Грађани Србије у раљама банака

Građani Srbije u raljama banaka

14 novembra 2018

Piše: Nebojša Katić

Veliki broj građana duboko je zagazio u klopku duga iz koje se ne može izaći bez velike traume. Kreditna politika koja je dovela do ovakve situacije ugrožava i stabilnost i razvoj srpske ekonomije, pa zbunjuje da država ne reaguje na ove opasne procese.

Kada se pogledaju bilansi banaka i kada se analizira njihova kreditna aktivnost, samo je jedan pokazatelj van svih proporcija, a i van pameti. Od kraja 2014. pa do septembra 2018. dug građana po gotovinskim kreditima se uvećao za 101 procenat.

Ludost ovakve kreditne politike jasnije se vidi ako se kreditiranje građana uporedi sa kreditiranjem privrede. U istom četvorogodišnjem periodu krediti privredi (po svim osnovama) porasli su za samo tri procenta, dok su krediti za investicije porasli za jadnih osam procenata. Banke nisu odviše zainteresovane da kreditiraju privredu, a pogotovo su nezainteresovane za kreditiranje investicija.

Građani danas duguju više po gotovinskim kreditima nego po stambenim kreditima, i više nego što privreda duguje po investicionim kreditima. Iskazana u evrima, potraživanja banaka po gotovinskim kreditima su krajem septembra iznosila gotovo 3,4 milijarde. U poslednje četiri godine dug građana je porastao za oko 1,7 milijardi evra.

Ovaj veliki skok je neposredna posledica budžetske štednje i rezanja plata i penzija. Kada država štednjom popravlja svoj budžet, neminovno stradaju porodični budžeti i budžeti privrede. Građani su pad kupovne moći ublažili zaduživanjem i time su privremeno odložili susret sa realnošću. Rast gotovinskih kredita i dodatna tražnja koja je time kreirana objašnjavaju i zbog čega Srbija nije upala u još dublju (efektivnu) recesiju od ove u kojoj je bila poslednjih godina.

Iz ugla zdravog ekonomskog razuma, najnezdraviji oblik kreditiranja su upravo gotovinski krediti. Pritom ovde nije reč samo o opasnosti od dužničke omče. Kada se bankarski krediti usmeravaju u potrošnju umesto u proizvodnju, pre ili kasnije to mora dovesti do neravnoteže između tražnje koja raste i ponude domaćih proizvoda koja ili stagnira, ili raste sporije.

Taj jaz se može zatvoriti ili rastom domaćih cena, ili rastom uvoza, ili kombinacijom ove dve loše pojave. Zaduživanje građana za sada nije dovelo do rasta cena jer je ukupna kupovna moć (iako uvećana kreditima) i dalje mala. Cene su ostale stabilne delom i zbog apsurdnog jačanja dinara kojim je usporen rast uvoznih cena. „Pomoglo“ je i što su krediti trošeni na turistička putovanja van Srbije.

Danas građani kako-tako servisiraju svoje kreditne obaveze jer su kamate relativno niske zahvaljujući niskim (međunarodnim) euribor stopama, dok je dinar ojačao u odnosu na evro, čime je olakšana otplata kredita. To neće trajati večno i dužnici će se suočiti sa dvostrukim udarom – kamatnim i kursnim. Euribor kamate će početi da rastu kao što danas rastu dolarske kamate i to će povećati kamatno opterećenje. Još gore, rast euribora će verovatno dovesti i do pada dinara. Euribor neće rasti samo ako evropske ekonomije uđu u novu veliku krizu – ali to je najgori scenario i u takvom scenariju veliki pad dinara je neminovan.

Jedini način da država zaštiti svoje građane od potencijalne katastrofe je da se odrekne besmislice po kojoj očajni i osiromašeni građani sami najbolje znaju šta je za njih dobro, pa tobože donose racionalne odluke. Na nivou pojedinca takve teze i mogu proći, ali kada dužnička drama postane igrokaz sa desetinama ili stotinama hiljada dužnika, tada problem dolazi na vrata države, a ne na vrata tržišnih talibana i/ili bankarskih lobista.

Ako država želi da pomogne građanima, privredi i sebi, ona mora uvesti instrumente kreditne kontrole i usmeravanja. Mora se ograničiti pravo bankama da kreditiraju koga i kako hoće, bez obzira na efekte po ekonomiju i društvo. To bi podrazumevalo da se bankama sistemom kvota odredi koliko svog potencijala mogu usmeravati u koje svrhe.

Ideja bi morala biti da se primarno kreditiraju privreda i investicije i da se podrže mala i srednja preduzeća koja su najveća žrtva trenutnog sistema. Investiciono kreditiranje privrede dovodi do novog zapošljavanja, do rasta domaće proizvodnje i domaće ponude, i to je najzdraviji oblik kreditne aktivnosti. To je i jedini način da domaća preduzeća ne budu izbačena iz tržišne igre.

Država bi trebalo da zabrani reklamiranje gotovinskih kredita kao što je zabranila reklamiranje cigareta, da zabrani valutnu indeksaciju i da zabrani vezivanje kamata za euribor, budući da se građanima kroz gotovinski kredit na raspolaganje stavljaju dinari a ne evri.

Predložena promena sistema kreditiranja nije recept preuzet iz propalih diktatura, već je nešto što su radile i rade sve ozbiljne države u fazama ubrzanog razvoja. Do osamdesetih godina taj isti model je korišćen i u velikom broju najrazvijenijih država.

(Blog Nebojše Katića)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Zoran says:

    Niko gradjane ne tera da se zaduzuju vise nego sto mogu. Da se kaze moras da dignes kredit, razumem, ali to niko do njih ne trazi. Mi u Americi cent nismo bili u minusu, kucu nismo kupili na kredit, kola, nista nista uzeto na kredit. A vi u Srbiji imate kuce i stanove u svom vlasnistvu uzete za sitne pare, bar 90% vas. Inace da pozdravim Nebojsu, jer sam prognan sa standard.rs.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *