Gubili smo Kosovo i ranije ali ovo sada je najopasnije

Tweet

Piše: Branko Radun

Premijer Srbije Dačić u ime vlade i predsednika parafirao je sporazum u Briselu o Kosovu. Taj papir znači i mnogo i malo. Mnogo jer je to još jedna faza u prihvatanju secesije i legalizacije otmice Kosova i Metohije, a malo jer je najveći deo posla odradila prethodna vlada kroz prihvatanje EULEKSA, izmeštanja pregovora iz UN u EU i prihvatanja Prištine kao druge strane u pregovorima. Otmica i legalizacija otmice Kosova je bio dug i bolan proces u kome su učestvovale ili saučestvovale sve prethodne naše vlasti.

Očigledno je da je ova vlast, kao što bi gotovo sigurno uradila i neka druga, prihvatila briselski format pregovora kao uslov za zeleno svetlo za formiranje ove koalicione vlade. Da li je to opravdanje za ovaj i ovakav sporazum – to što joj je prethodna to tako „smestila“ – naravno da nije. No nije problem toliko sam sporazum koliko format pregovora koji je tretirao «ravnopravno Prištinu i Beograd».

No da se ne lažemo, ko god je bio upućen u mehanizme pregovora u EU i monitornig SAD nad tim procesom je morao da zna da će se ova stvar ovako ili slično završiti. Elementi sporazuma u kojoj se Srbima garantuje određena autonomija u ovim okolnostima, kad Srbija nema međunarodnu podršku i nisu toliko porazni (berem ne koliko prva verzija) koliko sam format i tok pregovora pod okriljem Brisela, koji je zapravo posredno «prihvatio realnost» secesije Kosova.

Sigurno je da kosovski Srbi imaju pravo kad protestvuju zbog izmeštanja institucija Srbije i menjaju ih srpskim institucijama koje će biti posredno ili formalno zavisne od secesionističkih vlasti u Prištini. Pregovori su doneli ono što već imaju kao „realnost na terenu“, a što do sada Zapad nije prihvatao, uz to i nešto više, ali uz to ide i potpuno odustajanje od formalnog prisustva (nepriznatog od Zapada) države Srbije. U tom sporazumu bode oči stav da Srbija ne treba da koči evrointegracije Kosova, iako Srbija nema mehanizme za tako nešto to deluje kao prihvatanje realnosti da je albansko Kosovo nezavisno, iako ga mi nikada formalno nećemo prihvatiti. Da, zaista ovo jeste loš sporazum gledano u celini. Srbi jesu ovim na Kosovu dobili formalizovanje kontrole nad svojom policijom i sudstvom, no isto tako su se institucije Srbije povukle sa Kosova.

Postavljamo pitanje da li su u pravu patriotske stranke i organizacije koje protestvuju protiv ovog sporazuma? U pravu su. No protest je nekako došao prekasno kad se već videlo da će ishod biti ovakav ili sličan. Druga stvar sa protestom je što ga svaka od tih stranaka i organizacija održava samostalno, i ad hok, čime se gubi na snazi te će na kraju ispasti da se samo mali broj Srba aktivno protivi ovakvom sporazumu. Opozicija ovakvom toku „pregovora“, koji su neumitno išli realizovanom ishodu, je morala biti napravljena čim je DS krenuo putem legalizacije secesije i premeštanja pregovora „Beograda i Prištine pod okriljem EU“. U ovom trenutku to deluje kao lamentiranje nad sudbinom Srbije.

Pri tom većina opozicije DS – LDP, a i G17 u vladi (oko SPS nije najjasnije), bi bili zadovoljni i sa prvom verzijom „ponude iz Brisela“ koja i bukvalno Srbima na Kosovu nije davala ništa (policija, sud…). Pri svemu tome, na pozicijama DS-LDP imamo glasno navijanje medija „za bilo kakav sporazum“ pa i onu prvu verziju. Intelektualna elita, čast izuzecima, je naglašeno ćutala o svemu, a Crkva je nešto i rekla, no i na nju je izvršen pritisak da bi se uklopila u sveopštu horsku podršku – „daj šta daš sporazum“. Da li vladu opravdava to što je većina opozicije (osim DSS koji se „trgao“ na kraju pregovoračkog procesa), gotovo svi mediji i intelektualci podržavaju prihvatanje praktično bilo čega što dođe iz Brisela (čitaj Vašingtona). Naravno da ne, ali suodgovornim čini i druge. Takođe i dobar deo stanovništva je već oguglao na ovu «mučnu» kosovsku priču, pa je u Srbiji bilo teško skupiti i nekoliko hiljada ljudi sa idejom odbrane Kosmeta i Srbije. Zamislimo samo drugačiju situaciju – da se na protestima protiv prihvatanja takvog sporazuma sakupi više od sto hiljada ljudi, pa da sličan stav ima SPC, Akademija, ugledniji ljudi, Univerzitet, pa da se tome priključi opozicija i sindikati – vlada bi teže prihvatila takve uslove iz Brisela. No šta je tu je. Ovo je Srbija danas.

Šta to zapravo znači? Srbija je pod nekom vrstom postmoderne okupacije i ona je primorana da ide putem evrointegracija i da pregovara kako je pregovarala u formatu „Beograda i Prištine“. Od 5. oktobra je Srbija gotovo potpuno izgubila svoj suverenitet potpuno se prepustivši svojim „evroatlantskim prijateljima“. Kontrola političke, ekonomske, medijske i drugih sfera je gotovo zaokružena. Pregovori u Briselu i nisu bili pregovori – Srbija je tamo dovedena da odigra jednu predstavu sa očekivanim ishodom.

Zapad ovakvim pregovorima vrši konačni udar ne samo na Kosovo već i na celu Srbiju sa ciljem da prihvatimo secesiju (sporazum je tu samo sredstvo ili kolateralna korist), ili pak da destabilizuju Srbiju tako što bi podstrekavali podele i unutrašnje konflikte. Kako god bilo – scenario jedan u kome mi to mirno prihvatamo – to je znači naša predaja ili scenario dva u kome dolazi do konflikta oko Kosmeta – opet dobro, jer će se Srbija zabaviti svojim jadom.

Postavlja se pitanje da li smo imali izbora? Evropejci kažu, oni iskreniji i upućeniji u ove poslove, «pa i nismo, jer ovde sve kontrolišu Ambasade», a patriote često odgovaraju «možda i nismo ali smo trebali pokušati nešto drugo». Sad pitanje je šta to drugo da pokušamo i gde je izlaz u teškoj međunarodnoj situaciji – to nije jasno. Neki zagovaraju pozivanje Rusije u pomoć, drugi kažu treba da postignemo unutrašnji konsenzus, treći opet da raspišemo referendum o Kosovu, a radikalniji da potpuno ignorišemo SAD i EU bez obzira na posledice i da ako treba vojno pomognemo Srbe na severu Kosova. Jednom rečju pod ogromnim i po Srbiju tragičnim pritiskom da prihvatimo amputaciju Kosova, nastala je teška konfuzna situacija u kojoj nema ni jedinstva, a ni jasne ideje šta da se radi, pa tako ni vidljivog svetla na kraju tunela. Što je još gore skloni smo da jedni druge optužujemo i nadgornjavamo dok se opasnost nadvija nad svima nama. No na žalost čak i da postoji jasan i jedinstven patriotski stav, vlasti i opozicije, crkve i intelektualaca, o tome šta raditi, u ovom geopolitički negativnoj konstelaciji snaga bi se moglo vrlo malo postići – eventualno pokušati održavati stanje «zamrznutog konflikta» i čekanje nekih «boljih vremena».

No ima ovde jedan dublji problem koji se ne vidi jasno. Zamislimo scenario po kome bi se digle velike demonstracije udružene patiotske opozicije i to podržali Crkva i intelektualci i ko zna ko, te da to uspe da izvrši pritisak na vlast da povuče paraf. Srbija bi posle toga bila pod pritiskom, pretilo bi se Srbima na Kosmetu napadom na njih i opet bi došlo do nekakvih pregovora – recimo pod patronatom SAD – i šta onda. Verovatno bi ova ili neka druga vlast dobila sličnu ponudu kao ovu, za nijansu slabiju ili bolju od ove. I onda jovo nanovo. No na žalost i ovaj scenario, koji bi bio poželjan za onu Srbiju kojoj je stalo do Kosmeta je malo verovatan.

Šta da se radi onda? Na ovo pitanje mi kao društvo nemamo ni dobar a još manje jedinstven odgovor. Ono što se desilo je očekivno, ali nešto se desilo što možda nije primećeno, a ima uvereni smo velik značaj. Mnogi koji nisu o Kosovu razmišljali, ili su pak bili stava „da se mi okrenemo budućnosti“, su osetili bol ili barem malu neprijatnost kada su pregovori došli do svog očekivnog ishoda. To ne znači da će ti ljudi izaći na ulice i protestvovati, ali je neka nit u njima zatreperila. Čak i oni koji su potpuni zapadnjaci i koji govore „moramo se rešiti balasta Kosova“ u ovoj situaciji nikako nisu ravnodušni, barem ne većina. To je možda, nekima će ovo čudno zvučati, najvažniji kapital koji izvlačimo iz ove situacije. Naime godinama su mnogi zabijali nojevski glavu u pesak i ignorisali značaj Kosova, ali u ovoj situaciji hteli ne hteli oni priznaju da je ono izuzetno značajno.

Na političkoj ravni protesti će da budu i prođu, možda nešto i promene na političkoj sceni (za sada je mala šansa) ali ostaje mnogo veći problem – kako ćemo se mi kao nacija odnositi prema Kosovu. Protesti bi mogli da animiraju javnost u vezi Kosova ali isto tako su i kontrolisani ventil kojim će se „kosovska energija“ isprazniti i Srbija konačno pripremiti za pristajanje na život bez Kosova.

Kosovo nije toliko teritorijalni i politički problem koliko identitetski. Najveći politički problemi se ne mogu rešavati samo u političkoj sferi. Srbije bez Kosova, ne toliko teritorijalno koliko duhovno, nije Srbija. Tako smo vekovima bili bez Kosova fizički ali nas je ono duhovno određivalo, dok smo recimo u vreme prve i druge Jugoslavije imali Kosovo u sastavu Srbije (na stranu kako i u kojoj meri) ali smo gubili Kosovo kao centar svoje istorije i nacionalne ideje. Posledica toga, kao nešto zakonomerno, je i političko-teritorijalni gubitak. To naravno ne znači da se mi kao narod i vratimo vidovdanskim vrednostima, kao načinu života i pogledu na svet, da bi smo odmah i povratili političku kontrolu nad Kosovom.

Sad smo pred najopasnijim gubitkom Kosova u istoriji – gubitkom u svakom pogledu, i u političkom i u identitetskom. Istorija nas uči da ga nikada ne bi povratili da smo ga se odrekli duhovno i svega onoga što ono predstavlja. Dugoročno rešenje političkih izazova je gotovo uvek u sferi nevidljivog u sferi duha vere i identiteta. Politika se uvek svodi na identitet jedne zajednice to jest na njenu sposobnost da se okuplja oko neke svetinje i da se za nju bori. Stoga je jedina borba za Kosovo koja dugoročno donosi rezultat na svim poljima – identitetska borba da Kosovo i Vidovdan postane ideja koja okuplja, ujedinjuje i pokreće na akciju. Parole i mitinzi dođu i prođu a ono što ostaje (ili ne) je osećanje i uverenje koje nas čini narodom.

(Vidovdan.rs)

Tweet