ХАГ ПРЕЋУТАО МЕДАЧКИ ЏЕП: Суд није видео масакр у Лици

HAG PREĆUTAO MEDAČKI DŽEP: Sud nije video masakr u Lici

5 februara 2015

dru-sta je genocid1_620x0Nesporno je, tvrde pravnici, da presudom Međunarodnog suda pravde u Hagu Zagreb nije uspeo da dokaže genocidne namere srpske strane u ratnim sukobima. S druge strane, iako protivtužba Srbije nije usvojena, najviša pravna institucija UN potvrdila je da su hrvatske snage počinile masovne zločine prema Srbima u Hrvatskoj. Ali, dešavanja u Medačkom džepu su, kako je naveo i predsednik Tomislav Nikolić, „po svim elementima bića krivičnog dela genocida eklatantan primer njegovog činjenja“.

Poznata i kao „Krvavi septembar u Lici“ ili kao akcija „Spržena zemlja“, operacija Medački džep je bila čak treći napad hrvatskih snaga na područje Republike Srpske Krajine, koje je u to vreme više od godinu dana bilo pod zaštitom Unprofora. U svirepoj akciji koja je počela u rano jutro 9. septembra 1993. godine, hrvatska vojska i policija sravnili su i opljačkali srpska podvelebitska sela Divoselo, Čitluk i Počitelj. Ubili su 88 Srba, od kojih 36 civila, a među njima 17 žena.

– Spavali smo kada su u petnaest do šest prve tenkovske granate zasule Čitluk – priča za „Novosti“ Đukan Pjevač iz Kleka kod Zrenjanina.

– Bunovni, zatečeni i isprepadani, u pidžamama pobegli smo u konobu. A kada smo začuli zvuke tenkova, nastali su opšta panika i bežanija. Otac Stevo se nekako zagubio i tog jutra videli smo ga poslednji put. Znamo da je ubijen i da su hrvatski bojovnici njegovo telo obesili o drvo, a potom na njemu vežbali precizno gađanje noževima. Još mu kosti nismo pronašli…

Đukan prekida priču. Posle duže pauze, uz dubok uzdah nastavlja:

– Majka Zorka, supruga Radojka, ja i naši sinovi Srđan i Veljko, bosonogi, jedva smo se domogli prvo Počitelja, pa potom Metka. Kad god se setim tog jutra uvek se pitam kako smo uopšte izbegli kišu granata koja nas je neprekidno zasipala. Kako smo koji korak napravili, padalo ih je sve više. Čuli su se cika, plač, zapomaganje. Osećali smo i miris paljevine. Kako izgleda kad neko krene da sprovodi operaciju „spržena zemlja“, ne može se opisati rečima. Ni slike ne mogu da govore ono što se proživi i preživi. Spržili su taj naš komad zemlje da se nikad ne vratimo. Ni mi, ni niko naš, ni niko drugi – teško priča Đukan Pjevač.

A u te krajeve, niko se nije vratio ni dan-danas. Zemlja spržena 1993. danas je pusta, nema žive duše.

– Danas u Počitelju i Čitluku živi samo po jedan starac – dodaje Dragan Pjevač, advokat iz Beograda, predsednik Koordinacije srpskih udruženja porodica nestalih.

– Želim, takođe, da naglasim i podsetim da u ovoj stravičnoj akciji nije bilo ranjenika. Svi su ubijeni, i to ritualno, stravično. U rezultatima prvih obdukcija pisalo je, na primer, razbijena lobanja, prostrelne rane iz neposredne blizine, odsečeni prsti. Posredi je, dakle, bilo sistematsko ubijanje zarobljenih i ranjenih. Pripadnici Unprofora kasnije su izvukli još 18 leševa, od kojih je većina izmasakrirana ili zapaljena.

Dragan Pjevač kaže da je ritualno ubijena i njegova majka Boja. Posle 18 dana njeno telo je pronašao sin Nikola. Razbijene lobanje, bez tri prsta…

Posle istrage koju je vodilo do 2004, Tužilaštvo Haškog tribunala podiglo je optužnice po komandnoj odgovornosti protiv generala Janka Bobetka, načelnika Generalštaba Hrvatske vojske, generala Rahima Ademija, komandanta Vojnog područja Gospić i generala Mirka Norca, komandanta Devete gardijske brigade. Bobetku optužnica nije uručena, jer je preminuo aprila 2003.

– Nije bilo ni suđenja u Haškom tribulanu, jer je slučaj septembra 2005. prebačen hrvatskom pravosuđu, koje je optužnicu podiglo 22. novembra 2006. godine – podseća Dragan Pjevač.

– Suđenje je počelo u junu 2007, a završilo se godinu kasnije. Ademi je oslobođen, a Norac osuđen na jedinstvenu kaznu od sedam godina zatvora zbog nesprečavanja ubistava civila, pljačkanja imovine i ubijanja i mučenja ratnih zarobljenika. Da paradoks bude veći, u obrazloženju njihove presude hrvatski sud je kao odgovorne za genocid u Medačkom džepu označio Davora Domazeta Loša, izaslanika načelnika Glavnog štaba Hrvatske vojske i Željka Sačića, pukovnika specijalne policije. Protiv njih, međutim, nikada nije pokrenuta bilo kakva istraga, niti ih ko pominje…

ZVERSKI ZLOČINI

TOKOM suđenja Ademiju i Norcu, čula su se svedočenja o monstruoznim zločinima i iživljavanju nad Srbima, kao što su nabijanje žene na kolac, odsecanje glave, rasporivanje i bacanje žena u kuće a zatim spaljivanje, gađanje nožem retardiranog mladića koji je obešen naglavačke itd. Dokazano je, takođe, da je u napadu iskorišćeno četiri puta više artiljerijskih granata od potrebnog broja.

RAZLIKA SA ETNIČKIM ČIŠĆENJEM

PO rečima dr Bojana Milisavljevića, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu, genocid je najteži zločin protiv etničke, nacionalne, verske ili rasne grupe, a kažnjivi su i svi oblici saučesništva. Etničko čišćenje je, pak, ratni zločin u smislu individualne krivične odgovornosti. Osim toga, naglašava Milisavljević, etničko čišćenje nije jedna od samostalnih radnji zločina genocida.

– Kada je reč o državama, nikada nijedna nije osuđena za genocid. U slučaju individualne odgovornosti, pred Haškim tribunalom, za genocid su osuđeni Radislav Krstić, Vujadin Popović, Ljubiša Beara, Drago Nikolić i Zdravko Tolimir.

ZAPIS GENERALA KOTA

– POSLE trodnevnih borbi i, praktično, direktnog sukoba međunarodnih snaga i hrvatske vojske, kanadski general Žan Kot, tadašnji komandant Unprofora, po ulasku u Medački džep zabeležio je: „U selima kroz koja sam prošao više nema znakova života, ni ljudi, ni životinja, a razaranje je potpuno, sistematsko i namerno“ – podseća Dragan Pjevač.

(Večernje novosti)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Zapadnjak says:

    Da,kakve reči mogu utešiti ljude koji su videli i osetili pakao,pakao koji su im priredili drogirani i pijani mržnjom zadojeni Hrvatski heroji.Kanađanin Žan Kot je između ostalog stigao na vreme da spreči još i veći pokolj,bio sam prisutan kada su Kanađani u plastičnim džakovima doneli iz tog pakla jadne ostatke onoga što je još ostalo od krvavog pira tih vampira,nismo imali ni rukavice ni maske,vonj raspadanja se osećao u Metku,Golubiću,pa i dalje,nisam mogao to raditi,nisu ni drugi,sva sreća pa je naišla jedna Kanadska jedinica Crvenog Krsta,oni su se mučili nebi li nekako posastavljali delove izmrcvarenih leševa.Događalo se to u Gračacu u jesen 93.Tih velikih crnih plastičnih džakova bilo je ako se dobro sećam 45.Svi smo bili ubijeni u pojam,niko nije ni govorio ni jeo tri dana,tuga golema.

  2. Jo says:

    Prokleti hag nista nije vidio sto je srbsko.jer su sotone.prokleti hag sve vam prokleto bilo.I seme vas se za uvek zatralo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *