmanjoj meri validni, to znači da će taj proces normalizacije biti mukotrpan i još dugo neizvesan, barem dok kroz mnoga pokolenja terapija istine ne postigne svoje rezultate.

(Istorijski projekat Srebrenica: Odnos prema srpskim žrtvama tokom dvadesetog veka)

Tweet