Грађанска непослушност у Црној Гори

Građanska neposlušnost u Crnoj Gori

3 novembra 2015

CEDOMIR Antic 7876Piše: Čedomir Antić

Poradovali su se Đukanovićevi politički sateliti iz Podgorice i razni agenturni sledbenici u Beogradu. Kažu kako se opozicija umorila, izgubila snagu, razvodnila proteste… Ne raduju se navodno zbog Đukanovića, ali predviđaju bekonačni produžetak njegove kimilsungovske vladavine…

Đukanović će, međutim, vladati tačno toliko dugo koliko opozicione slabosti budu mogle da zasene njegove. Crna Gora ima sreću pa joj ne preti vojna agresija iz inostranstva ili separatistička pobuna u zemlji. Time je prostor za delovanje jednog bezočnog i nemoralnog režima dodatno umanjen. U vreme kada je Miloševićev režim pošao putem potpune propasti: kada je kao i Đukanović uhvaćen u izbornim maniipulacijama, kada je slao policiju da tuče mirne demonstrante… Naša opozicija bila je više podeljena i slabija nego što je danas opozicija u Crnoj Gori. Sada se govori o nekoliko stranaka koje nisu zajedno sa Demokratskim frontom i vode politiku drugačiju od ND, SP i SNP… U Beogradu 1997. četrnaest stranka je čekalo da budu završeni protesti koalicije Zajedno, tačnije da ne uspeju, da bi se predstavile kao „istinska“ opozicija ili preporučile kao štula Miloševćevog režima. I koaliciju Zajedno je u ključnom času napustio lider i predsednički kanidat… Pa ipak, uprkos privremenom neuspehu opozicije, raspadu koalicije Zajedno, stranoj ratnoj pretnji, pobuni na Kosovu, velikoj kampanji u prilog režima i dvorske opozicije, podršci Miloševiću iz inostranstva (javna podrška nameštenim izborima, privatizacija Telefonije…) sve do izbora 1997. na kojima je potvrdio svoju vlast… Milošević je ubrzo izgubio vlast. Slaba opozicija nikad ne može da nadomesti sve što nedostaje režimu koji se ruši. Uprkos svemu i 1997. su morali da falsifikuju izbore. Za SPS i Milana Milutinovića tako je navodno glasalo 400.000 Albanaca sa Kosova i Metohije, između ostalog dobio je „podršku“ 90% stanovnnika sela koje se svega osam meseci kasnije najduže odupiralo srpskoj policiji. Za razliku od Miloševića, koji je do časa kada su iz Vašingtona dali znak za ustanak na Kosovu, bio faktor „mira i stabilnosti“ na Balkanu, Đukanović gotovo više nema prijatelja. Doris Pak, Volfgang Petrič… deo su mnoštva onih koji jasno i glasno svedoče pred svetom da Đukanović nije demokrata i da je njegova vlada – režim. Ne brani Đukanović Ervopu u Crnoj Gori, nego se krije iza nje. Nije Đukanovićeva vlada urušena zato što se bori za NATO, već Đukanović misli da bi NATO mogao da se bori za njega i brani njegovu oronulu vlast, kao da je neka univrzalna vrednost Alijanse.

Sada izgleda da su protesti utihnuli. Ono što Đukanović i Krivokapić ne razumeju jeste da nezadovoljstvo i bunt koje su prvi put ovako osetili ne nestaju ako zabrane opoziciju, posvađaju narodne vođe, prevare ih anketnim odborima ili lažnim izborima ili izmisle nove i pogodne protivnike. Ako Demokratski front, koji je tokom proteklih pet sedmica ujedinio ne samo sve opozicionare u narodu već čitavu slobodnu i demokratsku Crnu Goru, u narednim danima ne započne veliku kampanju građanske neposlušnosti – kada će saobraćaj, struja, javne službe biti zaustavljeni dok zemlja ne dobije slobodu, demokratiju i zakonitost umesto šovinizma, tiranije, nepotizma, partitokratije… To će učiniti neko drugi, uskoro… Biće izgubljeno neko vreme ali svakom narednom uspehu autoritarne oligarhije da se održi slediće sve kraći predah. Đukanovićev režim veše ne može ni da reši, ni da stvori nove probleme… On sam je već dugo problem.

U Crnoj Gori je sazrelo vreme za promene. Da je Đukanović zaista bio demokrata demisionirao bi još 1997. godine i zajedno sa opozicijom, a ne sa pozicija vlasti, pobedio na izborima. Da je zaista bio državotvorac on bi posle 2006. otvorio okrugli sto demokratzacije, demontirao partijsku državu i omogućio stvaranje dva bloka koji se demokratski smenjuju na vlasti. Tako je uradio Ataturk. Đukanović se za sve ove godine nije pokazao ni kao demokrata, ni kao socijalista – od celog DPS-a u njegovom režimu važi samo ono „p“ – „partija“. Nije ni državotvorac jer je Crna Gora odavno njegov talac, a nacionalni Crnogorci su njegove poslednje žrtve.

Zato samo hrabro i uporno. Sloboda je našla čoveka, još samo da čovek nađe svoje mesto ispred vlade i skupštine, broj telefona koji će zvati čitav dan da zaustavi rad i komunikaciju diktatorove birokratije, da Crna Gora pronađe svoju „Kolubaru“ i da se konačno vide ti crnogorski Pavkovići, Milutinovići, Buhe… Tada ćete jednom prestarelom i urušenom režimu, i to bez pomoći iz inotranstva koju smo mi u Srbiji na kraju ipak imali, moći da kažete jedno jasno, glasno i složno: „GOTOV JE !“

(Dan, Podgorica)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *